Ostrvo na kraju sveta

Poziv iz Rusije da posetimo Solovjecka ostrva zatekao nas je nespremne, jer smo veoma malo znali o ovom divnom i istovremeno strašnom „ostrvu na kraju sveta“, kako ga sami Rusi nazivaju.

Legenda o njemu veća je od ostrva. A malo, nenaseljeno, surovo i ledeno ostrvo nije ukleto, već od Gospoda blagosloveno mesto, izabrano da svet svagda obogaćuje verom i životom, životom po Bogu, jer se u ovako teškim uslovima samo jakom verom i nadom u neiscrpnu milost Gospodnju može živeti.
Istorija Solovjeckih ostrva je istorija Rusije zgusnuta u ograničenom vremenu i prostoru, burna i dramatična, daleko od sveta, a opet u srcu sveta, nekog nepoznatog.
Čuđenje: zar na svetu još ima šta neotkriveno? I odgovor: misterija, ne eleuzinska, već - solovjecka. Tajna radionica duha na kraju naseljenog sveta koja svu propast zemaljsku prerađuje u krasotu nebesku. Ovo prvo je već mnogo puta viđeno, ekstaza čula, prezasićena; ovo drugo neviđeno, ekstaza duha, nenasita.

GRANICA ŽIVOTA I SMRTI
Do Solovki se dugo putuje: dvadeset četiri sata vozom od Moskve do Murmanska, a odatle oko četiri sata brodom do ostrva, uz veliki rizik pojave iznenadnih oluja na ćudljivom i nepredvidivom Severnom ledenom okeanu.
U pravcu Solovjeckih ostrva retko se ide turistički, i isto toliko retko poklonički. U manastiru nam rekoše da su najčešći razlozi - višnji i nedokučivi putevi Božjeg promisla. Ovde danas dolaze duhovno bogati da se bogate još više.
Ovo je za mnoge bio put bez povratka. Predanja narodna kažu: na ovo ostrvo se ide, ali se ne vraća. Odavde nikad niko nije pobegao, odnosi se na zatvorenike, jer je ovo bio idealan zatvor za neprijatelje svih ruskih vladara. A oni koji bi odslužili do kraja kaznu, u blizini svetinje manastira sebe su toliko preobrazili, i od bivših razbojnika i ubica postajali monasi angelskog lika - da im je povratak u svet bio nepodnošljiv.
Ovo je ostrvo smrti: grobnica za 100.000 do 200.000 hiljada verujućih duša, i drugih protivnika komunističkog režima, ovde zatočenih i umorenih strašnom smrću. Zato kažu: ko je prešao put do Solovki, prešao je granicu života i smrti, i kad se vrati u svet nikad neće biti isti kao pre. Ovaj „moreuz smrti“ tajanstveno preobražava ljudsku dušu na čudesnom putu avanture duha i tela.
Buru na moru i buru u duši preživesmo i mi, srpski poklonici, i prelaženje te granice smrti opitno doživesmo i u bukvalnom smislu reči.
Kad smo se u ranu zoru, koja ne sviće, jer sunce ne zalazi, u vreme severnih belih noći, sa pristaništa u Kemu ukrcali na brodić, sa radošću otkrića nepoznatog sveta, nismo mogli zamisliti kako strašna može biti oluja, i to srednja, kako ju je okarakterisao kapetan broda. Ubrzo na otvorenoj pučini ogromni talasi naš sićušni korablj, kao orahovu ljusku počeše bacati tamo-amo, čas gore, čas dole, na vrh pa na dno uskovitlane vodene stihije koja je pretila da nas potopi; a nemoć pred silinom neizbežne propasti suoči te realno sa smrtnim časom koji može nastupiti za koji minut, i koji pomireno sa neumitnom sudbom iščekuješ, više ne u strahu, jer za njega nema vremena, već sa zagledanošću u sopstvene dubine duše ispitujući kakva će uskoro izaći pred svoga Tvorca.
Vapajna molitva Hristu Spasitelju, krmanošu ljudskih duša na olujnoj pučini života - da utiša talase okeana koji riče i tutnji i komeša sve vidljive i nevidljive svetove, ko zna hoće li biti uslišena! O, maloverni, zašto sumnjaš! Nadaš se, ali sumnjaš da si svojim životom ugodio Gospodu da te sad, u smrtnom času, izbavi, i odjednom razumeš strah apostola od voda mnogih, koji se čini neopravdan, jer je Hristos sa njima, samo što spava. Hristos je i sa nama, i mi ga u tajnim dubinama srca pitamo i dobijamo odgovor da će sve biti dobro.

