www.pravoslavlje.rs


Poseta gruzijskih pojaca hora Sveti Sime on Mirotočivi Srpske pravoslavne crkve Svetog Save u Parizu

Molitva Svetom Savi i Svetoj Nini

Lidija Glišić

U crkvi Svetog Save u Parizu na Liturgiji peva mešoviti hor, sastavljen od Srba i Gruzijaca. Ovih dana, u poseti Srbiji bilo je nekoliko članova ovog hora, koji su se predstavili i beogradskoj publici.

„Ova gruzijska grupa je deo tog hora“, kaže Nana Peradze, od 2002. godine dirigent ovog neobičnog hora. „Prvo sam počela da pevam u horu, a kada je dotadašnji dirigent otišao, ja nisam mogla ni da sanjam da će Srbi izabrati mene za dirigenta. Naravno, do tada sam pevala samo na gruzijskom i plašila sam se da li ću uspeti da pevam i na srpskom. Istovremeno, kada sam postala dirigent, počela sam i da proučavam srpsko pojanje. Za mene je to istovremno bilo veliko zadovoljstvo i velika odgovornost. Kako sam u Parizu poznavala dosta Gruzijaca, sa kojima sam pevala u crkvi, oni su počeli u još većem broju da dolaze na Liturgiju i sa velikom radošću su počeli da pevaju, na srpskom naravno. Bili su očarani ljudima i crkvom.


Ja nikada ne kažem srpska crkva, čak ni crkva Svetog Save, ja uvek kažem „naša crkva“, jer u Hristu smo svi isti, nema razlike, svi smo zajedno u Gospodu. Moja ljubav prema srpskom narodu daje mi snagu da kao dirigent pokažem ono što mogu.

Mi, osim na srpskom, pevamo i na crkvenoslovenskom, grčkom, ruskom i gruzijskom. U horu niko nije profesionalac, osim jednog Gruzijca koji peva u operi, i mene. Osećam veliku ljubav prema vladici Luki, sveštenicima, narodu i nadam se da su i oni zadovoljni horom. Početak je bio težak, jer neko ko nije profesionalac ne može lako da nauči da peva. Ali, hvala Gospodu, ipak smo uspeli. Hor ima 12 stalnih članova, 6 Srba i 6 Gruzijaca. Izdali smo i CD na kome se nalazi duhovna muzika kojom se bavimo.

Nana Peradze je završila Konservatorijum i Teološki fakultet u Gruziji a u Parizu se usavršavala i kao dirigent. Uz muziku, bavi se i ikonopisom sa kojim se upoznala u ikonopisačkoj radionici pravoslavnog sveštenika, Francuza.

 

Nastupili ste u Etnografskom muzeju i Galeriji fresaka. Kakvi su utisci?

– Prvi koncert našeg hora u inostranstvu je upravo ovaj. Bilo je predloga da prvo putujemo u Brisel, ali ja sam rekla da prvi koncert van Francuske treba da održimo u Srbiji. Koncert je i izraz podrške srpskom narodu na Kosovu i Metohiji jer Kosovo za nas predstavlja istu ranu kao i za Srbe. Mi razumemo bol i osećanja srpskog naroda zbog Kosova i želimo da podelimo tu vašu patnju. Mi, takođe, to možemo da razumemo bolje od drugih naroda jer mi u Gruziji imamo isti problem.

Što se tiče samih koncerata, osetili smo veliki interes publike za gruzijsko pojanje i mislim da joj je bilo zanimljivo. Na Liturgiji u crkvi Svetog Marka takođe je bilo divno.

Teško mi je da izrazim svoja osećanja o tome koliko je divan srpski narod i koliko je blizak našem narodu po tradiciji, karakteru. Ja se ovede uopšte ne osećam kao stranac, osećam se kao da sam u svojoj kući. Kada sam među Srbima, ja sam među svojima. Samo još da naučim jezik.

 

Kako ste premostili prepreku jezika?

– Meni to nije bilo teško jer ja govorim ruski, pevam na ruskom, pa sam vrlo lako počela da čitam srpski. I za ostale je to više bilo pitanje muzike nego jezika.

 

Da li Srbi uče gruzijski, da li pevaju na gruzijskom?

– Da, Srbi pevaju na gruzijskom. Mada im je bilo vrlo teško da izgovore neke reči, ali uspeli su.

 

 Koliko se, osim zajedničkog truda u pojanju, Gruzijci i Srbi međusobno upoznaju i na ostalim poljima, šta otkrivate zanimljivo jedni o drugima?

– Za naše narode, ovaj susret u crkvi Svetog Save je bio vrlo značajan. Otkrivamo tradiciju, kulturu, istoriju jedni drugih. Npr. krsna slava koju slave samo Srbi je nešto divno, vrlo neobično, i jedno otkriće za mene. I mi, Gruzijci ćemo početi da slavimo slavu.

