Манастири на ободу српског простора имају посебну улогу у животу и очувању овог народа. Они су јачи, издржљивији и истрајнији заштитници од војничких утврђења која могу да се одрже док постоји „центар“ из кога стижу људска и материјална појачања. Монашке обитељи црпе снагу из сопственог тла. За све у њих уложено узвраћају брзо и вишеструко. У безнађу подижу, у тами светле. у немоћи крепе, спајају поколења. Старима обећавају будућност, младе обавезују да се не посраме пред прецима. Очи расејаних и усамљених често су упрте у њих. У тешким моментима, каквих је много у животу људи са ивица етничког простора, они су извор снаге, ако треба и подстицај завета. Трају дуже од свих националних установа и последњи падају. Својим храмовима, потом срушеним зидовима, па чак само као темељи и гомиле камења, чувају траг једног постојања. Кад се и то поравни са земљом, тек онда је тај простор стварно изгубљен.
Страдалници за веру
У српској литератури као да постоји убеђење да потискивање Турака од стране бечке власти, али углавном српским мишицама и крвљу, значи ослобађање западног српског простора. Нови господар је био упорнији и искључивији у односу према Српству и Православљу. Српски народ око Гомирја то добро зна. Тај простор вековима даје страдалнике за веру. Беч је муку имао са Данилом Јакшићем и игуманом Гомирја Теофилом Алексићем. После смрти епископа Јакшића, народ је желео да на његово место буде постављен игуман Гомирја. Уместо тога, влада одговара његовим протеривањем далеко од свог манастира. Извесно време живело се у нади да ће та одлука бити промењена, али до тога није дошло.
Наследник игумана Теофила постаје Јоаникије Милојевић. Рођен је око 1734. године у породици која вековима даје свештенике и насилно је угашена у покољима 1941. године. Био је ђак, а потом учитељ и економ школе у Медаку. Монаши се 1759. г. На чело манастира као игуман долази 1779, а већ 1781. постаје архимандрит. Убраја се у групу значајних настојатеља ове обитељи, коју поред њега чине Рафаило Добријевић, Теодор Милетић и Теофило Алексић. При унапређењу у овај чин ишло се по аналогији „ако могу Лепавина и Ораховица да имају архимандрите, онда може и Гомирје“. Касније ће званичним путем бити предвиђено који манастир може да буде архимандрија. Године 1789. манастир је захваћен пожаром који, нажалост, неће бити једини у овој обитељи. На примеру ове несреће могу се применити нека „правила“. Храм је обично најтврђе грађен и он најбоље одолева стихији и онда кад је све око њега уништено. Овде је изгорео кров, а услед високе температуре и торањ попустио, те су звона попадала. Уништен је и део драгоцености. Остале грађевине су од слабијег материјала и зато су више на удару ватре. Обнова после пожара била је тешка, напорна, али је релативно брзо и сасвим солидно изведена. Њено трајање мери се месецима, и на крају могло се рећи да је све урађено боље него што је било. Из тог времена потиче опис: „Овај манастир има са источне стране зидане ћелије. Са западне такође, од севера и југа ограђен је каменим зидом. На манастиру су двоја брата, с јужне стране велика, а са западне мала...“ Ту је ћелија архимандрита, гостинске собе, тринаест ћелија за монахе, трпезарија и кухиња. По списку из 1804. године позната су имена монаха који чине братство манастира. Поред старешине Јоаникија Милојевића, ту су и Висарион Јакшић, Тихон Алексић, Тимотеј Жакула, Теофило Орлић, Теодосије Беоковић, Партеније Оклопџија, Мојсије Мудрић и Теофило Грбић.
Администратор епархије
Позната је блискост овог манастира са већином горњокарловачких епископа. После смрти надлежног архијереја уобичајено је да старешина Гомирске обитељи буде администратор епархије. Тако је било и после упокојења епископа Генадија Димовића 1796. г. Као што је некад народ желео да Јоаникијевог претходника Теофила види на трону своје епархије, тако се и сада обраћа надлежној власти са молбом да гомирски архимандрит постане архијереј. Подсетили су на свима познату чињеницу да ниједан епископ који дође са стране не жели ту да остане, већ гледа да се премести на прву слободну епархију. Већина од њих научила је да путује само на колима, а по Карловачкој епархији то није могуће. Зато они и не обилазе своју паству, и од тога се осећа не мала штета и за црквени и за школски живот. „Наш преподобни архимандрит Јоанићије Милојевић за епископа да се определи, а за архимандрита место њега изредни и многотрудни заслужни наш отац протођакон Мојсије Миоковић, да би нам ова двојица Богом даровани били најусрдније желимо. Њих обојица да нам уредбе издају: један као епископ, а други као администратор да заповедају...