NAJSEVERNIJE MONAŠKO UTVRĐENjE
Solovjecka ostrva na Belom moru nalaze se na oko 90 milja od polarnog arktičkog kruga, gde sneg i led oko osam meseci u godini prekriva prirodu.
Ovo je najsevernije monaško utvrđenje, i duhovno-vojna ruska zona, koja nikad u istoriji nije bila osvojena. Napadali su ga Englezi, Šveđani, Finci i drugi, a manastirsko utvrđenje koje je istovremeno i vojno, topovima se branilo i odbranilo, pomalo i uz pomoć nepristupačnog terena. Neosvojiva tvrđava u ovom obliku počela se graditi u 15. veku. Na pustom ostrvu dotad niko nije živeo, jer je osam meseci u godini sasvim izolovana, a Belo more zaleđeno, sa temperaturom i do minus 60 stepeni. Po lepom vremenu dolazio bi po koji ribar i brzo se vraćao nazad, jer bi neočekivane oluje mogle sprečiti svaki povratak.
 
DVA HRABRA PODVIŽNIKA
Duh Gospodnji ovde je prizvao Sv. Savatija, podvižnika Vaalamske obitelji, koji je čuvši za ovu istinsku pustinju, i čeznući za svecelim predavanjem sebe podvižničkom životu u Hristu, dobivši blagoslov svog igumana, na malom čamcu prešao dugi put koji je tada trajao dva dana i dve noći. Pridružio mu se Sv. German, sabrat istog manastira, i ova dva hrabra podvižnika su proveli celu zimu na ostrvu u molitvenom tihovanju, skoro bez hrane u maloj drvenoj kućici na obali mora, i čudesno, preživeli, pokazavši da je ovde moguće živeti.
U Spaso-Preobraženskom manastiru danas se nalazi kivot sa netruležnim moštima ova dva svetitelja, kao i Svetim Zosimom, koji se po blaženom upokojenju Sv. Savatija došao na ostrvo, i Svetim Filipom Moskovskim iz kasnijeg perioda, čije smo čestice svetih moštiju dobili na dar i poneli na poklon srpskim svetinjama.
Solovjecki manastir ima tri saborna hrama: Spaso-Preobraženski, Uspenski, i Filipovski. A Solovjecki Arhipelag sastoji se od nekoliko manjih ostrva: Velika i Mala Muksalma, Velika i Mala Zajacka, i Anzer. Belo more je inače sasvim crno, zbog tamnih algi koje prekrivaju njegovo dno, ali se zove belo jer je veći deo godine zaleđeno.
Ovo ostrvo na kraju sveta je savršeno mesto za podvižništvo. Na njemu vlada sklad neba i zemlje, savršeni mir i ravnoteža prirodnih stihija, koje doprinose dubokom smirenju duše i pogružavanju u sebe. Pustinja. Hladna i surova spolja, a mirna i spokojna iznutra.
U Botaničkoj bašti monasi gaje bilje doneseno iz celoga sveta. Ovde uspevaju skoro sve vrste, pa čak i neke tropske, a ananas, lubenica i dinja, po svim zakonima prirode ne pripadaju polarnom zemaljskom šaru, a ipak se dešava da i ovde sazru ponekad. Neobjašljivo prirodnim zakonima, samo na jednom malom prostoru temperatura je 4 stepena veća tokom cele godine, što omogućava vegetaciji da raste. Oko trista slatkovodnih jezera predstvaljaju još jedno čudo prirode, u okruženju slane vode svuda okolo, kao i mnogi izvori, i sveti istočnici kojih ima po celom ostrvu.
Solovke su po svemu posebno mesto. Punota. Ceo jedan univerzum u nekoliko stotina kvadratnih kilometara. Ovo malo ostrvo ima istoriju koja se odigrava kao ruska drama. Velika ruska duša se ovde pokazuje zaista u pravoj svetlosti veličine ruske istorije i duha. Samo narod koji ima Božje prizvanje i višnji smisao postojanja mogao je napraviti ovako grandiozno utvrđenje, monaško i zatvorsko, daleko od civilizacije, a paradoksalno na nju utičući. Carevi, vladari i drugi diktatori velike i nepregledne ruske zemlje ovde su dovodili svoje političke i lične protivnike i ostavljali ih u zatočeništvu, ponekad ceo život, tako da se manastirski zatvor može pohvaliti znamenitim stanovnicima ovog svetog mesta, kao što su: Puškin, Tolstoj, Dostojevski, politički i crkveni velikodostojnici i drugi. Mnogi su toliko zavoleli ovo čudno ostrvo i očarani lepotom i mistikom mesta nisu želeli da se od njega rastanu, te su po odsluženoj kazni ostajali ovde do smrti. Sa ostrva niko nikad nije pobegao, jer nema gde da beži.
Samo je Sveti Savatije, rodonačalnik ove svete monaške obitelji, osetivši da mu se bliži konac zemnoga žitija, a kako se nije ispovedio i pričestio svetim Hristovim tajnama, molio Gospoda da mu ispuni ovu želju. Nošen krilima velike vere, seo je u čamac, i put koji traje dva dana prešao za dva sata. Našao je sveštenika, ispovedio se, pričestio i ujutro smireno se upokojio.

