Постоје међу Србима изрази „мала Слава“ и „велика Слава“, „мали светац“ и „велики светац“. Неупућени посматрач би помислио да се ради о подели на значајне и мање значајне, моћне и мање моћне Божје угоднике, а заправо је реч о томе да неке свеце слави већи број домаћинстава, неке мањи, а има и таквих који су крсна Слава једне једине фамилије, састављене од неколико домаћинстава. Једноставно, сваки Божји угодник је велики, у супротном не би ни био светац.
 Не постоји статистика заступљености крсних Слава међу православним Србима широм света, а тешко да би и могла да буде направљена. Штета, подаци би сигурно били занимљиви. Овако, у недостатку конкретних „цифара“, остаје нам приближна процена да убедљиво највећи број српских православних домаћинстава слави Светог оца Николаја Мирликијског, а да друго место, приближно подједнако, деле Сабор св. Јована Крститеља, Сабор св. архангела Михаила и празник за који ће се овај број Православља већ увелико наћи у вашим домовима - Ђурђевдан.
Ђурђевдан, празник успомене на блажену кончину светог великомученика Георгија Победоносца, један је од ређих примера да се крсна Слава прославља у пролећно-летњем периоду. Народна прагматичност је у тај период лоцирала претежно храмовне Славе, зато што су лепи дани погоднији за саборовања на отвореном, док у јесење и зимске дане, када су позавршавани сви земљораднички послови, има довољно времена за опуштено дружење и светковање у свечарским домовима. Данас, када је годишњи циклус пољопривредних радова одавно престао да кроји календар великој већини православних Срба, дешава се да поједине породице почињу да славе пролећно-летње еквиваленте својих крсних Слава (нпр. „летњи“ Св. Никола уместо „зимског“, и слично). Најважније је да се слави, да се дом и породица не остављају без покровитељства свеца-заштитника.
Прича о Ђурђев-данку би била некомплетна без подсећања на значај овог празника за активности једног знаменитог „сталежа“ из доба турског ропства. „Ђурђев данак - хајдучки састанак“. Наравно, и ту су се, током времена, околности измениле, пошто су се изменили и методи савремених освајача у односу на некадашње. Одговор силом на силу, сасвим уместан и једино делотворан у доба када су се поколења Срба рађала, живела и умирала у ропству, данас би био потпуно депласиран, јер су ондашњи завојевачи, уз сву средњовековну бруталност, били оличење части у односу на данашње моћнике и кројаче карте света. Вођени најприземнијим интересима, лишени онога што премудри Соломон назива „почетком мудрости“ - страха Господњег (Сол. 1,7), они доживљавају не само људе, него и читаве народе као препреку коју треба неутралисати на путу ка задовољењу својих амбиција за овладавање целим светом. А „каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“, пита Господ (Мт 16,26). Авај, глувог је узалудно питати.
Упркос ретким тренуцима тобожњег предаха, крстоносни српски народ већ дуже времена пролази своју голготу на коју га воде они што су, и ван њега и у њему самом, безумно рекли у срцу своме: „Нема Бога“ (в. Пс. 14,1). А „ако нема Бога“, вели бесмртни Достојевски устима Ивана Карамазова, „онда је све дозвољено“. Треба ли се стога чудити бројним нововременим погромима и егзодусима у којима српски народ, пред равнодушним очима „хумане“ светске јавности, по ко зна који пут испевава своје „На рјеках вавилонских“? Додуше, за разлику од својевремено Богом изабраног Израиља, српски прогнаници и избеглице пред зулумом дојучерашњих „братских“ народа потражили су, и нашли, спас код својих. Ипак, бити код својих и бити на своме није баш сасвим исто.
Српска црква, као и увек у тешким раздобљима за народ, састрадава без роптања, јер ношење крста народне несреће за њу није никаква новост. На свима је нама, и свештеницима и верницима, да чинимо оно што можемо и оно што приличи достојанству нашег призива: да неодступно разобличавамо лаж и лицемерје свих домаћих и иних „усрећитеља“, без обзира на то којим су бојама заоденути. Али, изнад свега и пре свега, да се молимо свемилостивом Господу јер Он једини може дати све оно што нам је потребно за излазак из мука у које смо, добрим делом, запали због сопствених сагрешења према своме роду, према самима себи као личностима, а првенствено према Њему, једином Животодавцу и Сведржитељу, јер без њега не можемо чинити ништа (в. Јн 15,5). Само Он може умудрити наше вође да изаберу добра средства на добром путу којим су се, слава Богу, најзад упутили; само он може учинити да омекшају срца ововековних фараона (који као да су заборавили да су и они пролазни), као што је, омекшавањем срца мисирског фараона, створио неопходан предуслов за повратак Израиља у своју постојбину (Изл. гл. 8-12).
Ако, драги у Христу читаоче, спадаш у онај део Српства који себи може да дозволи да ова поређења доживи метафорично, немој сметнути са ума да постоје и Срби којима су ова поређења реална. Помозимо сви како и колико можемо, а пре свега умножимо молитве Господу да услиши вапај српских невољника гладних и жедних правде. То може, и треба, да учини и онај најнезнатнији и најнемоћнији међу нама, и то је једина ствар за чије нечињење једноставно нема оправдања.
|
