У циљу канонског самосазнања

Као што су житија Светих Отаца, по богомудром оцу Јустину Ћелијском, органски наставак животописа Пророка Божјих и Дјела Апостолских, односно живоносног откровењског Божјег присуства и дјејства у историји човјека и свијета, кроз његову Цркву, тако су и канони Васељенских и Помјесних Сабора, и Светих Отаца, писани „извољенијем Духа Светога“ и подвигом тих истих Отаца, попут библијских „закона и заповијести, свједочанстава и уредаба Господњих, које уразумљују срце“ (в. Пс.118), дати „на благопоредак Црквени и на спасење вјерних“ (Зонара). По ријечи Апостола Павла - у Цркви Божјој „стубу и тврђави Истине“ (1Тим.3,15) различни су дарови, различне службе, различна дејства, „али је исти Бог који дјејствује све у свима“ (1Кор.12,4-6), Бог који „није Бог нереда, него мира (1Кор.14,3). Да би у Цркви све бивало и било „благообразно и уредно“ (1Кор. 14,40) Сабори су, од апостолских времена, излагали правила, тј. каноне: „једне који доприносе тачности догмата, а друге који се односе на Црквено стање и који уређују Цркве“ (1. канон Халкидонског Сабора). Било да се ради о канону као закону и „правилу вјере“, било да се ради о канонима којима се та вјера чува, посвједочује и спроводи у свакидашњи живот, и једно и друго има спасоносно-васпитни карактер. Закон вјере се чува и потврђује законом молитве, поретка и устројства Цркве. Да постоји узајамност и прожимање једног и другог, потврђује између осталог и друго правило Картагинског Сабора: „Треба да се једнодушним исповједањем исповиједа Црквена вјера и за тијем сагласијем свакога посебно и свију укупно треба чувати Црквени поредак“. У Цркви као Богочовјечанском организму и као Тијелу Христовом „удови се подједнако брину један о другом“ (1Кор.12,25), а све се дарује и бива за „изграђивање Цркве“ (ср. 1Кор.14,12).

Овако схваћено канонско Предање Цркве представља неодвојиви дио њеног спасоносног дјелања и градитељског хода кроз историју. Зато није чудо што су сви истински свједоци и проповједници Праве вјере међу свим земаљским народима, па међу њима и наш равноапостолни Света Сава, проповиједајући Праву вјеру, утврђивали, како њу тако и Цркву, преношењем литургијског и канонског Предања Цркве, записаног у молитвеном правилу и у канонима Васељенских и Помјесних Сабора. Као што је свима познато Свети Сава и његови ученици (наследници) оставили су у наслеђе поред апостолске вјере и „Законоправило“, којим је наша Помјесна Црква себе изграђивала кроз вјекове, чувајући, кроз благодат, преко њега заједницу и своје јединство са једном, светом, саборном и апостолском Црквом Христовом. То „Законоправило“, звано и „Кормило“ (Крмчија), извор је и наших новијих закона, као што је Законик Светог Петра Цетињског (1800.г.) и проте Матеје Ненадовића. На њему су мање-више засновани и новији устави како Православне Цркве у књажевини Србији и Црној Гори, тако и у Карловачкој Митрополији, а потом и до сада важећи Устав СПЦ. Православна Црква Српска се и данас, сагласно седмом члану свога Устава, поред Светог Писма и Светог Предања управља на основу „Правила васељенских сабора и од њих признатих правила апостолских, помјесних сабора и Светих Отаца“ (в.чл.7).

Од изузетног значаја у том погледу за нашу Цркву и њено утврђење у канонском Предању Васељенске Цркве Христове био је и остао труд епископа Далматинског Никодима Милаша, који је превео и издао „Правила Православне Цркве са тумачењима“ (Нови Сад 1895/6.г.). Овај превод Правила са његовим тумачењима (преиздала их је прошле године Епархија Далматанска) је утолико значајнији што је учињен на основу Атинске Синтагме, најбољег издања Номоканона Св. Фотија Цариградског, најпотпунијег Зборника канона Цркве првих 10 вјекова, коме су у Атинској Синтагми, Ралиса и Потлиса (шест томова, Атина 1850-55. последње фототипско издање 1992.г.) придодати канони Седмог Васељенског Сабора и два сабора из времена Св. Патријарха Фотија (861 и 880.г.). уз додатак три правила Св. Василија Великог, 3 Св. Златоуста и 1 Св. Анастасија Синаита (Синтагма 4, 386-392 и 417-446). С обзиром да је „Законоправило“ Светог Саве био уствари синопсис, а не пуна правила Васељенских и Помјесних Сабора и Св. Отаца, утолико је допринос нашој Цркви и њеном изворном канонском устројству Никодима Милаша - значајнији.