OSTRVO SMRTI I OSTRVO VASKRSENjA
Ostrvo je velika grobnica mučenika koji su svoje živote dali za veru pravoslavnu. I danas, svuda se nalaze kosti nepogrebenih mučenika. A muke na koje su stavljani ravne su onima iz žitija svetih.
Komunisti su vršili zverske opite koliko je izdržljivo čovečije telo, pa su štopericom merili vreme koliko će izdržati ledenu vodu. Ostalo je zabeleženo: od tri do pet minuta. I danas, ako oluja prevrne brod ili čamac u vodu, posle pet minuta utopljenika više ne traže jer znaju da neće preživeti.
Ili bi privezali čoveka za drvo, nagog, i rojevi komaraca bi prekrili telo, isisali mu svu krv i čovek bi umirao dugo i bolno u strašnim mukama. Ili bi na minus pedeset nage ljude zatvorili u crkvu, slažući ih kao sardine jedne preko drugih, tako da bi u agoniji lagano umirali danima, i od hladnoće i od pritiska onih što su iznad, a oni u sredini, između mrtvih tela poživeli bi duže od ostalih.
Solovke. Ostrvo smrti i ostrvo vaskrsenja. Tamo gde je umnoženo zlo umnožena je i blagodat. Umirali telom a vaskrsavali dušom za večnost. Kratkotrajnim prolaznim mukama kupovali neprolazno Carstvo Nebesko.
Večnost je ovde realnost. Beskrajno nebo iznad tebe, beskrajna voda oko tebe, beskrajni dan iza i ispred tebe, sunce ne zalazi i ne izlazi, tačnije zađe na severu i za jedan sat opet izađe na severu, a sve vreme traje smireno praskozorje. I zimi je slično. Sunce, iako ne izlazi, noć ipak ne pada, jer je sve belo i zaleđeno, tako da traje neki blagi sumrak.
Jake zime, silni vetrovi, mrazevi, sneg, led, sve belo, sve čisto, tišina i spokoj, prelaz u večnost sasvim prirodan, i ne primetiš gde prestaje vreme a gde počinje večnost. Ovde vreme i uobičajene navike ne postoje jer nemaju smisla; ovde postoji: Bog, priroda i čovek.
I ono najvažnije: Liturgija.

BRZO U CRKVU
Gde je Liturgija tamo je Život. I Bog je prisutan. I sve je dobro. I divno i blagosloveno. Liturgija se služi svakodnevno. Za naše srpske podvižnike i prvu pokloničku grupu iz Srbije koja je posetila ostrvo ovo je bilo jedno divno iznenađenje. Očekivali smo pusto ostrvo na kraju sveta, a kad smo prešli „moreuz smrti“, kao neki severni Aheron, ne dođosmo na vrata ada, nego na vrata raja!
Niko nas nije sažaljevao, niti nas tešio, niti pokazao bilo kakvo osećanje samilosti zbog izmučenosti olujom i morem, već posle uobičajenog pozdrava, čusmo jasno i kratko: brzo u crkvu, Liturgija je već počela. Unutra, puno vernog naroda koji poje slavu Gospodnju. Odakle sav ovaj svet? Svi smireni, radosni, raspevani, kao da je baš sve kako treba. Samo u našim dušama bura i oluja, i gromovi i talasi, i potop. Niko nam se ne obraća. Ponašaju se kao da smo oduvek tu, i kao da ostajemo zauvek. Čovek na zemlji nije ništa novo, samo je Hristos večno novo pod suncem.
Samo Hristos. Hristos je smisao svega. Srce i koren života u Bogu. Oltar Gospodnji u vremenu i prostoru, i poje se večna Liturgija. Sve je nestvarno i kao da nema postojanje, samo Liturgija! O kakvo uzvišeno, smerno i slavno bogosluženje. Kakvo umilno angelsko pojanje, sladosno i radosno! Svi glasovi i životi se ulivaju u ovu reku Pravoslavlja. U toržestvo duha.
Ovde nisi stranac već si u domu Oca Nebeskog.
Tamo gde je Crkva tamo je dom, a ti - Bogu bližnji i domaći. I svim ljudima Božjim.
Posle Solovki doživljaj svih mesta, gradova, pa čak i svetinja prazan i slab, a arhitektonski raskošan Petrograd deluje kao pozornica napravljena da se odigraju scene iz života. A moćna Moskva kao hučni vodopad koji se survava u bezdan. Samo krovovi divnih i raskošnih hramova, zlatom, srebrom i dragim kamenjem ukrašeni, služe kao slika gornjeg sveta, grad nebeski, da svedoči o lepoti višnjeg sveta ovaploćenog na zemlji u hramu Slave Božje.