www.pravoslavlje.rs


Razgovor sa piscem Mirom Vuksanovićem

Sve ima Božiji redosled

Violeta Vučetić

Miro Vuksanović rođen je u Krnjoj Jeli 1944. godine. Objavio je romane Kletva Peka Perkova, Gradišta, Daleko bilo, Semolj gora, Točilo, Kućni krug i Semolj zemlja, pripovetke i zapise Gorske oči, Nemušti jezik i Vučji tragovi, i poeme Moračnik i Tamooni. Dobitnik je velikog broja nagrada, među kojima je i najprestižnija NIN-ova nagrada za 2005. godinu i Nagrada „Meša Selimović“ za knjigu godine. Vuksanović je potpredsednik Matice srpske i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu. Razgovaramo o književnosti, veri i kulturi.

-  Vaše delo odiše uticajem narodnog predanja, proučavate mistično i kobno. Nastavljate put stopama Momčila Nastasijevića. Često se pominju kletve i uroci. Kada razmišljate o duhovnosti našeg naroda, šta zaključujete? Kakva je veza između sujeverja i religioznosti kod Srba?
- Veoma mi je drago što imam priliku da se vratim u detinjstvo i opišem prve znakove religioznosti, svoje i naše. Mi smo se rađali i rasli u staroj kući koju je podigao moj praded. I danas se poznaje široki put do Semoljske gore odakle je dovlačena građa. Cela zgrada je bila od drveta. Bez ijednog eksera. Bez ičega metalnog. To je zapravo bio čardak, zidan po nekadašnjim pravilima: u kvadrat, osam sa osam metara, sa kamenim zidom u zemlji, sa čamovim (jelovim) tesanicama koje su se ukrštale na uglovima, uhvaćene u ćert, koje su tako ograđivale dve sobe i prostran odžak. Tu je ložena vatra. Odatle je jedna velika peć grejala sve prostorije. Krov čardaka je bio pravilna četvorostrana piramida. Četiri ravnokraka trougla sastavljena u šiljak. I na vrhu četiri rezbarena kraka, lepo rezbareni  lučevi krst. Gledanje u krst na čardaku odvelo me je u predanje.
I druge kuće u našem naselju koje je osnovano u 19. veku, pravljene po istom načinu, na kalup i na dve vode, redovno, pre Drugog rata, imale su na slemenima, nad malim otvorima odakle izlazi dim, nad somićima, po dva jednaka i lučeva krsta. I dolaznici i mi koji smo tamo živeli, u svakoj prilici kada smo pogledavali prema svetlosti, prema nebu i suncu, na vedrini smo gledali male krstove. Takvo gledanje uvećava predanja.
Prozori našeg starog čardaka bili su okrenuti na jug. Gledali smo kroz okna u prostranu osojnu goru, u Semolj, u njegove vitke bukve i četinare. Slušali smo kako svakodnevno, u glasnim dozivanjima, reči odlaze u goru, u mistično, u kobno za njih, jer je mnoga onamo ostala. Kasnije sam poželeo da neke od tih reči oživim, da ponovo čujem maternju melodiju jezika, kako je rekao Momčilo Nastasijević. I počeo da pišem semoljske romane.
Pokazivali su nam gde se na vrhu gore, na 1.700 nadmorskih metara, nalazi ukriveno jezero. U jezeru su nekada živeli krilati konji i mlade vile. Iz jezera otiču vode u dva sliva: Jadranski i Crnomorski. Govorili su nam da će se kao voda u semoljskoj vododelnici i narod deliti dok ne vidi da je voda iz jezera ista voda. Mislili smo da njihovo sujeverje sluti što ne može biti. Sada vidimo da nije tako i molimo se Višnjem. Tako sam razumeo razliku između sujeverja i religioznosti.
S istih prozora su nam pokazivali kako su vernici 1252. godine, kada je Stefan Vukanov, sinovac Svetog Save, podizao svoju moračku zadužbinu, iz kamenoloma koji je pod našom kućom, u kotlini Tušinje, raspoređeni na malom rastojanju, prenosili kamen za zidanje. Reč je o sedri, o sigi, o tusu (kako već ko kaže), i reč je o mekom kamenu, žutkastom, šupljikastom, u četvrt i po meri srezanom, koji su od ruke do ruke, dvadesetak pešačkih kilometara, prenosili do svetigorskog slapa nad Moračom. Kada je crkva bila gotova, vratili su kamenje koje su držali u rukama, pa od njega, kraj kamenoloma, ozidali manastir Podmalinsko. Taj kameni niz pretvorio je predanje u moju želju da što pre odem u Moraču, u tamošnji manastir, jer je onaj u Podmalinsku bio zapušten (sada srećom više nije tako).
Imao sam desetak godina kada su mi pokazali sarkofag Stefana Vukanovog i Bogorodičino kolo s velikim nojevim jajem na dnu, s ikonama koje su za suncem okretane kada se blagosilja, koje su s neruke okretane kada se kunu veliki grešnici. Desno od oltara, uza zid, video sam lepo urađene police za svete knjige, uspravne, uske i jednake, a ispod njih ćirilički natpis: Ovi knjižavnik za svoju dušu isplati Simona S. Vuksanović 1905. god. Nisam na drugom mestu pročitao reč knjižavnik, a dugo sam govorio - knjižarnik. Tako sam prvi put pročitao svoje prezime na osvećenom mestu i čuo kako su tu, u Moračkoj crkvi, kršteni svi iz mojeg rodoslova, u dvanaest kolena, do vojvode Bogića Moračanina čije su kosti nedavno prenete u prekobrdski manastir Vujisića. I čuo sam da je od Bogića srpski patrijarh Gavrilo (Dožić), nekoliko moračkih igumana i arhimandrita, a sada s radovanjem dodajem da je od istog pretka i mitropolit Amfilohije (Radović). Verujem da nisam rano sve to video i čuo da ne bih bio pisac, da ne bih godinama dizao kuće za knjige, za njih nabavljao police. Sve ima Božiji redosled.
Ovakvu i sličnu priču u svom prvom sećanju može da nađe svaki pravoslavni vernik. S rastom godina biva joj bliži. Lakše vidi kako je postao pobožan.

