Истински мир је у Богу и Цркви

Када је и како настала српска црквена заједница у Прагу?

-  Почетак сабирања Срба у Прагу у виду црквене заједнице збио се пре око две   године. Тада је настао и Иницијативни одбор Црквене општине Свети цар Лазар. Све то је учињено са благословом Његовог Високопреосвештенства архиепископа прашког и чешких земаља г. Христофора. Председник овог одбора је Милијан Јелић који је највише допринео његовом оснивању и доласку свештеника. Пошто је православна црква Чешких земаља и Словачке, какав је њен пуни назив, аутокефална црква, на том простору не могу друге помесне православне цркве оснивати своје епархије, нити парохије. Једина могућност је да свештеници са стране (Руси, Украјинци, Срби, Бугари) служе својим заједницама по благослову, што се и чини. Такав благослов смо добили и ми. Тражимо још и богослужбено место где бисмо свету Литургију и све друге службе и молитве за све духовне потребе обављали на српском језику. За сада, служим у храму Успења Пресвете Богородице који су, овде у Прагу, подигли руски емигранти 1924. године и где се и данас у највећем броју окупљају Руси и Украјинци. Старешина цркве, архимандрит Силвестер, такође је из Украјине и пуно чини за нас Србе. У последње време, у ову цркву долази све више наших људи. Срба који овде живе има са свих страна, како из унутрашњости Србије, тако и Срба из Босне и Херцеговине, оних који су стигли из Крајине, као и Црне Горе. Њихов тачан број још увек нико нема, али се рачуна да их може бити око две хиљаде. Од тога највише их је са високим образовањем, а  има и радника, махом грађевинаца. За духовне потребе се обраћају и Македонци. Карактеристично је да има и приличан број мешовитих бракова. Многи Срби ожењени су Чехињама, али и Рускињама, Украјинкама или женама из других земаља. Исто тако има Српкиња које су удате за Чехе, Енглезе, Грузијце или друге. Највећи број тих мужева и жена који  нису били православни, или су били других вера, крштени су и примили православну веру. Децу су такође крстили у православној цркви. Притом је део њих редован породично на богослужењима у цркви. На овим просторима није било нашег свештеника од Другог светског рата. Наша Српска православна црква је, иначе, Мајка црква Чешкој православној цркви, пошто је под њеним благословом она и обновљена. Њен обновитељ, новомученик чешки епископ Горазд, хиротонисан је у Саборној цркви у Београду 20-тих година прошлог века. Чешка православна црква је била под јурисдикцијом Српске православне цркве до 1947. године. Тада су наши епископи, 30-тих година, били на челу Мукачевско-прешовске епархије (данашња граница између Словачке и Украјине). Једно време је тада у Прагу служио и нас свештеник Миливој Црвчанин. Постоје ли часови српског језика и веронауке при храму у Прагу?

- Часова српског језика у Прагу, за сада, нема, као ни веронауке. Пошто је црквена заједница у оснивању, чим будемо нашли одговарајући простор, почећемо са часовима веронауке. Катедра за српски језик постоји на Карловом универзитету у Прагу, који је један од најстаријих у Европи (постоји више од 650 година). Наш језик и културу на тој катедри учи десетина младих Чеха и Чехиња. На њој као лектор ради Тања Мићић. Док не нађемо простор за часове веронауке, трудим се да што чешће у цркви, а и ван ње, будем у вези са нашим људима, како одраслима, тако и децом. У ту сврху смо организовали више предавања, изложби и концерата. Има ли храмова СПЦ у Чешкој, када су подигнути и каква је њихова историја?

- Наших храмова у Чешкој нема и није их било, чак ни у време кад смо имали нашу јурисдикцију. То је, ваљда, због тога што наших људи у то време није било у великом броју. Колико сам сазнао, свештеник Црвчанин је пре Другог светског рата служио у капелици у нашој амбасади у Прагу. Значајно јесте да има наша спомен-костурница у месту Јинждриховице, недалеко од Карлових Вари, на самој чешко-немачкој граници. Њу је подигао краљ Александар Карађорђевић 1931. године и у њој почивају кости 7100 Срба и 180 Руса који су овде пострадали у логорима за време Првог светског рата.То је наш средњоевропски Зејтинлик и Газиместан о коме се код нас мало зна. Сваког Видовдана, уназад неколико година, ми овде служимо свету Литургију и парастос. Бригу о овој спомен-костурници води Дејан Ранђеловић из Карлових Вари. Претпрошле године за Видовдан нам је био и поглавар Чешко-словачке православне цркве митрополит Николај, а ове године је служио архиепископ прашки Христофор. Сваке године долазе и представници наше и руске амбасаде, као и свештеници Чеси, Руси и Украјинци. Има и једна чешко-југословенска спомен-костурница у месту Оломоуцу на истоку Чешке, посвећена палима у Другом светском рату, која је запуштена, но за коју је покренута иницијатива за обнову. Такође је један део Срба из Првог светског рата сахрањен и на гробљу Олсанима у Прагу, поред цркве у којој сада служим, Успења Пресвете Богородице. У крипти ове цркве, на централном месту, налази се крст посвећен краљу Александру Карађорђевићу са делом одеће натопљене крвљу из атентата на њега у Марсеју у Француској. Краљ Александар је даривао и био на освећењу звона ове цркве по њеном подизању. Постоји једна наша црква у Словачкој, у месту Комарну, на Дунаву, на словачко-мађарској граници, у којој данас служи један словачки свештеник. У близини овога места је и место Нађмеђер у коме постоји велико гробље наших људи, опет из Првог светског рата, на коме се налази и једна капелица. Ту је пострадало око 6000 Срба. Та места ћемо ускоро посетити и на њима такође одржати парастос. Прошле године сам посетио и служио у светињама Закарпатја (данашња Украјина) где и садашњи владика Агапит и монаштво  спомињу наше владике који су овде били на катедри, попут владике Доситеја. Овде је једно време, неколико месеци, боравио и наш Ава Јустин Поповић.

