www.pravoslavlje.rs


Srbi u manastiru Sveta Katarina na Sinaju



Putujemo do manastira Svete Katarine na Sinaju, poluostrvu koje spaja dva kontinenta, Afriku i Aziju. Sinaj je biblijski toponim, zabeležen u Starom zavetu kao Božja Gora ili Horiv.

 U opisu izlaska Jevreja na čelu sa prorokom i bogovicem Mojsijem, o Sinaju se detaljno govori. Po biblijskom svedočenju, u ovoj nepristupačnoj i nepreglednoj granitnoj pustinji jevrejski narod sa Mojsijem proveo je 40 godina tražeći put iz egipatskog ropstva u obećanu zemlju Hanan. U istoriji starog sveta, kao i za biblijsko predanje i jevrejski narod, ne postoji svetije mesto od Sinajske Gore. U novozavetno vreme Sinaj se poštuje kao mesto gde se Bog javljao i gde je saopštavao ljudima svoju volju. I danas je to prilično pust i slabo naseljen prostor, surov ali neobične lepote.
Vozimo se kroz nepregledni pesak koji se uvlači u svaku poru. Divimo se raznobojnim kamenim liticama nestvarnih boja, od sive i beličaste, do zelene, ljubičaste i crvene. Pogledom klizimo preko retkih biljaka akacija, koje ovde život i vodu znače, loveći u sunčanoj izmaglici na horizontu beduine koji su uvek u pokretu. Razmišljamo o hrišćanskim podvižnicima koji su u ova pusta mesta dolazili vekovima kako bi se, uz molitvu, post, bdenije i druge podvige, što više približili Bogu. Osnivane su tu prve monaške zajednice, a u vreme progona hrišćana mnogi su na Sinaju, mestu tišine i odvojenosti od sveta, nalazili mir i sigurno mesto za boravak i molitve. Još u trećem veku monasi su naselili ovaj prostor i oformili monašku zajednicu u blizini planine Horiv, oko nesagorive kupine, gde se Gospod javio Mojsiju. Sveti Jovan Lestvičnik tu je napisao čuvenu knjigu ???Rajske lestvice??? koja predstavlja nezamenljivu duhovnu lektiru u celokupnoj hrišćanskoj literaturi. Prepodobni Nil Sinajski se takođe podvizavao u Svetoj Katarini, pored ostalog tu napisavši i ove reči: „Telesne strasti vode svoje poreklo od telesnih potreba; i protiv njih je nužna uzdržljivost; a strasti duševne rađaju se od potreba duševnih, i protiv njih je nužna molitva“; Sveti Sava Srpski takođe je hodio sinajskim puteljcima zajedno sa drugim monasima i molitvenicima koji su boravili na Sinaju i u manastiru Svete Katarine, a svojim životom i delima i danas su nam svetli primeri i uzori kako treba pobožno živeti. Nosioci sinajskih duhovnih iskustava, prenošenih kroz vekove ili lično ili preko spisa, nazvani su Sinaiti. Boravak Svetog Save u manastiru Svete Katarine bio je presudan za značajan uticaj Sinaita na pravoslavne Srbe, a posebno kroz celi nemanjički period.
Autobus se parkira u podnožju manastira, izlazimo dok nam „manastirski“ beduini pritrčavaju nudeći kamile za „lenje“ turiste. Taman posla, pešice ćemo do svetinje, valja se malo i pomučiti kad se ide svetiteljima u pohode. Put prašnjav a mi žurni i nestrpljivi da što pre stignemo. Pomaljaju se zidine iznad kojih su planinski visovi, strmi, bez i jednog drvceta, samo stene, pesak i sunce. Vrhovi planina su i preko 2000m nadmorske visine. Evo nas ispred manastira Svete Katarine, koji nije u početku bio posvećen ovoj svetiteljki. Ceo manastir je opasan velikim zidom koji je sagradio u šestom veku car Justinijan, da bi ga u devetnaestom malo doterao car Napoleon. Justinijan je takođe tu naselio nekoliko stotina porodica da bi pomagale manastiru i monasima. Neki tvrde da su današnji beduini koji žive uz manastir potomci tih porodica, ali da su, usled istorijskih okolnosti, primili islam. Beduini ispred manastira nude brošure, mape, nude se da nam budu vodiči. Njihova šarena odeća i veseli glasovi unose vedrinu u ovaj predeo mira i molitve. Na stepenicama konaka sedi grčki monah odmarajući umorne noge, blago nam se smeška dok prilazimo za blagoslov. Nekoliko beduina istovaruju kamion, drugi se tiskaju oko ulaza. U Svetoj Katarini vlada mir i međusobno razumevanje, bez obzira na jezik, naciju, veru. Beduini su u manastiru i glavni trgovci i pomoćnici monasima. Oni ljubomorno čuvaju ovu svetinju, bez obzira što su prihvatili islam, njihova ljubav prema svetiteljki i manastiru nije se vekovima gasila.

