www.pravoslavlje.rs


Tri slike iz života prote Dejana

Slobodan M.Radulović

Prošle jeseni, na praznik Pokrova Presvete Majke Bogorodice, protojerej-stavrofor o. Dejan Dejanović, starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju u Beogradu, obeležio je izuzetan, redak jubilej - pola veka pastirskog rada.

Nedavno je veoma svečano proslavljena hramovna slava, praznik sv. Trifuna, a pretpraznično bdenije i prazničnu Liturgiju, po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, služio je o. Radič Radičević. Ovim povodima posetili smo hram sv. Trifuna,  protu Dejana i njegovo izuzetno duhovno bratstvo. Tako su nastale ove tri slike sa trnovitog, ali bogougodnog životnog puta prote Dejana.

SLIKA PRVA
Septembar 1941. godine, Bosanski Petrovac. Nervozni povici roditelja, znoj i prašina mešali su se tog vrelog dana, 1941. godine, sa vriskom uspaničene srpčadi. Među onima koji su „kao bez duše“, usplahireno žurili ka stanici, bio je i čestiti domaćin, trgovac Dušan Dejanović. Gospođa Dara čvrsto je držala malenu ruku ćerke Velinke, a glava porodice, otac Dušan, nežno ga grleći, ubrzavao je hod svog mezimca Dejana. Ostavši bez kuće i kućišta, tražeći spas u Beogradu i Srbiji, Dejanovići su bili u onoj „najsrećnijoj“ trećini mnogostradalnog naroda srpskog u monstruoznoj, ustaškoj NDH. Jer, Pavelićevo „rešenje“ za ostale dve trećine Srba bilo je: „silom pokatoličiti“ i „zaklati“.
Oktobar 1944. godine, Beograd. Po ulicama raskrvavljenog, slobodarskog Beograda odnekud su iznicali preostali Srbi. Mahali su ruskim tenkovima, vriskali od sreće i bacali cveće pod moćne gusenice od kojih su se tresli Nemci i beogradska kaldrma. Stiglo je vreme, mislili su vekovni slobodoljupci, da im se vrate izgubljeni spokoj, sreća i sloboda.
Ali ubrzo je, uglavnom noću, bezmilosna ruka zakucala na vrata koja su otvarali zbunjeni domaćini. „Gospode, koliko je onih koji me progone!“ zavapila je tih, udovičkih dana građanska Srbija. Među hiljadama novomučenika koji su tada, bezdušno i bezumno, bez suda i suđenja, bez greha i krivice, bez ispovesti i pričešća, bez krsta, groba i opela u crnu zemlju zakopani, sa anđeoskom pesmom u Carstvo Nebesko primljeni, bio je i čestiti domaćin srpski, trgovac, iz Bosanskog Petrovca izbeglica, stradalnik Dušan Dejanović. Ni krive ni dužne, Nepomenik je nagnao majku Daru i siročiće Velinku i Dejana da danima i noćima, umesto po nikad viđenom grobu, liju suze za ocem Dušanom, po kaldrmi skromnog, gotovo sirotinjskog dvorišta u ulici Cvijićevoj.

SLIKA DRUGA
Mladi Dejan, sin „narodnog neprijatelja“, već je uveliko čtecirao u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu. „Dobronamerni“ saveti i podozrivi pogledi „moralno politički podobnih“ režimlija nisu ga nagnali da, nakon velike mature u Trećoj beogradskoj gimanziji, odustane od upisa na Bogoslovski fakultet.
Kao student peva u crkvenom horu koji u to vreme ulepšava svojim prisustvom gospođica Doroteja Čupić, čija je majka bila Ruskinja. Zbog nje mladi student Dejan Dejanović postaje jedan od najrevnosnijih pojaca. Završetkom bogoslovskih studija i uplovljavanjem u sretne bračne vode otpočela je liturgijska pesma oca Dejana koja, milošću Božjom traje, evo, već pola veka.
Po rukopoloženju od strane Episkopa pakračkog g. Emilijana, na Pokrov Presvete Majke Bogorodice 1956. godine, o. Dejan pronosi Reč Božju među preostalim Srbima u Kapelni, Dobroviću i drugim opustošenim slavonskim parohijama. Blagoslovom episkopa banjalučkog g. Andreja službuje kao paroh, a potom kao arhijerejski namesnik u Mrkonjić Gradu. Molitveni dan dug dvadeset godina u ovom lepom srpskom mestu završava se, zbog školovanja dece, premeštajem u hram Svete Trojice u Beogradu. Ubrzo zatim, 1. jula 1988. godine o. Dejan postaje starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju.

