Александар Петровић је млад човек који се, сходно својим годинама и времену у којем живи, бави ретким занимањима која можда на први поглед немају ништа заједничко. Узгаја лешнике на великој плантажи плодне сремске земље од 60 хектара, рестаурира стари намештај и прави га по рецептима старих дрводеља, а у слободно време пише и поезију. Разговор је вођен у његовом салону стилског намештаја у коме је тешко отети се утиску величанствености сваког детаља прелепо и складно попуњеног простора.
Колико траје израда стилског старинског намештаја салона „Сварог“?
- Генеза саме идеје је почела пре 7 година, а у дашњем облику је нешто мало више од годину дана. Заједно радим са једним пријатељем, а мој порив и склоност ка уметности коју сам имао још од дечачких дана када сам сликао, прерасла је након 15 година у дрводељство. Прилика да од комада дрвета створите нешто што ће у исто време бити и лепо и корисно, заиста је јединствена, а сваки рад који је на добробит другима је и племенит.
Како си дошао на идеју да гајиш лешнике?
-Идеја о гајењу лешника се појавила у школским данима када сам у „Политикином“ Дечјем додатку прочитао до танчина описано гајење и неговање лешника. И све до пре четири године, док се нисам одлучио „коме ће се приволети царству“, та идеја је лежала негде у глави и стрпљиво чекала своје време.
Шта ти је помогло да се определиш на праву страну?
- Једину праву помоћ и спасење сам нашао у вери која је била дубоко усађена у мени, али сам је ја, живећи другачијим животом, запоставио. Једини пример који је бацао светлост на сву таму око мене је везан за моју баку која је била права верница и то зрно вере усадила у мене од малих ногу, а својим саветима и примерним животом стрпљиво заливала. Многе њене речи које су ми тада биле неразумљиве касније су ми се саме одгонетнуле.
Ова клица вере је тражила и додатно непрезање, вољу и рад. То се огледало у мом свакодневном читању Светог Писма, повременим одласцима на духовна манастирска изворишта и у разговорима са духовницима. За живот који сам водио пре узлазне духовне путање ово су били нови моменти не само за мене него и за моју блиску околину. Спољна манифестација моје воље усмерене ка бољем и квалитетнијем духовном животу огледала се у остављању неких животних порока, алкохола и цигарета, који су одједном постали вишак и за које више нисам осећао потребу ни интересовање.
Круна тог првог дела био је одлазак на Хиландар где сам имао несвакидашњу прилику да се напојим са 800-годишњег духовног извора. Шта се дешава после твог доласка са Хиландара?
- Претежно се све изменило од мене ка свима око мене, а мало је оних мени блиских који су знали да поштују духовни мелем са којим сам био преповијен и зацељен. Ту њихову неразумност сам покушао да уразумим кроз још увек необјавњену књигу поезије.
Да ли ће књига угледати светлост дана?
- Жеља свакако постоји и ја се надам да ћу имати могућности да то учиним следеће године.
Димитрије Стикић
|