NEOPALIMA KUPINA RASTE IZ OLTARA
Najzad smo u manastiru Svete Katarine, mestu koje čuva dragocenu hrišćansku prošlost, koja je i naša inspirativna sadašnjost i naš putokaz za budućnost. Spuštamo se niz klizave, uglačane kamene stepenice u manastirski lavirint i razmišljamo o Svetome Savi koji je hodio istim ovim putevima. Zidovi sa svih strana pritisli puteljak koji vijuga između građevina (u čitavom kompleksu ima pored glavnog hrama još 12 manjih kapela). Sa desne strane je glavna manastirska crkva, posvećena Preobraženju Gospodnjem, sa leve stepenice i veranda kojom se stiže do muzeja, a ispred nas predivni zeleni grm Neopalime kupine. Tu je Mojsije, oko 1400 g. pre Hrista, video plameni oganj u žbunu kupine koji gori a ne sagoreva, i čuo glas Anđela Božjeg: „Mojsije! Mojsije! Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“ (Izl. 3,1-5). Na mestu gde se Mojsiju javio Gospod, 330. godine sveta carica Jelena, majka svetog cara Konstantina Velikog, podigla je kapelu posvećenu Bogorodici. Prvi put u istoriji ljudskog roda Bog se javlja i otkriva čoveku. Na Sinaju su ljudi preko Mojsija dobili Deset Božjih zapovesti. U šestom veku car Justinijan i carica Teodora uz ovu kapelu grade crkvu, trobrodnu baziliku od crvenog granita kojim obiluju sinajske planine. U oltarnoj apsidi urađen je predivan mozaik Preobraženja Gospodnjeg koji je ostao potpuno očuvan, izazivajući divljenje posetilaca.
Danas grm Neopalime kupine raste iz oltara hrama. Kupinov žbun je jedinstven na svetu, pokušavali su ljudi da mladice presade na neko drugo mesto, ali se nigde nisu primile. Od našeg putovođe saznajemo da su ga slali i na analize u najsavremenije naučne laboratorije Zapadne Evrope, i da je ustanovljeno da je star koliko i Mojsije. Slikamo se kraj žbuna blago ga dodirujući da ne oštetimo ono što je vekovima opstajalo.
Penjemo se drvenim stepenicama na verandu, a odatle ćemo ući u muzej gde se čuvaju dragocenosti neprocenjive vrednosti, među kojima su i brojni eksponati iz Srbije. Ulaz je 20 evra, ali za Srbe duplo jevtinije. Ulazimo preko reda, jer nas je beduin koji pravi red dočekao sa osmehom i raširenih ruku: „Srbi! Dobrodošli Srbi! Hajde, ulazite!“, govori na engleskom i traži od ostalih da nas propuste, rukujući se sa svakim ponaosob i svakoga pitajući kako se zove. Njegove krupne crne oči podsećaju na ikone iz prvih vekova Hrišćanstva. Grčki monah koji je u muzeju, takođe se veoma obradovao kad je čuo da smo Srbi. Raspituje se za zdravlje patrijarha Pavla, upućuje nas na koje eksponate da obratimo pažnju. Kako je lepo jer nas dočekuju kao da smo se sa dugog putovanja vratili kući, kako je lepo osetiti bratsku ljubav, gostoprimstvo, kako je lepo biti potomak srbskih svetitelja! Drugi se bune, ali mi, ponosni naslednici našeg Svetog Save ušetavamo među ikone i knjige, u molitvenu tišinu.
Sveti Sava, prvi arhiepiskop Srspke pravoslavne crkve, na svom drugom putovanju po Svetim mestima, boravio je na Sinaju 1234. godine. Tu je proveo čitav Časni post, Svetu četrdesetnicu, moleći se za svoj srbski rod i čitav hrišćanski narod, poručujući i nama danas da tako činimo. Manastiru Svete Katarine naši sveti kraljevi Dragutin i Milutin darivali su brojne poklone koji se čuvaju u manastirskom muzeju i biblioteci. Krajem 14 veka iguman Sinajskog manastira bio je Srbin, Joanikije. U manastirskom muzeju i riznici čovek prosto ne zna šta će pre da pogleda. Tu se čuvaju najstarije enkaustične ikone koje su se izrađivale do sedmog veka. Tu je i najpoznatija i najstarija sačuvana ikona Hrista