- U čemu je razlika između vere i sujeverja?
- Pomalo sam u prethodnom odgovaranju doticao taj odnos. To sam činio kao pisac, kao pripovedač. Meni nije dato da govorim teorijski. Toga se i čuvam da bih očuvao jedinstvo svog jezika. Ja sam sebi dao krupan posao - da naučim što više maternjih reči. Mislim da je to prva dužnost svakog književnika koji za naučene reči može da nađe čitljiva (zanimljiva, prava) mesta. Zato ću i na ovo Vaše pitanje odgovoriti malom pričom koja se dira sa onom koju sam maločas rekao.
Prva pobožna slika koju pamtim jeste iz našeg čardaka i kuće pod crvenim stenama, na Podinama, na livadskoj ravnini. Uvek (a to se dešavalo često), kada bi neko pomenuo ime svetog Vasilija Ostroškog, dešavalo se isto. Starije žene, gde god da su se zatekle, na klupama ili u poslu, ustajale su, prekidale rad, zavlačile palčeve ispod marama s resama, ispod crnih povezača, podizale ih i govorile: Slava mu i milost! Isto su radili i odrasli muškarci. Skinu okrugle kape s četiri ista slova na crvenom polju, odignu ih više glave, prekrste se i ponove: Slava mu i milost. Tako je i danas u Crnoj Gori, Hercegovini i drugde. Ista slika, lepa i svečana, sa strahom i nadom istovremeno. Veruje se da neće biti dobro ako se na pominjanje sveca ne kažu iste pokorne četiri reči.
Svake godine, na Trojčindan, naša mati je išla pod Ostrog. Peške, preko kamenih i vrletnih puteljaka. Svecu je prilazila bosa, gologlava. Ljubila ćivot. Pričala nam o tome stojeći. Nabrajala ostroška čuda. Donosila je u dimidžani, u pletenjači od pet litara, vodu sa izvora koji teče iz stene kraj gornjeg i belog ostroškog manastira. Vodu je držala sa svojim najvrednijim stvarima u sanduku (u bajunu), drvenom, pod ključem. Kada je dan upisan crvenim slovima u crkvenom kalendaru, otvarala je sanduk. Zimi su mirisale jabuke i druge voćke, ostavljene za lek. Soba je bila puna divnog mirisa. I sada mi se javlja. Iz flaše nam je kašičicom ili malom šoljom, kao da nas pričešćuje, davala pomalo osvećene ostroške vode koja se nije menjala od Trojčina do Trojčina dana. Govorila je da smo tako zaštićeni. Da nam zlo ne može naškoditi. Dok smo bili na okupu, uvek smo u kući imali ostroške vode. Kada mi nije dobro, kada me neka nelagoda obuzme, pomislim na majčino „pričešćivanje“. I znam šta je u svemu rečenom verovanje a šta je sujeverje. Znamo svi. Omamljivo je.
Pridajem povišeno uzbuđenje koje sam imao, uvek, dok sam čitao pismo Svetog Save ocu Spiridonu, kome je poslao kamenčić, drvce, mali ubrus i druge sitne stvari što ih je polagao na Hristov grob. Tako su se počele umnožavati srpske svetinje. Sve je sveto što je bilo na svetom mestu. Pa i voda s ostroškog izvora.
-  U romanu „Semolj zemlja“ Vi stvarate jednu mozaičku priču, jedan mitski, vilajetski predeo. Kako ste došli na ideju da stvorite „azbučni roman“? Odakle želja da se ulože lingvistički i literarni napori i opiše svet kroz toponime?
- Pomenuo sam svog pretka vojvodu Bogića Moračanina i njegove mošti u prekobrdskom manastiru. Tamo je prenet iz groblja sa jedne male i ravne usekline u strani koju su nazvali - Zasjednica. Vratiću se ovoj reči kada kažem da je pokrenut sudski spor, jer jedan novoverski deo Bogićevih potomaka nije prihvatio Mitropolitov blagoslov i nije saglasan da naš zajednički predak bude u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Spor će trajati dok se ne pomirimo. Samo Bog zna kada će to biti. Onda ćemo proslaviti slogu na Bogićevici.
Ovakvi nazivi (Bogićevica, Zasjednica) otvaraju prozore na rečima, otvaraju maštu, odvode nas na početak. Bogić je mali Bog. Zasjednica je mesto gde je zgodno sesti i počinuti. Takvi nazivi su slikoviti, lepi i višeznačni. Počeli su da mi dolaze u olovku, nepozvani, tajnim putevima, u nizovima. S njima sam se suočavao. Odabrao sam svaki sa kojim sam se sporazumeo. O svakom napisao malu priču, proveravajući prozne oblike, male dramske forme, pesme u prozi i druge modele pripovedanja.
Samo po sebi je došlo da imena malih mesta uazbučim, jer je „Semolj zemlja“ prirodni produžetak pet godina starije „Semolj gore“. Obe knjige su azbučni romani i romani o rečima. To je moj pronalazak u srpskoj književnosti. Zato provocira: privlači ili ne, čita se ili prelistava. Kao što je prirodno svemu što je manje poznato i novo. Ali, red priča nije nov. Azbuka je najprirodniji red slova. Prema tome, azbuka je prirodan red srpskih reči i imena.
Srpski jezik je ugrožen od nas. Nemamo potpun rečnik. Nemamo regionalne rečničke zbirke sa svih srpskih područja. U svakodnevnim razgovorima koristimo sve manje reči. Tako siromašimo svoju duhovnost i ugrožavamo vreme koje će nam doći. Moje pričanje o rečima ne može biti potisnuto. Dao sam mu se bez ostatka. U semoljskim romanima su hiljade reči. Biće ih još.
Čini mi se da sam sada najspremniji da služim srpskom jeziku, jer sam nataložio iskustvo, jer sam siguran da ima pun smisao ono što radim. Za one koji ne znaju pominjem da samo dve moje semoljske knjige imaju hiljadu stranica. A kao da sam na početku. Zato čuvam ruku i pero. Radi opšteg dobra.

