Манастири српских владара на Будванској ривијери

Само на подручју Будве - како је у задарском Гласилу 1907. М. С. Црногорчевић писао у тексту „Цркве и манастири у опћини Будванској“ - налази се више сакралних објеката: шест манастира, три цркве и више црквица тзв. сеоске архитектуре, зиданих од камена са звоником „на преслицу“.

Домаћи мајстори сликали су српске и друге свеце. У неким су храмовима иконостаси и живописне фреске добро сачуване, а у неким су уништене, па касније обновљене.

У кризним политичким ситуацијама, али и у добу успона српске средњовековне државе, приметна је тзв. црквена политика Стефана Немање, односно српских царева и краљева његове династије у дизању манастира,

Улога манастира била је значајна за очување и православне вере и српства у Рашкој и „осталим српским земљама“, како их је звао Свети Сава у Хиландарској повељи Светог Симеона 1198, као у долини Лима, Мораче, Топлице и Јужне Мораве, затим у другим крајевима, у Бијелом Пољу, на полуострву Пељешац, затим у зони северно од линије Тетово-Скопље-Кратово која је у етничком погледу тада већ српска, с низом старијих монашких култова посебно пчињско-осоговског краја, међу којима је најзначајнији Прохор Пчињски, као и у тзв. „морским земљама“, у којима се истичу јужни делови Далмације, затим Зета (ранија Дукља) и део далеко јужно од реке Бојане.

У исто време, управо у Хиландарској повељи Свети Сава је истакао како Стефан Немања „обнавља своју дедовину“, као континуитет Дукље, којом је као краљ владао Вукан, његов син, као српске земље у Немањићкој држави.

У време када је Стефан Немања задобио јужну Далмацију, Дукљу и приморске области, „Дукља и Далмација улазе у састав Немањине државе“ и, како стоји у, од Стефана Првовенчаног писаним, Житијима Симеона Немање, отпочињу „испод Паштровских гора Немањићи да подижу многе манастире и да путем Православља уздижу српску веру и моћ српске државе“.

Тада је Србија Стефана Немање и Стефана Дечанског, и пре Царства Душановог, у доба краља Уроша II Милутина, на јадранској обали заузимала територију Захумља, Травуније и Зете, као и територију северне Албаније.

У наше време, манастири и братство су угрожени од актуелног режима и лажног свештенства. О тим притисцима је Митрополија црногорско-приморска први пут за јавност саопштила још 16 децембра 2000. године, а ових дана тзв. Црногорска православна црква намерава да отме манастире од њиховог изворишта.

ЦРКВА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

На четири километара од Петровца ка југу налази се и манастир Градишта који су подигли Немањићи још у XI веку. Манастир има три цркве, од којих је, по предању, прву градио Стефан Немања.

Манастир Градишта имао је стару школу у оквиру конака, а једно време био је „филијала“ Дечанске лавре.

Прва црквица посвеђена је Светом Николи, друга Успењу Богородице, а трећа Светом Сави. Прве две црквице, које су имале фреске са мотивима из Старог и Новог завета и ликове из династије Немањића, живописао је 1620. познати сликар поп Страхиња из Будимља. На једној фресци свети Христофор уместо човечје има главу звери - пса и магарца.

У трећој цркви иконостас је 1864. завршио Никола Аспиоти, познати сликар са Крфа.

Драгуљ Будванске ривијере, Свети Стефан, има црквицу коју су подигли Немањићи. Црквица је посвећена архиђакону Стефану Првомученику, заштитнику српских породица, по коме је и Свети Стефан добио име.

У непосредној близини Светог Стефана налази се и романтична увала, Краљичина плажа, на којој се са синовима-принчевима далеких тридесетих година прошлог века одмарала и купала краљица Марија Карађорђевић, затим Краљева и друге плаже.

