Наркоманија и улога породице

Наркотици су људима познати још од давнина. Током многих векова они су коришћени као анестетичка средства, средства за смирење и у обредне сврхе. Међутим, наркотици никад нису били до те мере злоупотребљени као последњих деценија, што сведочи о духовној странпутици савременог света. Стога можемо слободно дефинисати наркоманију као болест савременог друштва, где једни желе да пронађу „душевни мир“ а други да се обогате. Имајући у виду да је наркоманија истовремено психофизичка болест али и грех, јер је у својој основи само још један вид страсти, јасно је да терапија мора бити јединство медицинске и хришћанске науке. Оно у чему се Црква, психологија, медицина и правне науке слажу је да постоји само један пут да се не постане наркоман, а то је НИКАДА НЕ ПРОБАТИ ДРОГУ!

Привилегија оваквог начина размишљања и опредељења је у незапочињању трошења физичке и интелектуалне домишљатости на трагање за илузорном срећом и непокоравање сопственог духа лажима и обманама.

Проблем наркоманије

Сам приступ проблему наркоманије може се сагледати са два аспекта:

- превентивно деловање

- лечење наркоманије

Она је превентабилна болест, а та превенција је управо и најбољи начин лечења. Главни узрочник болести је само хемијско средство тј. дрога; ниво заразности је у складу са нашом одлуком за и против ње, као и у паду нашег духовног имунитета тј. у нашој страсти; а излечење у физичкој и психичкој детоксикацији и јакој вољи која је условљена нашом вером да ћемо успети.

Почевши од узрока који човека води наркоманији до последица њеног присуства у савременом друштву, неизоставно је поменути удео породице и породичног васпитања. Узрок проблема у добром делу лежи у начину функционисања породице кроз васпитање деце, до удела свих тих породица као ћелија друштва на управо негативне друштвене околности. Различити фактори чији почеци датирају још од најранијег детињства стварају код нас базу на основу које касније формирамо нашу слободну вољу одлучивања. Наше одлуке су покретачи наших дела а наша дела могу користити или угрозити не само нас већ и нашу околину, какав је управо случај код наркоманије. Један поприлично критичан период у развоју детета до формирања његове зреле личности је период адолесценције. У том периоду најчешће постављано питање је питање о смислу живота и како попунити празнину у њему. Наћи начин да се помогне детету, да почне трагање у исправном смеру, није нимало лак задатак иако већина родитеља сматра да се те ствари формирају спонтано и мимо њих, као да их живот сам пише. Али родитељу дете не сме да буде циљ већ почетак правилне конструкције живота. Родитељи би требало да правилно и правовремено употребе своје животно искуство и уз максималну корекцију личних незадовољстава заједно са дететом оснују један нови почетак. Да ли ће родитељ моћи да са тим изађе на крај или не, зависи од великог броја услова:

Прво, од тога шта сами родитељи очекују од своје улоге родитељства?

Појам ауторитета

Појам ауторитета у овом периоду представља појам опонашања родитеља. Колико ће дете изградити себе ка добру или лошем, зависи од узора његовог ауторитета. Родитељи прво морају бити свесни својих врлина и мана, и у складу са тим да исправе себе кроз оријентацију ка продуховљењу као темеља за очврснуће људског морала и бега од нископобудних и страснољубивих дела која увек дају погрешну основу начину живљења.

Морално-васпитни ослонац

Следећи корак би требало да буде снажан пример таквог ауторитета и његово непрестано понављање, који као исход може имати непогрешиву одлуку детета у одабиру да или не дрога, када се и ако нађе пред њеним искушењем. Адолесцентно понашање деце је управо приказ пређашњег родитељског васпитања. Сваки родитељ би требало да схвати да ако дете настоји да духовну празнину попуни прљавштином то значи да они нешто нису урадили како треба. Упорност и истрајност родитеља су једина средства којима се још недовољно очврслом дечијем интелекту усађује прихватање и разумевање доброг начина понашања.  Сходно свему томе родитељ би на тај начин успоставио један добар морално-васпитни ослонац који би говорио уместо њих у тренуцима када су деца ван њиховог надзора. Говорио би речима неповодљивости ка негативним искушењима и страстима. Родитељ је сад и условни механизам суперега деце.

Од здраве или патолошке васпитне основе детета касније ће зависити и утицај социјалне средине на њих. Та социјална средина носи своје добре и лоше стране, али прихватање једних или других зависиће управо од наше одлуке.

У коликом проценту нека особа није задовољна собом и сопственим начином живота у тој мери ће више тежити да свој свет замени светом илузорне и тренутне среће, узимајући дрогу као средство које отклања све проблеме.

Управо тако почињу приче већине наркомана: „...мој живот раније није имао смисла... родитељи су ми се стално свађали... отац ми је алкохоличар... мајка никад није имала разумевања за мене... упао сам у лоше друштво а моји за то нису знали...“

Постоје особе којима је чак и улаз у наркоманију лични хир, наизглед модни детаљ њихове психе да се са тим осећају ексцентричније, супериорније и својственије од других. Често се такве особе позивају на крилатице данашњег времена као „у животу треба све пробати“, што је незамисливо остварити. Када бисмо се овим водили у животу то би значило да ми немамо своје тежње, јер тежити нечему не може бити у свакој понуди, једноставно недостајало би нам психичке енергије и физичке снаге да то задовољимо. Тежња је опредељена, па као таква мора служити добру јер само тада служи и нама. Стога ову крилатицу правилно тумачимо само ако је схватимо да у животу треба све пробати за остварење својих потреба, а наше потребе не смеју бити оне које воде у болест духа, душе и тела. 

Емотивна незрелост

Особе које кроз наркоманију теже екстренцизму и мисле да су у истом пронашли себе јер су другачији од осталих, заправо су најудаљенији од средишта своје душе. У том тренутку оне заправо најмање познају своје напоре за борбу и истрајност па је та њихова различитост ништа друго до предаја њихове психе у борби са свакодневним проблемима и потенцирање слабости. Наркомане карактерише и емотивна незрелост као и психичка инфериорност у односу на друге просечне људе.  Наркоман уништава себе, породицу, крши друштвене законе, губи моралне темеље своје духовности и постаје штетан у великој мери по друштво. Зато је држава такође у обавези да стане на пут наркоманији разним друштвеним програмима, специјалним службама за борбу против наркомафије и удаљава- њем од идеје легализације дрога. Многи лекари чак сматрају да када би децу водили на одељења за лечење наркомана, где би они могли да виде апстиненцијалне кризе, многи никад не би пробали дрогу.

Просто је извући закључак да су узајамне здраво оријентисне улоге породице и друштва и њихова упутна тежња сваком од нас да кренемо путем сопственог продуховљења неизоставни фактор у превенцији наркоманије. Оно што ближњи наши уткају у нас чини добар део онога што ми заиста јесмо, а оно што ми заиста јесмо враћамо љубављу ка ближњем  као захвалност за наученост спознаје те љубави. Управо је то највећа Божија заповест, да „љубимо ближњег свога као самога себе“.