- U „Mećavniku“ kažete: „Život je čudo. I to je na Mećavniku“. Šta je za Vas život u literaturi i izvan nje?
- Mećavnik je majstorski naziv za mesto gde veje mećava. Narodni umetnik je to davno rešio. Mećava, bolje da kažem - pomisao na nju, vraća me u planinu na kojoj sam odrastao. I sada mi dolazi lik prote Lopušine o kome sam napisao priču. Ovde ću odvojiti delić.
Kada sam bio osnovac i kasnije, u nižim razredima gimnazije, na Boanu, mestašcu s nekoliko kuća, gledao sam kako prota Mitar Lopušina, u božićne ledene dane, na mećavi, prodaje crkvene kalendare. Nisu smeli da ga puste kod vatre ni u mesnu kancelariju, ni u prodavnicu, ni u kafanu. Drugih javnih mesta nije bilo. Slali su mene i moje vršnjake, krišom, kada zguši mećava, kada se ne vidi, da kupujemo kalendare od promrzlog sveštenika. Krili su se stariji. Nisu smeli da rizikuju i idu na saslušanja. Mi smo se dogovarali kako da pomognemo proti, ali nismo umeli. I da jesmo, on ne bi prihvatio pomoć. Dovoljno je bio ponosan. A učen, uman čovek. Poštovan od svih, a niko to nije smeo da mu kaže. To je primer koji je istovremeno u literaturi i izvan nje. To je čudo na Mećavniku. Nije samo ono što sam naveo koristeći naslov filma Emira Kusturice. Svaki Mećavnik ima svoju priču, ali svaki nema svog pisca i svog sveštenika kao što je bio prota Lopušina. Još malo mu je trebalo da sastavi pun vek. Eno ga u kapeli, na planini. Dostina nosi dokolene na njegov krst.

