www.pravoslavlje.rs


Срби у манастиру Света Катарина на Синају



Путујемо до манастира Свете Катарине на Синају, полуострву које спаја два континента, Африку и Азију. Синај је библијски топоним, забележен у Старом завету као Божја Гора или Хорив.

 У опису изласка Јевреја на челу са пророком и боговицем Мојсијем, о Синају се детаљно говори. По библијском сведочењу, у овој неприступачној и непрегледној гранитној пустињи јеврејски народ са Мојсијем провео је 40 година тражећи пут из египатског ропства у обећану земљу Ханан. У историји старог света, као и за библијско предање и јеврејски народ, не постоји светије место од Синајске Горе. У новозаветно време Синај се поштује као место где се Бог јављао и где је саопштавао људима своју вољу. И данас је то прилично пуст и слабо насељен простор, суров али необичне лепоте.Возимо се кроз непрегледни песак који се увлачи у сваку пору. Дивимо се разнобојним каменим литицама нестварних боја, од сиве и беличасте, до зелене, љубичасте и црвене. Погледом клизимо преко ретких биљака акација, које овде живот и воду значе, ловећи у сунчаној измаглици на хоризонту бедуине који су увек у покрету. Размишљамо о хришћанским подвижницима који су у ова пуста места долазили вековима како би се, уз молитву, пост, бденије и друге подвиге, што више приближили Богу. Осниване су ту прве монашке заједнице, а у време прогона хришћана многи су на Синају, месту тишине и одвојености од света, налазили мир и сигурно место за боравак и молитве. Још у трећем веку монаси су населили овај простор и оформили монашку заједницу у близини планине Хорив, око несагориве купине, где се Господ јавио Мојсију. Свети Јован Лествичник ту је написао чувену књигу ???Рајске лествице??? која представља незаменљиву духовну лектиру у целокупној хришћанској литератури. Преподобни Нил Синајски се такође подвизавао у Светој Катарини, поред осталог ту написавши и ове речи: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба; и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних, и против њих је нужна молитва“; Свети Сава Српски такође је ходио синајским путељцима заједно са другим монасима и молитвеницима који су боравили на Синају и у манастиру Свете Катарине, а својим животом и делима и данас су нам светли примери и узори како треба побожно живети. Носиоци синајских духовних искустава, преношених кроз векове или лично или преко списа, названи су Синаити. Боравак Светог Саве у манастиру Свете Катарине био је пресудан за значајан утицај Синаита на православне Србе, а посебно кроз цели немањички период.
Аутобус се паркира у подножју манастира, излазимо док нам „манастирски“ бедуини притрчавају нудећи камиле за „лење“ туристе. Таман посла, пешице ћемо до светиње, ваља се мало и помучити кад се иде светитељима у походе. Пут прашњав а ми журни и нестрпљиви да што пре стигнемо. Помаљају се зидине изнад којих су планински висови, стрми, без и једног дрвцета, само стене, песак и сунце. Врхови планина су и преко 2000м надморске висине. Ево нас испред манастира Свете Катарине, који није у почетку био посвећен овој светитељки. Цео манастир је опасан великим зидом који је саградио у шестом веку цар Јустинијан, да би га у деветнаестом мало дотерао цар Наполеон. Јустинијан је такође ту населио неколико стотина породица да би помагале манастиру и монасима. Неки тврде да су данашњи бедуини који живе уз манастир потомци тих породица, али да су, услед историјских околности, примили ислам. Бедуини испред манастира нуде брошуре, мапе, нуде се да нам буду водичи. Њихова шарена одећа и весели гласови уносе ведрину у овај предео мира и молитве. На степеницама конака седи грчки монах одмарајући уморне ноге, благо нам се смешка док прилазимо за благослов. Неколико бедуина истоварују камион, други се тискају око улаза. У Светој Катарини влада мир и међусобно разумевање, без обзира на језик, нацију, веру. Бедуини су у манастиру и главни трговци и помоћници монасима. Они љубоморно чувају ову светињу, без обзира што су прихватили ислам, њихова љубав према светитељки и манастиру није се вековима гасила.