Нужда прека нас побуђује да закуцамо на врата милосрђа Ваше Екселенције и да само нешто јавимо како наш клир и народ вапије и жедан је посете, благослова и поуке архијерејске, чега смо свега лишени, а надасве, школа; а свему су томе узроци што по смрти светопочившег нашег господина епископа Данила Јакшића, наше Крајине домородца, - сва четири господина епископа, наше худе, то јест бреговите и камените пределе, способни не били, да би цркве и народ подсетили и школе устројили, јер колима по нашим крајевима не може се пролазити, а по врховима на коњу јахање бившим епископима трудно се виђало. Због тога су неки ревновали како би се у своје обикле пределе по вратили, што су и постигли. А овај скоро преминули наш епископ и умро је, да нигда није по епархији своју архијерејску дужност испунити могао, то јест без кола. И тако, школе опустеле, безакоње умножило се.“
И сам Јоаникије тим поводом обраћа се митрополиту Стефану Стратимировићу који је тада у Даљу, где се склонио од куге која се појавила у Карловцима. Одговор не оставља простор за двоумљење. Митрополит му ставља до знања да администратора одређује цар, а епископа бира Синод. Стога изражава свој став поводом Јоаникијеве молбе: „Уповају јако на вашу честност призренија имјети будет. Но аз сам не имјеју власти кому нибуд твердаја објешчанија творити“.
Ако су се Срби надали да ће им Беч изаћи у сусрет, имали су прилику да својим горким искуствима додају још једно. Понашање Беча је разумљиво. Намеће се решење које „противнику“ најмање одговара. Док је Јоаникије био на челу манастира, два епископа су дошла са стране и поступили онако како народу најмање одговара. То су Стефан Авакумовић (1798-1801) и Петар Јовановић-Видак (1801-1806). Чим се указала прилика, они одлазе у другу епархију, Авакумовић у Темишвар, Видак у Вршац. Тек трећи архијереј, Дионисије Миоковић (1807-1823), прекида ову праксу и на трону остаје до краја свог живота, што се у овој епархији ретко дешава. Уместо да буде епископ, за игумана Јоаникија је резервисано да буде администратор за време док је трон упражњен од 1786, кад је Јован Јовановић одлуком бечке владе премештен за бачког епископа.
Игуман Јоаникије среће се у саставу депутације која се у име ове епархије појавила на Темишварском сабору 1790. године. Познати Сава Текелија у својој аутобиографији наводи све епископе Карловачке митрополије као учеснике сабора, а међу архимандритима помиње и Јоаникија Милојевића. У актима сабора он се редовно помиње под именом Игњатије, док се у наративним изворима среће његово право име. Из дневника сабора познато је како „манастир Гомирје моли да не мора пописе крштенијех, венчанијех и умрлијех од својих парохија римском свјашченству давати“. Планови српских епископа пред овај сабор ишли су у смеру окупљања у Будиму како би узели учешћа у раду државног сабора. То се види из писма темишварског епископа Петра Петровића упућеног игуману Јоанићију: „Да досад ништа нисам писао узрок јест тај био, да ништа нисам имао. Сад пак јављам да и настојаштеј Дијети мажарској, која ће се почети по новом календару 1. јунија, како господин архиепископ тако и сва господа епископи у Будим појти договорили се јесу општих ради дјел; мислим да и господин карлшатски равним начином онамо буде. Наше свију намереније јест много предлагати и врло много искати, дај Боже, да и половицу добијемо, опет народ може се бољем надати. Докле тамо дело не предузмемо и штогод не докончамо, не имам вам што напред писати, ако ли што добро сврши се, нећу јавити пропустити. Ја деветнаестог овог по нашем морам тамо отходити“.
Пети јерарх који умире у Бечу
Деценијска жеља српских епископа била је да им се дозволи учешће у раду државне скупштине, и сада, када је изгледало да је то остварено. појављује се друго решење. Карловачком митрополиту Мојсију Путнику од Беча је понуђено сазивање сабора. Мађарима то не одговара, и зато се изненадна смрт тумачи и као могућност тровања у циљу спречавања одржавања сабора. Ондашњи Срби су добро знали да је митрополит Путник пети јерарх по реду који умире у Бечу, после Арсенија Трећег Чарнојевића (1706 .г.), Исаије Ђаковића (1708. г.), Исаије Антоновића (1748. г.) и Павла Ненадовића (1768. г.). Мађари су хтели да се сазвани црквенонародни сабор ограничи само на избор новог митрополита, на место преминулог Путника, али је са српске стране одговорено да се слично десило и у време митрополита Павла Ненадовића, који као и Путник умире изненада између заказивања и окупљања сабора, што није одложило његово одржавање. Од овог сабора Срби су очекивали много, а показало се да је њиме само Беч на добитку, јер страхом од српских захтева Угари су морали да попусте у својим захтевима, што је био главни циљ Беча. Темишварски сабор завршио се избором новог митрополита. На трон долази млади Стефан Стратимировић, који ће на њему остати преко четири деценије и оставити дубоког трага у животу Митрополије.
На челу манастира Јоаникије се налази између два великана. Његов претходник Теофило Алексић је савременик и сарадник епископа светачког житија, Данила Јакшића, који после смрти епископа постаје жртва прогона. Јоаникија наслеђује на кормилу манастира Јосиф Рајачић, касније први епископ страдалне Далмације након њеног уласка у састав Карловачке митрополије 1828. године. Потом ће постати и поглавар ове установе, најпре са титулом митрополита, а потом и патријарха од 1848. године. Ако можда није раван са овим личностима, архимандрит Јоаникије не заостаје много иза њих. Улога појединца у општем току догађаја често не зависи од њега самог, већ од низа околности које су ван моћи личног деловања. |