SLIKA TREĆA
Mladi sveštenik moli Vladiku Nikolaja za premeštaj iz nekog zabitog mesta. „A zašto?“ pita Vladika. „Malo ima parohijana. Često služim u praznoj crkvi.“ „A jesam li te ja rukopoložio?“ upita Vladika. „Jesi, Vladiko“, odgovori sveštenik. Sveti Nikolaj se onda okrete prema žičkom oltaru, prekrsti se i zavapi: „Gospode, oprosti mi što rukopoložih ovog grešnika kome Tvoje prisustvo u hramu nije dovoljno!“
Proti Dejanu, koji je narednih nekoliko godina služio u hramu bez vernika, prisustvo Gospodnje bilo je više nego dovoljno. Naime, ktitor hrama, veliki srpski zadužbinar Nikola Spasić, koji je crkvu Sv. Trifuna podigao za pokoj duše svojoj ženi Stanki-Caji 1903. godine, ostavio je skroman amanet da ovde bude sahranjen i da se jednom godišnje održava „u njoj služba Božja na dan Svetog Trifuna (na Krsno Ime Spasićevo, prim. aut.) i pomen mrtvima njegovim“.
Početkom devedesetih, povodom obnove beogradske slave Spasovdana, stiže dopis da sveštenici povedu što više parohijana u Litiju. Prota se tužno nasmešio. Njegovi „parohijani“: Nikola, Caja i Leposava Spasić, vojvoda Stevan Knićanin, Arčibald Rajs, Isidora Sekulić, Žanka Stokić već odavno hodaju u nebeskoj Litiji... Inače, crkva Sv. Trifuna nema parohiju. Jedini protin prihod su poneka sahrana i parastos, jer nema više mesta za nove grobove, a rodbina pokojnika koji na Topčiderskom groblju imaju grobnice većinom za opelo pozivaju svoje parohe.
A onda je, na tramvajskoj stanici „trojke“ u Topčideru prota sreo Irinu Vojvodić, horovođu i studenta filologije i njenog muža Vasilija, pravnika i veroučitelja. Dvoje mladih se upoznalo u crkvenom horu, kao nekad Dejan i Doroteja... Očekujući prvo dete, počeli su redovno da dolaze na bogosluženja. Zatim su pridošli i njihovi prijatelji. Uskoro se više nije znalo ko je revnosniji: prota, koji pored zapovednih, služi i sve druge veće praznike, kao i sve pomene na ruske svetitelje, ili članovi pravoslavnog bratstva „Kampsada“ (nazvanog po rodnom mestu sv. Trifuna u Frigiji) koji ispunjavaju hram prilikom svakog protinog bogosluženja.
Hram je uskoro postao pretesan, a neumorni o. Dejan služi Liturgije, bdenija i akatiste, organizuje brojna poklonička putovanja, predavanja, poziva u goste ugledne duhovnike i pravoslavne mislioce. Tako je nedavno iguman Luka cetinjski bio sto trideset treći(!) gost prote Dejana na već znamenitoj tribini „Duhovni razgovori na Čukarici“. Prošle godine „Naš Prota“ (kako ga od milošte zovu duhovna deca) ostvario je gotovo neverovatan podvig: hiljadu trista pedeset dana svakodnevnog pastirskog rada bez ijednog dana bolovanja ili godišnjeg odmora! Kad smo ga upitali zašto ne koristi godišnji odmor, samo je odmahnuo rukom i, onako više za sebe, rekao: „Pa, ja se odmaram kad mi ovolika deca dođu u hram...“

TRI SLIKE IZ ŽIVOTA PROTE DEJANA
Povodom jubileja, otac Dejan je dobio na dar prelepu, zlatovezenu odeždu od crvene svile, nekoliko knjiga i bezbroj poljubaca.
Mada on za poklone ne mari, pripremili smo mu tri poklon-fotografije, povodom jubileja. Gledao je ozbiljno u sliku gde vernici stoje ispred hrama, jer unutra više nema mesta. Zatim, deca u hramu. Ali, raznežio se kad je ugledao fotografiju na kojoj osveštava auto Vasilija Vojvodića, sadašnjeg sekretara Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Jer, auto ima osam sedišta, a Gospod je pre par meseci blagoslovio Vojvodićima osmo dete.
Osvećenje je bilo samo stotinak metara od stanice „trojke“ u Topčideru, mesta gde mu je pre desetak godina, prilikom povratka iz „praznog“ hrama, prvi put prišla i uzela blagoslov Irina Vojvodić, buduća majka osmoro srpčadi, ona koja je svog muža Vasu upoznala u crkvenom horu...
Na mnogaja ljeta, oče Dejane!      


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/961/tekst/tri-slike-iz-zivota-prote-dejana/