ЛАСТВА КРАЉА СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ

За Петровац, који се звао Ластва - како се спомиње у Летопису попа Дукљанина из XII века - везана су имена три српска владара из династије Немањића: краља Милутина (Урош II - владао од 1282. до  1321), краља Стефана Дечанског (Урош III, 1321-1331) и цара Душана (владао као краљ од 1331. до 1346, као цар од 1346. до 1355).

Једну цркву у манастиру Режевићи, у близини Петровца, подигао је краљ Стефан Првовенчани, први рашки краљ (1217-1227), посветивши је Успењу Богородице. Њене фреске живописане су у XVII веку.

Краљ Милутин је у повељи 1307. г. одобрио средства да се подигну две црквице у Ластви, а за једну је везан историјски догађај који се одиграо четири века касније: када је 1785. турски паша Махмут Бушатлија харао Паштровићима, поп Раде Андровић је покушао да на вратима црквице изврши самоубиство. Пушка није опалила, а Турци су га заједно са народом сабљама исекли.

Другу, нешто већу цркву градио је цар Душан, посветивши је Св. архиђакону Стефану. Та црква је освећена 1351. После рушења од стране Млечана и Турака, обновљена је 1770, док је звоник подигнут на 500-годишњицу прославе Боја на Косову, 1889.

Цар Душан је даровао Паштровићима племство које је играло врло значајну улогу у многим борбама против Млечана, Турака, Француза, Немаца и других за слободу свог краја.   


ПОДЛАСТВА И ДУЉЕВО, МАНАСТИРИ ЦАРА ДУШАНА

У близини Будве, на три километра према Котору, налази се манастир Подластва који је, према народном предању, 1350. године подигао моћни српски цар Стефан Душан

Једна од многих митологема везаних за овог цара јесте и да је ту, од своје сестре Груде, Душан узео малог сина, који ће касније, као Лазар Хребељановић, бити српски кнез и водити Косовски бој.

Први писани извори говоре да је Грбаљски законик проглашен 1427, а да су се од тог времена у овом манастиру, као зборном месту грбаљске жупе, окупљале народне старешине и вође да већају и доносе одлуке. Услед ратова и влаге, у цркви Свете Госпође делом је уништен леп иконостас који је живописао 1747. сликар Ђорђе Димитријевић.   

Манастир Подластва познат је по два историјска састанка владике црногорског Петра I са Наполеоновим генералима Мармоном и Лористоном 1807. и 1808. године. Познато је да је још 1804. Петар I успео да, упркос дугом противљењу млетачких, а затим аустријских власти, у Будви изгради на темељима једне немањићке цркве, прву православну цркву, посвећену Светој Тројици чији је иконостас, са лепим сликама, радио грчки мајстор са Крфа Никола Аспиоти.

Када је Стеван Немања 1183. освојио Зету, Будва улази у састав српске средњовековне државе, па се за цара Душана - уз подизање манастира Подластве - везује и редиговање чувеног Будванског статута, када Будва доживљава највећи успех у свом развитку као приморска лука.

Цар Душан је подигао и манастир Дуљево. Манастир је познат по моделу цркве коју у руци држи цар Душан - а по некима, Стефан Дечански - ктитор ове цркве, као и да се у њој својевремено замонашио каснији српски патријарх Арсеније III Чарнојевић.

У манастиру Подмајине, најзначајнијем српском православном здању на подручју Будве, своје стихове певао је о Србима и Црногорцима владика Његош, проводећи у њему део свог живота. Али Подмајину је Његош, кажу под притиском - иако је у њој умро и владика Данило 1735. - продао сто година касније, 1837. Аустрији, јер њој није одговарало да Црна Гора одржава везе са Приморјем. То је изазвало побуну манастирске браће, чији је отпор угушио сам Његош.

У оквиру манастирског здања налази се и црквица, у XVII веку живописана српским свецима.   

БАЛША III КТИТОР МАНАСТИРА ПРАСКВИЦА

Манастир Прасквица је један од четири позната паштровска манастира. Ту су још и Режевићи, у којима је једну цркву подигао краљ Стефан Првовенчани, а другу цар Душан, затим Градиште као испостава Дечанске лавре, и манастир Дуљево.

