После толико вјекова, рекли бисмо, први пут на такав начин послије Цара Теодосија Великог (IV вијек), Европа и европски народи покушавају у наше дане да се обједине. Оно што је чинило једном и што је обједињавало у првом тисућљећу послије Христа, била је Црква. Нажалост, одвајање Римске цркве од православног Истока у XI вијеку, као и протестантска Реформација у XVI вијеку, умногоме су допринијели дезинтеграцији Европе. Француска револуција и Наполеонови ратови представљају покушај њеног обједињавања, али овог пута на секуларистичкој основи. Наци-фашизам представља својеврсну обнову универзалне идеје и покушај да се насиљем, на идеји расе и тла, обједини Европа и свијет. То исто је покушавао да уради марксизам и бољшевизам на основама секуларизоване библијске месијанске идеје, стављајући пролетаријат на мјесто библијског изабраног Божјег народа.
У наше дане, послије побједе над нацифашизмом и послије пада комунизма, на дјелу је нови универзални покрет, плод свега онога што се догађало у оквирима евроамеричке цивилизације, нарочито од времена Реформације до данас. Идеја глобализма, утемељеног на западној демократији, људским правима, свепрожимајућој технологији и економији, ствара и обликује нови свјетски поредак, по много чему јединствен у историји. Настао из паганске римске идеје и секуларизоване јудео-хришћанске традиције, није случајност што је овај поредак праћен са двије врсте екуменизма у хришћанству Запада: римоцентричним и женевоцентричним екуменизмом. Православна Црква Истока, силом своје христоцентричне васељенскости као јерусалимска мајка Црква свих цркава, непрекидно прати тај процес у западном хришћанству на свој начин учествујући у њему. Улазак на првом мјесту православне Јеладе у Европску заједницу, као и припрема за улазак у њу других народа и држава већински православних, ставља Православну цркву пред нове задатке и нове одговорности.
У том смислу Православље има двоструку улогу. На првом мјесту оно има за дужност да у самим православним земљама зацјељује у народној души дубоке ране од марксистичко-бољшевичког секуларизма и тоталитаризма и да обнавља дух братства и хришћански етос у народима, уткивајући своје благотворно дејство у све поре друштвеног живота. У том погледу неопходна је истинска обнова, духовни и морални препород, оствариван на основу вјековног искуства Цркве, али и на основу новијег трагичног искуства принудне атеизације читавих покољења и револуционарног волунтаризма који је релативизовао све праве вриједности људског друштва. Он не само што је довео под знак питања владавину права и правде, него и саме духовне темеље истинског и непролазног људског достојанства. Према томе, фундаментална улога Православља јесте да врати народима свијест о достојанству сопствене културе и саборног идентитета.
Свједок изгубљне равнотеже
Својим присуством и својим уласком у Европу, на другом мјесту, Православље се показује као свједок изгубљене равнотеже самог Запада. Враћајући се Западној Европи, оно обнавља и враћа равнотежу европском уму и европској култури. Враћа Западну Европу и евроамеричку цивилизацију њиховим јерусалимско-медитеранским и софијско-балканским извориштима, освијетљавава у њој замрачену вертикалу живота.
Није случајно то што је папа Јован Павле II назвао Православну цркву „другим плућним крилом“ Европе. У не тако давном личном разговору са познатим и умним кардиналом Каспером чули смо његово веома значајно свједочење: „Немој да мислите ви православни да ми сматрамо да ви имате потребу за нама. Ми имамо потребу за вашим присуством. Православни Исток је сачувао вертикалу живота. Запад је угрожен опасношћу да се расплине и духовно истопи у хоризонтали земаљског живљења“. Наравно, дужни смо да на основу свог искуства томе додамо следеће: православни Исток, са своје стране, окрећући се Западу, обогаћује се практичним организовањем живота, технолошким знањем и дјелатним умијењем. У том духу, Свети Владика Николај Охридски и Жички изговорио је у своје вријеме у Њујорку бесједу под насловом То бе ор то до (бити или дјелати). У тој својој бесједи он сматра да је Истоку својствено „бити“, а Западу - „дјелати, чинити“, а да се само синтезом „бити“ и „дјелати“ остварује пуноћа људског живота. И заиста, онтолошки, историјски и есхатолошки гледано, та синтеза бића и егзистенције остварена је једном за свагда у тајни оваплоћења Бога Логоса, сједињења у Његовој Личности божанске и људске природе, у тајни Њега као Бога и Његовог богочовјечанског дјелања у времену и вјечности („Отац мој до сада дјела и ја дјелам“, Јн 5,17). Црква као Његово богочовјечанско тијело призвана је да ту синтезу непрекидно остварује у историји човјека и свијета. Ако Бог Отац, Син и Дух Свети ствара свијет и непрекидно дјела (ергазетаи), онда је човјек призван да буде Божји сарадник - Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина (1.Кор.3,9). На овом новозавјетном начелу Владика Николај заснива свој став о неопходности сједињења „бити“ и „дјелати“, с правом увиђајући непотпуност остварења те богочовјечанске синтезе у историји хришћанског Истока и Запада.
