На половини магистралног пута Шабац-Лозница, удаљен 35 километара од оба града, налази се манастир Петковица, једна од највећих светиња овог краја. Манастир је познат по чудотворној лози која је чудом Божјим изникла из темеља манастира и која помаже излечењу многобројних болести, особито стерилитета. Источно од манастира је чудотворни извор чија вода лечи такође стерилитет и многе друге болести. Највећа светиња манастира су частице моштију свете Петке, зглавак једног прста, које су донете у манастир у време деспота Стефана Лазаревића. Један део моштију пренет је 1. септембра 1950. у цркву Ружицу у Београду. Постанак манастира по предању везује се за краља Драгутина, а према истраживањима, манастир датира из друге половине XIII века. Доласком Турака 1521. године манастир је привремено опустео, а већ 1561. зворнички епископ долази у манастирску цркву и Петковица поново почиње да живи.
Током XVI и XVII века у манастиру је радила преписивачка школа, а од 1718. године, тј. почетка аустријске окупације, у манастиру је радила школа за спремање свештеника. После Боја на Мишару, Турци су попалили манастире и цркве мачванског краја, а међу њима и манастир Петковица. Обнова манастира извршена је настојањем кнеза Милоша и народа Мачве и Поцерине око 1836. Нова црква на месту старе подигнута је 1887, а ктиртор је био Јосиф Куртовић, трговац из Шапца. Нажалост, манастир наново страда у I и II светском рату. После II светског рата, Петковица постаје један од најуређенијих манастира у Шабачко-ваљевској епархији. Сестринство манастира, на челу са игуманијама, блаженопочившом Февронијом и садашњом мати Лукијом, подиже два конака и одржава и обнавља манастирска добра. Манастир Петковица познат је по уређеном и лепом имању, топлоти и гостољубивости. Ту проналазе мир неутешни, немирни и болесни. Народ овог краја од давнина има обичај да болесне и слабе доводи у манастир и провлачи их испод свете лозе. Бројна су исцељења овде запамћена. Али, како „враг не спава“ често се догађало да људи помућена ума кришом ноћу пале свету лозу и покушавају да уплаше сестринство. У више наврата, реаговала је полиција и кривци су пронађени, мада се прича понављала у више наврата. Кажу да су се правдали тако што су „чули неки глас који им каже да треба да запале свету лозу“. Упркос силама мрака, на месту запаљене лозе, увек је ницала нова, а манастир је остајао нетакнут. Данас у манастир Петковица долазе ходочасници из свих крајева наше земље и увек проналазе духовну утеху и телесна исцељења.
|
