Spoljašnji izraz unutrašnje molitve

I stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos duh životni, i posta čovjek duša živa (1 Moj 2,7).

Od prvog trenutka svog bivstvovanja na zemlji, čovek postoji kao jedinstvo tela i duha, u njemu se stapaju prah zemaljski i duh životni. Dok im je volja još uvek bila istovetna sa voljom Božjom, Adam i Eva su bili slobodni od grešnih misli i dela. Greh koji su počinili, kušanje od ploda drveta poznanja dobra i zla, najpre se uobličio u Evinom umu, a zatim se projavio i na spoljašnji, fizički način, samim jedenjem ploda. Tako su se Adam i Eva udaljili od Boga, Istočnika Života i postali podložni bolesti, bolu i smrti. Jednako biva sa svakim grehom: najpre podležemo iskušenju u mislima, a zatim grešnu misao sprovodimo u delo. Razmislimo, dakle, koliko je Bogu ugodan naš trud da se popravimo u oba ova vida ljudskog delanja: ne samo da osvećujemo um svoj molitvom i prihvatamo Njegovu volju kao svoju, već da volju Božju izvršavamo i na vidljiv, telesan način, jednom rečju da se molimo i dušom i telom. Na našem putu približavanja Bogu, putu oboženja, svaki naš trud mora biti delo kako naše duhovne prirode, tako i telesne, trud celokupnog našeg bića. Na taj način mi prinosimo obe svoje prirode u slavu Gospoda: Proslavite, dakle Boga tijelom svojim i duhom svojim, jer su Božji (1 Kor 6,20).

Svakome ko prvi put uđe u pravoslavni hram odmah će privući pažnju ophođenje vernika, koji na veoma vidljiv način izražavaju svoju molitvenost. Posetilac će, u bilo kom pravoslavnom hramu, videti kako se vernici često osenjuju znakom krsta, čine pojasne i zemne poklone, kako celivaju ikone, svete mošti, krst i ruku sveštenika. Čuće i pobožno pojanje, osetiće miris tamjana, videti odsjaj zlata. Na svetoj Liturgiji, prisustvovaće Pričešću vernih, a na svakom bogosluženju bez izuzetka, pažnju će mu privući lepota koju čovek upija dušom, ali i svim telesnim čulima. Neki od ovih spoljnih, telesnih izraza molitve će verovatno kod posetioca naići na negodovanje: zbog čega su sve te spoljne radnje potrebne da bi se čovek molio? Zar molitva nije lična, unutrašnja stvar svakog od nas? Naravno, ako u našem srcu nema prave, skrušene molitve, onda je i spoljni izraz, bilo da se radi o krsnom znaku, metaniji (poklonu), ili smirenom ponašanju uopšte, bespredmetan i beznačajan, nalik na molitve fariseja koje Hristos odlučno odbacuje (Mt 23,27–28, Isa 29,13, itd). No, ako su telesne radnje izraz prave, duhovne molitve, tada celo naše biće učestvuje u molitvi. Budući da su i čovečje telo i duša ogrehovljeni, jasno je da je potrebno da i duša i telo zajedno rade na spasenju.

Pogledajmo nekoliko uobičajenih, svima poznatih spoljnih izraza molitve i unutrašnjeg stanja duše koje te fizičke radnje oslikavaju.

 

  Metanije

Uz osenjivanje krsnim znakom, često činimo pojasne poklone, dodirujući pod prstima desne ruke (mala metanija). Ova radnja u mnogovekovnoj tradiciji Crkve označava veliko poštovanje i ljubav koju vernik oseća pred Gospodom i Njegovim svetima, a ujedno je i odraz najdublje pažnje koja je prisutna u našim molitvama. Metanije činimo pred ikonama na kojima je oslikan lik svetitelja ili samoga Gospoda. Klanjajući se, mi se ne klanjamo ikoni, već samome Gospodu, Bogomajci ili Svetiteljima Božjim. Čineći metanije pred episkopom ili sveštenikom, takođe na taj način izražavamo svoje poštovanje. Metanišemo i za vreme molitve na bogosluženjima i kod kuće, uvek kada smo pozvani da uznosimo slavu Gospodu i Tvorcu našem.

Reč metanija doslovno znači „promena mesta“, promena pravca, pokajanje i ostavljanje greha. Prilikom velikog poklona padamo na kolena, oslanjajući se dlanovima o pod, dodirujemo čelom zemlju, a zatim se ponovo podižemo i stojimo uspravno. Na ovaj način svesno pokazujemo svoju želju da se pokajemo i svoju rešenost da, s Božjom pomoću, ostavimo greh i krenemo drugim putem, drugim pravcem, sa drugačijim duhovnim nastrojenjem od prethodnog. I rekoh: Žalosna je za mene ova promjena desnice višnjega. (Ps 77,10). U duhovnom smislu, velika metanija predstavlja obnavljanje Krštenja, odricanje od đavola i povratak na uzanu stazu koja vodi Bogu; ona je ponovno pogružavanje u vodu krštenja i naše sa-vaskrsavanje sa Hristom. Ona svedoči naše uverenje da smo iz korena promenili svoj pravac, krenuli jednosmernim putem, bez povratka na stari način života. Ovaj divan način izražavanja pokajanja koristi se tokom cele godine (osim na nedeljnoj Liturgiji i o velikim Praznicima), no najčešće za vreme Velikog posta, kada se pripremamo da dočekamo praznik Vaskrsenja Gospodnjeg.