Каква је веза између матице и дијаспоре у Чешкој? Постоје ли семинари, предавања, изложбе које представљају нашу културу Чесима?

- Обнављањем веза између Чешке и Србије, које су кроз векове биле увек добре, делом се успоставља веза између матице и дијаспоре, мада се то не чини организовано. Једноставно, Срби овде немају још увек никакво своје посебно удружење, те самим тим ни организовану везу са матицом. Највише на томе чини Петар Марјановић, угледни пословни цовек, који је у сталној вези са Министарством за дијаспору. Што се тиче наше црквене општине, ми смо до сада организовали посету и предавања професора Владете Јеротића и јеромонаха Дамаскина, наступ хора Кир Стефан Србин из Смедерева, снимање филмског материјала о Чешкој православној цркви и траговима Срба на овим просторима, православног редитеља Хаџи Драгана Поповића. Најзначајнија је била изложба фотографија порушених цркава и манастира на Косову и Метохији Распето Косово. Тада је овде боравио и беседио владика рашко-призренски Артемије. Ова изложба је приказана у многим градовима у Чешкој. Владику је тада примио и председник Чешке Вацлав Хавел, био је гост чешког парламента, а о страдањима Срба на Косову сведочио је и на чешкој телевизији. Одржано је овде и више предавања о историји српских манастира уз представљања слајдова о њима. Она су одржавана у Народној библиотеци Чешке и била су одлично посећена. Чешка Влада је на иницијативу наших људи изградила неколико кућа за Србе на Космету, а Чешка православна црква и њен архиепископ Христофор су међу првима дошли и донели помоћ Србима на Косову. Пре две године, група од тридесетак верника и свештеника из Чешке и Словачке, на челу са владиком Христофором, била је на поклоничком путовању по нашим светињама. Поклоничку групу први је примио и благословио Његова Светост Патријарх српски Павле, а потом је пут настављен преко Жиче, Студенице, Сопоћана, Високих Дечана, Пећке патријаршије, Ђурђевих Ступова у Беранама, Острога, Цетиња, Режевића, Савине, Соко Града, Сремских Карловаца и светиња Фрушке Горе. Група Срба верника путовала је прошле године са архиепископом Христофором, свештеницима и чешким верницима на поклоничко путовање у Каиро, на Синајску Гору и Свету Земљу. Велика је радост мени као свештенику, а и нашим људима, заједничко служење Господу на овим просторима. Ту су, пре свега, света Литургија, бдења, а свакако крштења, венчања, исповести, освећења домова, сечења колача… Ту су свакако скоро свакодневни духовни разговори и савети. Тако се полако ствара једна духовна заједница, духовна породица без које се сад не могу замислити наши животи овде. Тако смо са нашом децом и њиховим родитељима били скупа на дочеку Благодатног Огња из Јерусалима на Васкрс. Служили смо прошле године парастос за пострадале Србе на Косову и Метохији на коме је било више од стотину наших људи, те Чеха, Руса и неколико амбасадора: Грчке, Кипра, Русије, Румуније, Бугарске, те Јиржи Динстбир, некадашњи изасланик УН у нашој земљи. Овде су у посети били професори Учитељског факултета из Врања, Змајеве Гимназије из Новог Сада, дечја фолклорна група Свети Сава из Београда и многи други. У Брну је била изложба Хиландарске графике Музеја СПЦ, која би с јесени требало да буде организована и у Прагу. Део старих и вредних сасуда и предмета из Музеја СПЦ био је такође на Свеправославној изложби у Брну, када је гостовао и тадашњи директор ове установе Слободан Милеуснић. У томе је значајну помоћ, као и више пута након тога, пружила наша Амбасада, на челу са доскорашњим амбасадором Александром Илићем. Како да човек на Западу пронађе мир?

- Прави, једини и истински мир у души човековој може се пронаћи само на његовом извору, а то је у самоме Богу и Цркви Његовој. До Цркве није лако стићи, нарочито овде на материјалистичком Западу, јер је до ње постављено много ђаволских замки и шарених лажа. Али кад се кроз ту пустињу и прашуму до Цркве и до Бога стигне, онда се од тога не одступа. Ми свештеници, али и верници, јесмо водичи до тог извора Спасења.  

      Виолета Вучетић