У самом Богу је, дакле, неодвојиво присутно „бити“ и „дјелати“. Историја човјека и свијета је призвана да буде остварење и разоткривање у времену и простору тог божанског начина постојања. Божанска Литургија, као Божје и људско, народно дјело (сама ријеч „литургија“ то значи), која је суштина и есхатолошка мјера Цркве и њеног живота уопште, посједује и дарује управо тај божански начин постојања. Кад је неки западни новинар питао, шездесетих година прошлог вијека, тада знаменитог у Совјетском Савезу митрополита Николаја Крутицког како Руска црква обавља своју мисију у условима у којима живи, он је одговорио: „Ми служимо Литургију“.
У литургијском јединству
И заиста, у литургијском јединству Бога и човјека, духа и материје, времена и вјечности; у литургијском предавању самих себе и једних других Христу Богу („Сами себе, и другy друга, и весâ животy нашy Христô Богô предадимy“) и једнодушном исповиједању Оца и Сина и Светога Духа („Возлäбимy другy друга, да óдиномáсљемy исповимá Отца и Сина и Светагн Дôха“); као и литургијском дијељењу Јагњета Божјег и примању Тијела и Крви Христове („Раздроблеетсе и раздилеетсе агнецy Божје, раздроблеемáе и нераздилеемáе, всегда ëдомáе, и никогдаже иждиваемáе, но причаúаäúáесе нсвеúаее“) садржан је сав програм људског живота. Постизање узајамне свечовјечанске и Божје љубави, благодарна (евхаристијска) диоба земаљских добара и употреба творевине Божје кроз поштовање светиње живота и светиње природе (тиме се на најбољи могући начин рјешава и један од најозбиљнијих проблема савременог човјека - еколошки проблем), то је оно чему учи, што свједочи и што даје Црква Божја. Тиме је Црква по свом бићу и дјелу - бесмртна афирмација бића свијета и свагдашњег људског живљења, дјелања и стваралаштва.
У остваривању, пак, своје мисије у савременом свијету, она се на свом изворном простору суочава са духовном и моралном пустоши, са политичком, економском и правном анархичношћу и осиромашеношћу које је иза себе оставила комунистичка утопија. Улазећи, пак, у Западну Европу и њен нови глобалистички поредак и пројекат, суочава се са Харибдом потрошачког друштва; са хедонистичким и себичним свођењем живота на иманентну овострану раван, које неминовно води злоупотреби и тровању природе и коначно - смрти и ништавилу човјека и обезличењу људског друштва и цивилизације. При том суочавању са том и таквом реалношћу, изгледа да је једино Црква свјесна да ће се у будућности из брака те пустоши, анархичности и сиромаштва са моћним потрошачким и хедонистичким духом западне цивилизације, рађати (и већ су почела да се рађају) чудовишта незапамћена у људској историји. Отуда, улазећи у Европу, Православна Црква Истока, као што рекосмо, мајка Црква свих цркава - има задатак и одговорност да свједочи и буде код свих људи и народа буђење памћења - воспоминаније „на Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа“ као алфа и омега свега постојећег, жртвованог „за живот свијета“, а тиме памћења на саможртвовану Љубав као основу и коначну мјеру живота и свијета. Буђење тог памћења значи подсјећање Европе на њене изворне хришћанске вриједности, без којих сваки глобализам, па и евроамерички, води свијет и човјечанство у нову земљу недођију. Хоризонтала и вертикала живота нам се открива и јавља у тајни Крста Христовог. У тој тајни су биће и дјелање двоједна тајна глобалног, свеопштег преображаја живота и свијета. Тако се, ево, човјечанство, по ко зна који пут и данас поново налази пред избором између два пута: пута живота и пута смрти, путева правде и пута таме (Јер.21,8; Приче 12,28; 2,12; 2,13; 4,10; 4,19). Од Европе, од људи и народа земаљских, од свију нас зависи који пут ћемо изабрати. |