- Dobitnik ste NIN-ove i mnoštva drugih književnih nagrada. Koliko je za pisca važno da bude laureat i da li je priznanje presudno za dalji rad i stvaralaštvo?
- Sve nagrade na jednu stranu, a NIN-ova na drugu. Ona pomera stvari i činjenice. Donosi popularnost, vodi svog dobitnika u centar kulturnih zbivanja i na sijaset književnih susreta. Ima magičnost. Obezbeđuje veliki tiraž nagrađenoj knjizi i prihode piscu. Ilustrovaću to činjenicom da sam u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori (blagodareći Preosvećenom Episkopu Joanikiju; drugi nisu zvali, nisu smeli, priprećeno im da će imati nevolja na radnom mestu, sve tako, naopako), imao sam više od četrdeset predstavljanja nagrađene „Semolj zemlje“. O knjizi je govorilo dvadesetak kritičara. Posle tri izdanja u „Filipu Višnjiću“, knjiga je s Politikom išla u 10.000 primeraka na kioske. To je bez NIN-ove nagrade nezamislivo u našim prilikama. Zato bi se moglo reći da se sa NIN-om više može, iako je njegov kritičar objavio smušen prikaz knjige. Isto je uradio i onaj u Večernjim novostima gde je pedesetak književnih kritičara „Semolj zemlji“ dalo Nagradu „Meša Selimović“ kao knjizi godine. To je važno priznanje svakom piscu. U velikoj je prednosti ko ima takva priznanja. S njima pisac postaje značajan i zapažen. U godinama kada takva priznanja dolaze. Kasnije sve prosejava majstorsko rešeto, kako je Njegoš nazvao vreme. Kasnije knjiga ostaje sama ili je nema.