Odeća

Valja pažljivo razmisliti o odevanju kada se spremamo za odlazak u hram Božji. Molitvi se uvek pristupa sa smirenošću, jer žrtva je Bogu i Bog neće odbaciti duh skrušen, srce skrušeno i uniženo (Ps 50,19). Stid koji su Adam i Eva u Vrtu Edemskom osetili pred Bogom zbog svoje nagote je isti stid koji i mi danas osećamo. Kada ulazimo u dom Božji i stojimo pred Njim, valja nam se pobrinuti da pokrijemo svoju telesnu nagotu, na isti način kao što se trudimo da se popravimo u svom duhovnom nastrojenju. U Vrt Edemski moramo ući, dakle, obučeni u odeću koja nas pristojno pokriva; no, kada jednom uđemo u Vrt, Gospod će nas Sam odenuti u čistu, belu rizu spasenja. Poznato nam je da, kada stanemo na molitvu u svome domu, u samoći, moramo najpre odbaciti svaku svetovnu misao i brigu, kako bismo mogli da se usredsredimo na reči molitve i kako ne bi naša molitva bila zaludna. Kada se ovako pripremamo za molitvu kod kuće, zar nije potrebno još više da se trudimo da na zajedničkoj molitvi, u hramu Božjem, ne odvlačimo pažnju bratiji i sestrama i da svojim stavom, ponašanjem ili odećom ne ometamo njihovu molitvu? Kada se spremamo za odlazak u hram, zapitajmo se: idem li ja to u hram Božji sa željom da privučem pažnju svoje sabraće odećom ili delovima tela za koje smatram da su privlačni? Zašto toliko vremena provodim pred ogledalom kada se spremam da pođem na službu? Ljudi i žene u hramu treba da budu obučeni pristojno, odeća ne sme biti tesna, ne sme razotkrivati delove tela koji privlače pažnju drugih. Žene u hramu (a i drugde) ne bi trebalo da nose mušku odeću. Odeća bi trebalo da bude čista i jednostavna, bez velikih natpisa, na primer sportskog kluba ili omiljene rok grupe, primerena Trpezi na koju smo svi pozvani. Apostol Pavle nas uči da žene treba da pokriju glavu kada se nalaze u hramu. To je sasvim razumljivo ako znamo da je hram Božji mesto molitve, dakle mesto gde je potrebno na svaki način iskazati svoju smirenost pred Bogom i odagnati svaku drugu misao. Moramo se potruditi da odstranimo sve što hrani našu sujetu (u ovom slučaju je to „frizura“) i što odvlači pažnju drugim vernicima: nakit, šminka, jaki mirisi, kratke suknje, tesne farmerke. Sve to što činimo radi neke „privlačnosti“ i „lepote“ ne može da se meri sa lepotom kojom nas je Bog obdario stvorivši nas po Svome liku i podobiju. Svaki pokušaj da se svojoj sabraći u hramu prikažemo u što privlačnijem svetlu znak je da u hram ne dolazimo radi zajedničke molitve sa njima. Ovo se odnosi i na muškarce i na žene podjednako. Svi smo ljudi i svi smo slabi: svakome od nas se pruža prilika da ne odmaže braći i sestrama u molitvi.

Celivanje svetinje

Osim što svoje veliko poštovanje svetinje iskazujemo malim i velikim poklonima, poljubac, ili celiv, je takođe način iskazivanja poštovanja. Kada se približimo ikoni, uvek se prekrstimo, poklonimo se, a zatim celivamo svetitelja koji je izobražen na ikoni. Kada bi svetitelj pred čijim se obrazom na ikoni klanjamo, ili sam Gospod Isus Hristos, stajao pred nama, da li bismo smeli da ga celivamo u usta ili lice? Naravno da ne! Celivali bismo im ruke, stopala, krajeve odežde, Krst koji drže u ruci ili Sveto Jevanđelje. Stoga, ni kada kad celivamo ikonu, ne smemo ljubiti lice svetitelja, već ruku, Krst ili rizu. Imajmo uvek na umu da klanjajući se pred ikonom i celivajući je, mi se klanjamo i celivamo živog Svetitelja Božjeg, stoga vladajmo se kao da su oni stvarno pred nama.

Ovo je samo nekoliko primera spoljnjeg izraza unutrašnje molitve koji se najčešće mogu zapaziti u našim crkvama. Ipak, postoji jedan primer nad primerima koji u sebi sažima celokupno Sveto pismo i svaku reč izrečenu i zapisanu rukom svetih Otaca Crkve. Niko od nas nije dostojan da piše o ovme, no sam Gospod nam je zaveštao ove reči: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim... Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe“ (Mt 22,37–39). Budući da su ovo reči samoga Gospoda, jasnijeg izraza naše vere nema: delima svojim moramo pokazivati ljubav prema Gospodu i svojoj braći i sestrama u Hristu. Ovo je nešto što ne smemo odlagati do sutra.