У наше дане када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ покренуо питање реформе и обнове важећег Устава СПЦ у циљу што вјернијег његовог усаглашавања са канонским Предањем Цркве и прилагођавања њеним савременим потребама, истовремено је при нашем Богословском факултету у Београду покренуто питање поновног штампања Правила Никодима Милаша, уз језичко осавремењавање његовог превода. У међувремену је Богословски факултет, ради што бољег остварења одлуке Св. Архијерејског Сабора, уз коришћење новијег канонског и уставног искуства осталих помјесних Православних Цркава, организовао у Београду свеправославни научни скуп (2003.г.) на тему „Савремено законодавство Православне Цркве“, први такве врсте у новијој историји Православља (зборник радова са тог Скупа у припреми је за штампу). У међувремену је умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Атанасије, који је био преузео на себе осавремењење Никодимовог издања и превода Правила, схватио да је нужно извршити потпуно нови превод Правила са новим објашњењима и тумачењима, заснованим на старим и новим тумачима, као и на новијој литератури православних и других канониста, који су се бавили овим значајним питањем. Плод тог, не малог, труда Владике Атанасија јесте управо ово ново издање Правила Васељенских и Помјесних Сабора и Светих Отаца, са новим преводом и тумачењима и значајним уводом, у коме је посебна пажља посвећена смислу и мјесту канонског Предања у животу Цркве. Овај подухват је утолико значајнији уколико Владика Атанасије спада међу најбоље савремене православне патрологе и историчаре Цркве, па према томе и зналце историје Васељенских и Помјесних Сабора Цркве, као и богословско-догматског и литургијско-канонског наслеђа Сабора и Светих Отаца. Овај подухват је несумњиво од непроцјењивог значаја за обнову саборног канонског самосазнања у нашој Цркви, за утврђење њеног поретка и устројства на искуству и вјековном опиту Католичанске Цркве Божје и њеном живом и живоносном Предању. Овај осавремењени превод, увод и тумачење Правила биће од посебног значаја и за даљи рад на утемељењу и осавремењењу важећег Устава наше Помјесне Цркве, који је у току. Као такав, он ће бити и важан подстицај канонистима Православне Цркве уопште на адекватнијем вредновању промјена у поретку и устројству Помјесних Православних Цркава у току другог тисућљећа историје и живота Цркве.  

У свјетлости овог живог канонског Предања Цркве Васељенских Сабора неопходно би било преиспитати: До које мјере су у току времена настале промјене у животу и устројству Цркве на локалном и васељенском плану сагласне са древним канонским Предањем; шта је оно у одлукама Сабора појединих Помјесних Цркава и њиховим савременим „Уставима“ што би могло и требало да задобије васељенски значај (као што се то догодило на Васељенским Саборима са Помјесним Саборима и Св. Оцима древне Цркве), а шта оно што би требало преиспитати на основу изворног канонског Предања и устројства Цркве? У вези са тим, поред овог труда Епископа Атанасија, веома је значајан пионирски допринос паралелном проучавању савремених основних установа управљања Православних аутокефалних Цркава +Митрополита Китроског Варнаве. Поред излагања основних установа управљања древних Патријаршија Истока, Митрополит Варнава је превео на јелински, уз веома корисне историјске прегледе њиховог развоја и настанка, Уставе (и Кривична правила) осталих новијих Помјесних Цркава, закључно са Пољском и Албанском (седамдесетих година прошлог вијека). Но, све је то само драгоцјени почетак у проучавању савременог поретка и устројства Православне Цркве, њиховог вредновања у свјетлости саборног Предања Цркве, а све у циљу остваривања њене Богочовјечанске Мисије у данашњем свијету и времену, како на помјесном тако и на васељенском плану.           

      Митрополит

         Црногорско-приморски Амфилохије