 

Bili ste na slavi manastira Đurđevi stupovi? Kakve utiske nosite?

– Bilo je zaista izuzetno, tako nešto nikada nisam doživela. Već sam nekoliko puta dolazila u Srbiju, posetila sam neke manastire ali prvi put sam bila u Đuđevim stupovima. Za mene je to bilo veliko otkriće, različito od svega drugog. Doći direktno iz Francuske u Đurđeve stupove je veliki duhovni doživljaj. Pevali smo čitavu Liturgiju na srpskom i za mene je to bilo vrlo značajno. Osetila sam takođe jednu ogromnu snagu koju ljudi u Srbiji crpe iz pravoslavlja.

 

 Kakvo je stanje sa pravoslavljem u Gruziji?

– Kao i u Srbiji. U komunističko doba, pitanje vere bilo je vrlo delikatno. Sada, kada je crkva otvorena, sve više naroda se vraća veri. Mogu da kažem da je u Gruziji sada renesansa pravoslavlja.

 

 Koja su značajna mesta okupljanja vernih u Gruziji, značajne svetinje?

– Put kojim je Sveti Andrej Prvozvani prošao propovedajući veru, mesto je hodočašća brojnih venika.

Zatim, Sveta Nina, koje je propovedala u 4. veku, naša je najznačajnija svetiteljka. Zahvaljujući njoj hrišćanstvo se utemeljilo u Gruziji. Zanimljivo je da se ona slavi istoga dana kada i srpski Sveti Sava, koji je takođe utemeljivač vere u Srbiji. Zato nam je drago da u Parizu pevamo baš u crkvi koja je posvećena Svetom Savi i u kojoj se ovaj praznik naročito svečano obeležava.

U Gruziji ima puno manastira. Među značajnijim su manastir Samtavro, mesto odakle je Sveta Nina počela svoje propovedi kao i manasitir Bodbe, gde počiva.

 

Vi ste radili i na gruzijskoj televiziji značajne emisije o pravoslavlju i tradiciji. Ali svakako je najznačajniji dokumentarni film koji ste uradili u Švajcarskoj?

– I to je značajna veza sa Srbima. Taj film je pomogao jedan Srbin koji živi u Švajcarskoj, Stanislav Popović. Tako je, u stvari i počelo moje prijateljstvo sa Srbima. On je mnogo učinio za taj film.

Film govori o izradi ikona u Gruziji, ali i o istoriji Gruzije, o pravoslavlju u Gruziji, prirodnim lepotama i muzici moje zemlje. Snimljen je sa blagoslovom gruzijskog Patrijarha Ilije Drugog.

U to vreme radila sam na televiziji u Gruziji, uradila sam nekoliko dokumentarnih filmova o pravoslavlju. Jednoga dana, Patrijarh Ilija me pozvao i pitao da li razmišljam da napravim jedan film o Gruziji kojim bih svoju zemlju predstavila strancima. Tada smo stupili u kontak sa Stanislavom Popovićem i počeli da realizujemo taj filmski projekat.

Film je postigao veliki uspeh u Evropi, više puta je prikazan i na Francuskoj nacionalnoj televiziji.

 

Ni Srbi ni Gruzijci nisu u svojoj otadžbini. Koliko je drugačije ispovedati veru van matice?

– To je vrlo ozbiljno pitanje. Kao i Srbi, i Gruzijci se vremenom, živeći u inostranstvu udaljavaju od svog jezika, vere, kulture. Zato je crkva jedino mesto gde se te autentične nacionalne vrednosti mogu sačuvati. U crkvu uglavnom dolaze oni koji su i u otadžbini to činili.

I Srbima i Gruzijcima nedostaje otadžbina ali nam je važno što imamo zajednički prostor gde možemo da ispovedamo našu veru, a to je crkva Svetog Save. To je za nas jedno značajno mesto iz koga crpimo snagu, duhovnu hranu i nadu za budućnost. Po povratku u Pariz, Hor Sveti Simeon Mirotočivi predstaviće naše crkveno pojanje Parižanima. Ovaj nastup je vrlo značajan jer se tom prilikom, na koncertu koji se održava svake godine, predstavlja različita duhovna muzika. Francuzi koji su čuli muziku snimljenu na kompakt disku hora crkve Svetog Save bili su oduševljeni, i horu ponudili da uz još 5 horova, predstavi naše crkveno pojanje.

U ime naroda Gruzije, u ime grupe pevača koja je bila ovde, u ime hora i vernika crkve Svetog Save u Parizu, Nana Peradze se posebno zahvalila ocu Petru, igumanu Đurđevih stupova na dočeku, kao i publici i svim prijateljima koje je za ovo kratko vreme stekla u Srbiji.  


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/940/tekst/molitva-svetom-savi-i-svetoj-nini/