- Kako doživljavate preimenovanje jezika u Crnoj Gori? Kako jedna takva odluka utiče na onoga ko se jezikom bavi?
- Teško je smisleno o besmislicama. Nasilno uvođenje lažnog imena za srpski jezik, u inat narodu, nauci, pravdi i istoriji, na bruku svih, u Crnoj Gori nije bez sistema i opasne namere. To je deo odrodničkog projekta koji izvode dukljanisti, a podržavaju svi vrhunski organi vlasti. To je nasilništvo koje gleda rezultat na dalek rok. Smera da promeni ime, veru, jezik, tradiciju i sve što je uzdiglo srpsku državu Crnu Goru. Tako hoće da stvore bogalje od sebe, da se odreknu svoje svetosavske prošlosti, svog pisma, svega, jer misle da je dovoljno dati izjavu i potpisati naredbu pa da se sve to promeni. Žestoki dukljansko-montenegrinski nacionalizam može doneti neprirodnost i može zavesti zulum, ali to neće dugo trajati. Ne može se primiti ono što ne može da raste.

- Kakvi će sada biti odnosi Srbije i Crne Gore? Šta očekujete posle referenduma?
- Posle referenduma u Crnoj Gori će svi pitati zašto su od svoje sirotinje toliko novca i vremena bacili, zašto su se tako žestoko zavadili i kao nikad podelili i zašto ih moraju inostranci smirivati po svome načinu. Posle referenduma (u ponedeljak, 22. maja) dopuniću odgovor koji pišem 19. maja (u dan referendumske ćutnje).
(Dan posle referendumskog glasanja u Crnoj Gori nemam šta da dodam. Sve je u mutnoj vodi. Zbunjen sam i nespokojan.)

- Šta će spasti Kosovo i Metohiju?
- Sada vidim prag crkve u Visokim Dečanima. Kamen je ulegnut na sredini od stopala, od ulazaka, od vremena. Trag u kamenu kaže da je to lavra samo onih koji se u njoj mole. Sada i uvek. I gledam crkve u Pećaršiji (tako narod skraćeno, po uzoru na narodnog pevača zove Pećku patrijaršiju). Ima ih nekolike. Građene su u razmacima. Skupile su se. Zbile se jedna uz drugu. Čuvaju jedna drugu. Zaklanjaju se od nedobronamernih. Svesne da su u opasnosti. Nije njihov metoh siguran. Nije ni Metohija, ni Kosovo. Onamo, u Rugovskoj klisuri, s južne strane puta, visoko u steni, video sam duboku pećinu. Sama gleda kao da je kiklop. Nisu više čuvari Pećaršije kao što su dugo bili.
A da je Srbija pre dvadesetak godina, i ranije, donela zakon da se svaki metoh vrati kosovsko-metohijskim crkvama, da je to pravno sprovedeno, Kosmet bi bio čuvan. I da Srbi nisu onako zdušno prodavali imanja, da nisu Albancima davali više prava nego sebi, sada bi bila srpska uprava na Kosmetu. Sada više ništa osim patnje i nade nije s nama. I Boga koji će biti pravedan.

- Šta će iskupiti srpski narod?
- Srpski narod može iskupiti samo srpski narod. Kada se okupi oko svog glavnog i jedinog nacionalnog interesa, oko Srbije, oko sebe. Kada ne bude radio na svoju štetu. Kada prizna svaki greh prema sebi, svom imenu, svojoj istoriji i svojoj Crkvi. I kada mu sve to bude oprošteno. A ponajpre kada vidi koliko se zlih namera na njega usmerilo i kako se sa srpskim dostavljačima udružilo. Kada se ujedini oko svog dobra, svoje vere i umnosti. I kada srpski narod bez ustručavanja, ponosan na svoje sposobnosti i svoju tradiciju, bude ravnopravan  s civilizovanim narodima u Evropi i svetu.     


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/941/tekst/sve-ima-boziji-redosled/