Манастир Прасквица, који је име добио по води која мирише на праскву (брескву), има две цркве; прву посвећену Светој Тројици, којој су по народном предању, темељ ударили 1050. синови властелина Завида, оца Стефана Немање.

На одштампаној информацији у манастиру наводи се да први писани историјски извор о Прасквици потиче из 1307. у повељи српског краља Милутина док се Балша III Стратимировић убраја у касније ктиторе манастира. Балша III и његова мајка Јелена, кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, подигли су цркву Светог Николе 1413. На делу старе цркве налазиле су се фреске сликане у XV веку.

Поред ове, у склопу манастира је и црква Пресвете Богородице.

Манастир Прасквица је уништен и опљачкан од стране војника француског цара Наполеона 1812. приликом напада на црногорско племе Паштровића. Том приликом Французи су уништили стару архиву овог манастира, као и многе црквене реликвије међу којима је било мноштво поклона руских царева. Тек 1847, на темељима старе, подигнута је мала црква Светог Николе.

Од манастира Прасквице до Паштровске горе води тзв. Јегоров пут који је десет година, сам (неки кажу и без једне руке), почетком XIX века градио руски монах овог манастира Јегор (Строганов), за чије име су везана и друга предања, између осталих, да је у њему препознао своју кћер која га је, као млада монахиња, после дугог трагања по Русији и Црној Гори нашла у овом манастиру. Као успомена на овог вредног калуђера, који је 1908. изградио пут у дужини од 4,5 км до тада непроходне коте 420 и манастира Дуљево, подигнут је споменик на Челобрду.

НАРОДНА ШКОЛА У МАНАСТИРУ ПРАСКВИЦЕ

Поред мале цркве, више од 300 година функционисала је стара основна народна школа чије су ђаке, до 1875, писмености учили образовани калуђери, а касније световни учитељи.

У ризници манастира Прасквице налази се музеј у коме је, поред многих сакралних и других музејских предмета, стара колекција оружја храбрих Паштровића: дуге пушке, џефердари, копља и бритке сабље, чије су оштрице нагрижене од крви освајача - Турака, Млечића и Аустријанаца - и патине времена.

Ту је и дуг списак паштровских добровољаца који су се борили у Балканском рату 1912.

Највећу вредност представља библиотека, настала из манастирске ризнице. У њој се налази збирка вредних икона, многе драгоцености и документа, међу којима и два оригинална документа од руске царице Јекатерине, са потписом Потемкина, као и грамата руског цара Павла, супруга Катерине II Велике, којом се утврђује стална руска помоћ манастиру од 150 дуката годишње. Библиотека располаже са близу 10.000 књига, већином раритетне вредности. Ту се налазе један доста добро сачуван примерак Октоиха првогласника, из јануара 1494. штампарије Ободске, затим Јеванђеље из 1751. године оковано сребрним корицама и остале књиге за црквену употребу, као што су: Октоих, Псалтир с последовањем, Четверојеванђеље и Цветни триод. Исто тако, драгоцене су и књиге на старословенском језику, затим на латинском и српском језику, међу којима се истиче едиција 100 књига српске књижевности.

У оквиру Модерне галерије Будва, у манастирској старој школи је 1995. постављена стална изложба Портрети из манастира Прасквица. Међу портретима се налази тринаест репродукција грчког сликара Николе Аспиота, затим Рафаила Атанацковића (који је портретисао патријарха Гаврила 1939), шест слика Марка Греговића (портрети митрополита Љубише из 1898, затим супруге проте цариградског Владимира, репродукције слика Цар Лазар са породицом, Браћа Југовићи, Косовска девојка и др), као и слике других сликара.

Великом салом старе народне школе доминира слика краља Александра са јерарсима приликом удруживања православних цркава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Српску православну цркву.