www.pravoslavlje.rs


Svet knjiga



Novosti iz sveta knjiga:

Srpski pesnici o tajni Svetog pričešća
Raša Perić,
Kulturno-prosvetni centar,
Petrovac na Mlavi, 2006.

 

Savremeni trenutak srpskog pesništva ima u Raši Periću izuzetnog radoznalca prema biću srpskog pesnika, kojeg istražuje kroz zajednički imenitelj određenih tema. Kako bi se to žargonski reklo: u grupnom portretu sa određenom temom.

A čudesan tematski niz te raznovrsnosti govori o antologijskim izborima pesama koje je Perić sačinio: o majci, o pčeli, o ikonama, o fruškogorskim manastirima, o Svetom Savi, o Sentandreji, o nedelji, homoljskom zvonu, o svecima, o izgonu Srba i genocidu, o pesnicima Krfa, Vida i Zejtinlika, o Hilandaru, o duhovnim pesmama (ove tri poslednje knjige sa potpisnikom ovih redova) - i, evo, još dve zbirke: o hlebu i o vinu.

Pred bićem srpskog pesnika umnoženom u velikom bratstvu od najranijih do današnjih dana, Raša Perić stoji kao geolog koji traga za njegovom zlatnom žicom, kao ispovednik pred iskušenicima duša, kao astrolog koji u zvezdanoj mapi izdvaja nevidljivo u vidljivo. Tako će grupni portret pesničkog bratstva sačuvati zajednički imenitelj pred istom temom, a svaki ponaosob biti različit po obrađenoj duhovnoj materiji, jer je apsolutna različitost u ovakvim građevinama uslov za apsolutno jedinstvo.

Obe antologije, jedna o hlebu (česnica), a druga o vinu (zdravica) mogle su se izdati pod zajedničkim naslovom: Srpski pesnici o tajni Svetog pričešća.

Hleb i vino su svete reči u vaskolikom ljudstvu.

U hrišćanstvu, mi ovde govorimo o pravoslavnoj posebnosti. One pripadaju najsuštastvenijim simvolima života. Na prvi pogled, formula bi bila jednostavna i uzročno-povratna. Nama hleb daje život, nama vino daje život. Mi dajemo život hlebu, i dajemo život vinu. Samo što je svaki pesnik tu formulu izveo na svoj način, u svojim matematičkim poetikama. Kao tajnama. Da, tu je čvor, kako bi rekao isto tako veliki pesnik hleba i vina Šekspir. Da, tu je besmrtnost hleba i vina, kako bi rekao raskošni analitičar vina Bela Hamvaš. Upravo kako su to uzvišeno izneli Vasko Popa, Mija Pavlović, Ivan V. Lalić, Mića Danojlić...

Pesnici ovih antologija govore o hlebu i vinu kao pojmu, kao ideji, kao simvolu. Čak i tada kada su im pesme naizgled opisne i kada se ima utisak da su dobili „domaći zadatak“ da napišu pesmu o hlebu. Ima onih koji su hleb dodirivali. Neki celi život koji smo živeli.

Raša Perić tvrdi da mu je srpska metafora vina i hleba kao i ta trpeza Gospodnja, a da su pesnici to potvrdili. I kad to ne znaju, ne treba im da znaju. I kad znaju, ne treba im to saznanje - u oba slučaja njima žive. Jer se u duhovnom krstu koji nose u dušama podjednako nalazi teret i onih koji ne znaju i onih koji znaju.

Ako će svet spasiti lepota, kako je govorio jedan od najvećih hrišćanskih mislilaca, Dostojevski, onda se ta formulacija na primeru srpskih pesnika već nalazi u lepoti hlebom našim nasušnim i u lepoti vinom našim pričesnim.

LjUBIŠA ĐIDIĆ

 

Tajna Morače
Manastir Morača,
Beograd, 2006.

 

Knjiga pred nama predstavlja zbornik radova sa naučnog skupa održanog od 4. do 5. novembra 2002. godine povodom 750-godišnjice manastira. Njeni urednici su se potrudili da u svojoj uvodnoj reči saopšte i suštinski sadržaj svih objavljenih radova i time kao da su „uzeli posao“ budućim prikazivačima kojih će svakako biti jer ovo delo to zaslužuje. U poređenju sa drugim zbornicima sa sličnih skupova, knjiga je prilično „tanka“, što ne obezvređuje trud i ostvarenje njenih saradnika. Pri radu se raspolaže sa malo konkretnih, neposrednih podataka. Umesto toga, ostaje put traženja analogija i sličnosti sa drugim spomenicima koje su bar donekle izdašniji sa vestima. Stoga je ovde bilo mesta samo za iskusne i proverene autore.

Život manastira Morače u vekovima stare srpske države predstavlja veliku zagonetku. Da nije preživela to vreme, o njoj se skoro ne bi znalo ni da je postojala. Sem građevine hrama i ktitorskog natpisa, nema drugih podataka o njoj. Ne postoje ni one „kose“ vesti - pomeni u poveljama nekog drugog manastira, prema zapisima u nekoj knjizi ili na zidu... Ktitorski natpis saopštava ime zadužbinara i vreme gradnje. Bez toga, ko zna kakve bi se sve pretpostavke o tome pojavile i koliko bi lutanja bilo!

I pored toga, teško je odrediti prirodu i status ove obitelji, jer u spisku igumana sačuvanom u povelji kralja Milutina za njegovu zadužbinu manastir Banjsku navodi se četrnaest manastira i njihovih nastojatelja. Tu su pomenuti: studenički Teodor, mileševski Gavrilo, sopoćanski Atanasije, banjski Sava, gradački Isaija, moravskog Gradca Jefrem, raški Evstratije, končulski Evstatije, modrički Vartolomej, htetovski Teodor, gostivarski Danilo, orahovički Gavrilo, nagorički Venijamin, skopski Nikodim. Morača tu nije pomenuta.

