У Београду, у Дому синдиката где се одржавао Сабор за Косово и Метохију, разговарали смо 17. марта ове године са мушким делом фолклорне групе „Крива Река“ из Косовске Каменице. Момци од 12 до 18 година, пуни снаге, лепоте и елана: Душан, Милан, Милош, Југослав, Вујазин, Александар, Никола, Лазар, Марко и други. Причају мало, а из њихове игре и искре у очима чита се много.
 Момци, много је извештача и вести које нам пристижу са Косова и Метохије. За разлику од оних новинара који оду, направе вест па се врате, ви живите тамо. Реците ми каква је ситуација на Косову?
- Ситуација није добра. Много је тешко. Нама младима је овај фолклор све, излаз и могућност да мало путујемо, нешто да видимо, то је наша инспирација, перспектива и пут ка будућности...
Да ли сте сви из истог села?
- Не, има нас из неколико села, али сви припадамо истој општини. Данас се обележава три године од Косовског погрома. Сећате ли се 17. марта 2004. године? Како сте доживели тај дан?
- Сећам се да смо били у школи. Изненада, дошла је полиција и припадници КФОР-а, рекли су нам да морамо брзо да се евакуишемо и да одемо кући. Међутим, главни пут којим се кроз Косовску Каменицу долази до села био је блокиран, биле су демонстрације, па смо морали околним, много дужим путем поред реке да идемо кући. Када смо стигли, затекли смо забринуте и уплакане родитеље. Морали смо да прођемо кроз Косовску Каменицу у којој има 17 % Срба, све остало су Албанци.
Други момак прича своју причу:
- Играо сам фудбал на ливади са својим другарима и одједном, приметисмо да се ствара нека колона људи и да иде ка нама. Одмах смо отрчали кући. Тамо смо се закључали и чекали да прође. Шта да прође?
- Несрећа, паника и страх. Колико вам је после 17. марта требало времена да се опустите и колико је сада могуће да живите нормално?
- У школу нисмо ишли 15 дана. На Косову не може нормално да се живи, немамо слободу кретања, увек страхујемо да ће нешто страшно да се деси. Тренутно је мирно, али знамо да су Албанци најопаснији када се примире, онда нешто спремају. САЧУВАТИ СРПСКУ КУЛТУРУ
Данас би требало да играте пред скоро две хиљаде људи у Великој сали Дома синдиката у Београду. Имате ли трему?
- (сви у глас) Не, немамо...
- (чује се један) Можда мало, позитивне треме...  Ко је покренуо и од када постоји ваша фолклорна група?
- Група постоји од 2002. године. Иницијативу је дао наш кореограф Драган Антић, он је уједно и председник друштва. Главни циљ стварања удружења био је да се деца и омладина окупе, да мало забораве на страх од опасног живота на Косову. Познато је да Албанци уништавају све што је српско, од манастира до целе наше културе. Са фолклорном групом смо хтели да сачувамо нашу културу, нашу традицију...
Која кола играте, где вежбате?
- Играмо кола из читаве Србије, не везујемо се само за косовска... Вежбамо у Основној школи „Десанка Максимовић“ у нашем селу. Вежбамо једном недељно, викендом, када смо слободни од школе. Један ваш члан је Ром. Реци нам, колико је било Рома на Косову пре НАТО-агресије, а колико вас је сада? Како Албанци а како Срби поступају са вама Ромима на Косову и Метохији?
- Било нас је много пре него је избио рат. После су многи Роми отишли. Албанци лоше поступају према нама, исто као и према Србима. Што се мене тиче, у фолклорној групи су ме добро примили, као и све друге. Где сте до сада наступали?
- Били смо у Грчкој, Канади, широм Србије. Освоји смо много медаља, а златну медаљу добили смо за ношње. Какве су то ношње? Колико су старе?
- Ношње које носе девојке у нашој фолклорној групи старе су више од 100 година, направиле су их наше прабаке. Оне се више не шију и због тога их чувамо на посебним местима. Какви су вам планови за будућност?
- Велики број младих после средње школе одлази са Косова. То чека и све нас. Овде нема факултета, нема никакве перспективе. Једини факултет је у Митровици, али то је далеко од нас. Морамо да прођемо кроз Приштину, а ми не можемо да се крећемо ни ван села, а о одласку у Приштину и да не причамо. Све је то велики ризик. Шта вас држи на Косову и Метохији?
- Држи нас нада да ће бити боље, да ће Косово остати српско. Тренутно је за нас једина нада овај фолклор. Држи нас наша вера у Бога, слава коју славимо, наше цркве и обичаји. Ми се тиме поносимо и увек ћемо славити. НАЈВИШЕ ВОЛИМО МИЛАНА ГУРОВИЋА
Шта вам највише недостаје?
- Слобода и детињство које смо пропустили. Волели бисмо да не мора увек неко да нас чува, да нас родитељи не одводе и доводе из школе. У којој мери вам помаже Влада републике Србије? Како сви ми можемо да вам помогнемо да иоле боље живите?
- Било би добро да имамо спортске терене и неко место за излазак, рецимо неки ресторан. Неко место где млади могу да изађу, да не буде само посао, кућа и школа, мало да се опустимо и заборавимо на ситуацију у којој живимо. Волели бисмо да нам у посету дође Црвена Звезда и да са њима играмо фудбал. А од кошаркаша највише бисмо волели да дође Милан Гуровић, њега највише волимо. Владо републике Србије, наши уважени спортисти и јавне личности и сви Срби - изволите!
Нека говоре наша дела! |