Pantokratora, na kojoj su slikovito prikazane dve prirode Gospoda Isusa Hrista, božanska i čovečanska. Tu je i ikona svetog Petra, Bogorodice sa anđelima. Tu se čuva i dokument na kojoj je otisak Muhamedove ruke, koji je zaštitio manastir od rušenja. U teškim vremenima za hrišćane zbog najezde arapskih plemena islamske vere, monasi su se uplašili da će manastir biti razrušen i šalju svoga izaslanika kod proroka Muhameda u Medinu, tražeći od njega zaštitu. Muhamed je napisao dokument u kome zahteva da se manastir zaštiti i zapečatio ga otiskom svoje ruke. Ali, bojeći se da to neće biti dovoljno da zaštiti manastir kada ga je u jedanaestom veku fatimidski kalif opkolio sa trupama, monasi kalifu poslaše pregršt blaga iz bogate manastirske riznice, a preko noći, za svaki slučaj, srušiše trpezariju i sazidaše džamiju sa minaretom koji se vidi izvan manastira. Naravno, kalif nije razrušio manastir, a minaret i danas postoji, pa je manastir jedinstveno mesto, jer se u njegovoj unutrašnjosti nalazi i muslimanska bogomolja. Na ovom mestu molitve i tihovanja, teško je nabrojati sve ono što vredi videti i posetiti. Manastirska biblioteka po broju i vrednosti rukopisa odmah je iza Vatikanske. U njoj se čuva i i prvi srpski psaltir. Pretrčavamo eksponate žureći da ne zakasnimo na molitvu u podne. Tek to je poseban molitveni doživljaj, jer nam pruža mogućnost susreta sa moštima Svete Katarine. Tada iz manastira moraju da izađu svi posetioci osim ortodoksnih hrišćana, pa u manastiru ostajemo mi Srbi, brojni Rusi i Grci. Grčki monasi svakodnevno, pored redovnih bogosluženja, imaju i tu dvadesetominutnu molitvicu nakon koje se iznose mošti Svete Katarine na celivanje.
Sveta Katarina rođena je 294. godine kao Doroteja u Aleksandriji u mnogobožačkoj porodici, gde je stekla široko obrazovanje. Izučavala je filosofiju, retoriku, poeziju, muziku, matematiku, astronomiju i medicinu. Njena majka, tajna hrišćanka, preko svog duhovnog oca privede i Katarinu veri Hristovoj. U jednoj viziji sv. Katarina primi prsten od samog Gospoda Isusa, u znak obručenja Njemu. Taj prsten do danas stoji na ruci njenoj. Postradala je za veru u vreme cara Maksimina Daje, a po predanju su njeno telo anđeli preneli na vrh Sinaja. U devetom veku, jednom od sinajskih monaha u snu se otkrilo mesto gde su mošti mučenostradalne Katarine. Monasi ga pronađoše i preneše u manastir gde se i danas čuvaju, i od tada on postaje poznat pod imenom Svete Katarine.
Hram je dovoljno prostran da nas sve primi. Među Rusima ima puno dece i bolesnih, Grka nije bilo, a grupica Srba ponosno se probila u prve redove. Masivna crkvena vrata su zatvorena, molitva počinje i ako ne znamo grčki pratimo melodiju i uznosimo svoja osećanja ka Gospodu a On je tu, sa nama. Nakon molitve polako smo se primicali ikonostasu, gde je jedan grčki monah stajao kraj moštiju Svete Katarine. U 11 veku delovi moštiju su razneti po hrišćanskom svetu, a u samom manastiru čuva se glava i leva ruka Svetice. Mi pravoslavni imamo tu privilegiju da se poklonimo i celivamo ruku Svete Katarine, a nakon toga monah svakome daruje prsten na kome piše „Agia Katarina“. Prethodno smo slušali priče kako prsten svakome odgovara, mada ga hodočasnici sami ne biraju, već monah zagrabi, čini se nasumce rukom u kutiju, izvadi prsten i daruje ga posetiocu. Ne znam kako je sa drugim grupama, ali u našoj svima je prsten stajao kao saliven.      
Ljiljana Sinđelić Nikolić  


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/959/tekst/srbi-u-manastiru-sveta-katarina-na-sinaju/