Veliki knez Vukan je imao pet sinova - Đorđe, Mladen, Stefan, Dimitrije (David), Rastko (Teodosije). Od njih je najbliži vladarskom ogranku dinastije Nemanjića bio Stefan - ktitor manastira Morače, jedini od Vukanovih potomaka predstavljen u kompoziciji loza Nemanjića u Gračanici, Dečanima i Pećkoj patrijaršiji. Gradnjom svoje zadužbine Stefan je nadmašio i neke vladare iz ove dinastije. Ako se o njemu ne može reći mnogo, sudeći po ovome manastiru, može se zaključiti da je bio imućan. Njegova grobna crkva veličinom, načinom gradnje i opremljenošću, ne zaostaje iza vladarskih zadužbina rođaka i potomaka Stefanovog strica kralja Prvovenčanog. Po načinu gradnje, bliska je suvremenim manastirima Mileševi i Sopoćanima.

Živopis Morače iz srednjeg veka nije sačuvan. Istraživačima na raspolaganju stoje mlađi slojevi iz 16. i 17. veka. I ovde su neizbežna razmišljanja da li su pri nastanku novog sloja fresaka poštovani ranija tematika i raspored, kao što ne retko biva, ali se skoro nikad ne može sa sigurnošću tvrditi.

Našlo se načina da se i ovako zaobilaznim putem preko tematike mlađih fresaka dotaknu važna pitanja još iz vremena pre nastanka Morače, a odnose se na krunisanje i miropomazanje Stefana Prvovenčanog. U prostoru đakonikona posvećenog sv. proroku Iliji nalazi se ciklus ilustrovanog žitija proroka zasnovanog na tekstu Staroga zaveta. Između ostalog, tu su i scene koje se odnose na miropomazanje starozavetnih vladara. Autori se slažu da je tu reč o aluzivnom slikarstvu.

To je otvorilo put za korišćenje Savinih biografa Domentijana i Teodosija koji svog junaka porede sa prorokom Ilijom. Za razliku od dosadašnjih pisanja o krunisanju Stefana Prvovenčanog, sada se postupa obrnuto u poređenju sa ranijim pristupima. O vršenju krunidbenog čina u Žiči od strane prvog srpskog arhiepiskopa Save govori se kao o nečem prirodnom, dok ranije redovno pominjano krunisanje iz 1217. g. ovde se dopušta kao moguće, ali uz ogradu.

Ako za prva tri veka skoro da nema vesti o Morači, od sredine 16. stoleća ima ih prilično. Nakon što je sedamdeset godina bila bez krova, Morača je obnovljena od igumana Tome, koji je kroz vekove smatran kao „jedini iguman manastira ovog“. Oko 1550. g. Mileševa je bila obitelj sa najvećim ugledom u Srpskoj crkvi. da bi sredinom 17. veka to postala Morača; ona dolazi odmah iza Pećke patrijaršije. Tu se održavaju važni skupovi i donose odluke, a u ovom manastiru dela svojih ruku ostavljaju najbolji srpski umetnici te epohe.

Znanja o prošlosti crpe se iz rodoslova i letopisa - skoro svi članovi stare dinastije dobijaju vladarska obeležja, a njihove zadužbine postaju lavre. U takvim prilikama, i ktitor Morače knez Stefan postaje kralj i začinje se njegov kult stvaranjem ikone, ali bez žitija i službe. „Desilo se da je Morača više nego mnogi drugi manastiri bila zahvaćena istorizmom koji se u prvoj polovini 17. veka širio iz središta Pećke patrijaršije. Njegov pokretač i glavni nosilac bio je nesumnjivo patrijarh Pajsije. On sam obnavlja stare kultove i podstiče stvaranje novih kultova srpskih svetitelja. Piše žitija i službe Stefanu Prvovenčanom, Stefanu Štiljanoviću, caru Urošu.“ Ko bi se u mislima prebacio u Moraču onog vremena, kao da bi imao utisak da živi u danima punog procvata.

Poslednji prilog u Zborniku posvećen je slavnom Mitropolitu Mitrofanu Banu, velikom jerarhu, istaknutoj ličnosti iz vremena dogovaranja kako formalno izvesti ujedinjenje do tada raskomadane Srpske crkve u novoj državi i jednom od kandidata za poglavara obnovljene patrijaršije. Konačne rezultate svojih nastojanja nije doživeo da vidi, jer je bio prvi arhijerej koji je umro u slobodi nakon Vaskrsa „otpisanog“ Srpstva. Ovde se govori o njegovoj delatnosti kao igumana manastira od 1869. do 1879. g. Njegov životni put uklapa se u neki „prosek“ ondašnjih srpskih patriota. Podjednako je ugrožen i od Austrije i od Turaka. Tokom rata 1876. g. ide sa četom svojih boraca u susret Srbijancima da bi čuo gruvanje njihovih topova.

Za Moraču je bilo posebno teško juna 1877. g. kad je uz velike žrtve hrišćanske vojske pod vođstvom moračkog igumana odbijen napad Turaka. Iako skoro stalno živi u uslovima bližim ratu nego mirnom stanju, Mitrofan kao darovit čovek i u takvim prilikama uspeva da stekne vredno obrazovanje i da se bavi književnim radom. Veliki trud i žrtve su urodile plodom: septembra 1878. g. primio je ključeve Kolašina, koji od tada, odlukom Berlinskog kongresa, prestaje da bude pod Turcima.

ŽIVORAD JANKOVIĆ


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/948/tekst/svet-knjiga/