НЕОПАЛИМА КУПИНА РАСТЕ ИЗ ОЛТАРА
Најзад смо у манастиру Свете Катарине, месту које чува драгоцену хришћанску прошлост, која је и наша инспиративна садашњост и наш путоказ за будућност. Спуштамо се низ клизаве, углачане камене степенице у манастирски лавиринт и размишљамо о Светоме Сави који је ходио истим овим путевима. Зидови са свих страна притисли путељак који вијуга између грађевина (у читавом комплексу има поред главног храма још 12 мањих капела). Са десне стране је главна манастирска црква, посвећена Преображењу Господњем, са леве степенице и веранда којом се стиже до музеја, а испред нас предивни зелени грм Неопалиме купине. Ту је Мојсије, око 1400 г. пре Христа, видео пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева, и чуо глас Анђела Божјег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (Изл. 3,1-5). На месту где се Мојсију јавио Господ, 330. године света царица Јелена, мајка светог цара Константина Великог, подигла је капелу посвећену Богородици. Први пут у историји људског рода Бог се јавља и открива човеку. На Синају су људи преко Мојсија добили Десет Божјих заповести. У шестом веку цар Јустинијан и царица Теодора уз ову капелу граде цркву, тробродну базилику од црвеног гранита којим обилују синајске планине. У олтарној апсиди урађен је предиван мозаик Преображења Господњег који је остао потпуно очуван, изазивајући дивљење посетилаца.
Данас грм Неопалиме купине расте из олтара храма. Купинов жбун је јединствен на свету, покушавали су људи да младице пресаде на неко друго место, али се нигде нису примиле. Од нашег путовође сазнајемо да су га слали и на анализе у најсавременије научне лабораторије Западне Европе, и да је установљено да је стар колико и Мојсије. Сликамо се крај жбуна благо га додирујући да не оштетимо оно што је вековима опстајало.
Пењемо се дрвеним степеницама на веранду, а одатле ћемо ући у музеј где се чувају драгоцености непроцењиве вредности, међу којима су и бројни експонати из Србије. Улаз је 20 евра, али за Србе дупло јевтиније. Улазимо преко реда, јер нас је бедуин који прави ред дочекао са осмехом и раширених руку: „Срби! Добродошли Срби! Хајде, улазите!“, говори на енглеском и тражи од осталих да нас пропусте, рукујући се са сваким понаособ и свакога питајући како се зове. Његове крупне црне очи подсећају на иконе из првих векова Хришћанства. Грчки монах који је у музеју, такође се веома обрадовао кад је чуо да смо Срби. Распитује се за здравље патријарха Павла, упућује нас на које експонате да обратимо пажњу. Како је лепо јер нас дочекују као да смо се са дугог путовања вратили кући, како је лепо осетити братску љубав, гостопримство, како је лепо бити потомак србских светитеља! Други се буне, али ми, поносни наследници нашег Светог Саве ушетавамо међу иконе и књиге, у молитвену тишину.
Свети Сава, први архиепископ Срспке православне цркве, на свом другом путовању по Светим местима, боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој србски род и читав хришћански народ, поручујући и нама данас да тако чинимо. Манастиру Свете Катарине наши свети краљеви Драгутин и Милутин даривали су бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. Крајем 14 века игуман Синајског манастира био је Србин, Јоаникије. У манастирском музеју и ризници човек просто не зна шта ће пре да погледа. Ту се чувају најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до седмог века. Ту је и најпознатија и најстарија сачувана икона Христа Пантократора, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа, божанска и човечанска. Ту је и икона светог Петра, Богородице са анђелима. Ту се чува и документ на којој је отисак Мухамедове руке, који је заштитио манастир од рушења. У тешким временима за хришћане због најезде арапских племена исламске вере, монаси су се уплашили да ће манастир бити разрушен и шаљу свога изасланика код пророка Мухамеда у Медину, тражећи од њега заштиту. Мухамед је написао документ у коме захтева да се манастир заштити и запечатио га отиском своје руке. Али, бојећи се да то неће бити довољно да заштити манастир када га је у једанаестом веку фатимидски калиф опколио са трупама, монаси калифу послаше прегршт блага из богате манастирске ризнице, а преко ноћи, за сваки случај, срушише трпезарију и сазидаше џамију са минаретом који се види изван манастира. Наравно, калиф није разрушио манастир, а минарет и данас постоји, па је манастир јединствено место, јер се у његовој унутрашњости налази и муслиманска богомоља. На овом месту молитве и тиховања, тешко је набројати све оно што вреди видети и посетити. Манастирска библиотека по броју и вредности рукописа одмах је иза Ватиканске. У њој се чува и и први српски псалтир. Претрчавамо експонате журећи да не закаснимо на молитву у подне. Тек то је посебан молитвени доживљај, јер нам пружа могућност сусрета са моштима Свете Катарине. Тада из манастира морају да изађу сви посетиоци осим ортодоксних хришћана, па у манастиру остајемо ми Срби, бројни Руси и Грци. Грчки монаси свакодневно, поред редовних богослужења, имају и ту двадесетоминутну молитвицу након које се износе мошти Свете Катарине на целивање.
Света Катарина рођена је 294. године као Доротеја у Александрији у многобожачкој породици, где је стекла широко образовање. Изучавала је философију, реторику, поезију, музику, математику, астрономију и медицину. Њена мајка, тајна хришћанка, преко свог духовног оца приведе и Катарину вери Христовој. У једној визији св. Катарина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Пострадала је за веру у време цара Максимина Даје, а по предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја. У деветом веку, једном од синајских монаха у сну се открило место где су мошти мученострадалне Катарине. Монаси га пронађоше и пренеше у манастир где се и данас чувају, и од тада он постаје познат под именом Свете Катарине.
Храм је довољно простран да нас све прими. Међу Русима има пуно деце и болесних, Грка није било, а групица Срба поносно се пробила у прве редове. Масивна црквена врата су затворена, молитва почиње и ако не знамо грчки пратимо мелодију и узносимо своја осећања ка Господу а Он је ту, са нама. Након молитве полако смо се примицали иконостасу, где је један грчки монах стајао крај моштију Свете Катарине. У 11 веку делови моштију су разнети по хришћанском свету, а у самом манастиру чува се глава и лева рука Светице. Ми православни имамо ту привилегију да се поклонимо и целивамо руку Свете Катарине, а након тога монах свакоме дарује прстен на коме пише „Агиа Катарина“. Претходно смо слушали приче како прстен свакоме одговара, мада га ходочасници сами не бирају, већ монах заграби, чини се насумце руком у кутију, извади прстен и дарује га посетиоцу. Не знам како је са другим групама, али у нашој свима је прстен стајао као саливен.      
Љиљана Синђелић Николић  


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/959/tekst/srbi-u-manastiru-sveta-katarina-na-sinaju/