Осећам Божију љубав

На путовања која су њена свакодневица не иде без књиге “Мисли о добру и злу“ Владике Николаја Велимировића. “Најиспуњенија сам и најлепши моји тренуци су када је цело моје срце и душа окренути у самоћи ка Богу“, каже на почетку разговора за “Православље“.

Како је текао Ваш пут духовног усавршавања и када сте у себи покренули освешћеног религиозног човека, који је запитан о суштини и смислу живота?

- Веома сам срећна што је мој пут текао тако да сам до обожења дошла најчистије, на најбољи могући начин, без усмерења, без присиле, природно и спонтано. Моја природна индивидуација сада тече ка бесконачном духовном уздизању, а до тог пута дошла сам самоистраживањем и преиспитивањем свих животних ситуација од рођења кроз све сегменте мог живота. Рођена сам у потпуно атеистичкој породици у којој се никада није употребила реч религија, Бог, крштење. Нисам добила никакву едукацију у свом детињству. Отац ми је умро када сам имала десет година, а мајка са којом сам врло везана премда је потекла из породице у којој се поштовало обичајно веровање, никада није пренела ни назнаку живе вере која се у мени покренула и до које сам дошла сама. Реч Бог је нова у мом речнику. Сада знам да се човек рађа са вером. Пут којим сам дошла до себе и Бога је, дакле, тако далек и дуг пут и истовремено тако чудесно едукативан и добар и основ за многе људе који су мукотрпно дошли до Истине. Изненадим се када прочитам многе ствари код савремених теолога до којих сам ја сама дошла. Реч Бог изговарам са опрезом и одговорношћу. Читавог живота пролазим кроз сопствену драму питања запитана пред тајнама живота тражећи суштаствене одговоре као слободно биће, боголико биће које свом снагом љуби ближњег свога као себе самог. Поделити ту Истину могу ако волим себе, ако сам задовољна собом, ако сам била витез и поштена а да то нико не зна. Јер нико не треба да вас воли, да вам аплаудира и да вам се диви. Мени је то важно због мене саме - да нисам преварила, да нисам злоупотребила, да нисам подметнула, нисам оклеветала, да сам праведно исповедила неку истину, а да никакве личне користи од тога немам. То је витештво према самом себи, према животу, истини и лепоти који су једина основа за људски напредак и онда када нас не буде, који ће омогућити минимум среће нашој деци.

РАЗЛИКА БОГОМ ОДРЕЂЕНА

Човекова неспособност да се одриче, његова самозаљубљеност створили су навику немоћи младих људи у данашњој хедонистичкој цивилизацији. Како разбудити религиозног човека присутног и несвесно у свим људима, како покренути вољу за смислом?

- Постоји Истина која се не може купити парама, богатством, ратовима, снагом, моћи. Све је то ништа према духовној снази која је неуништива, која мора да постоји да би цивилизација ишла напред. Када сте у то уверени, онда је страшно важно да живите по канонима уз живот који се мења и пулсира. Зато су свете речи витештво, родољубље и истинољубље, јер су најплеменитија осећања у човеку. Ако то искрено осећате, мислите и радите ви сте несавладиви, ви сте много јаки. Можете изгубити живот, али не дух. Не постоји сила која вас може савладати. Нема силе која вас тако јаког може сатрети. Ко је свестан тога, он дође у сферу за коју су људи нашли име - религија. То је Божији пут, који је мој пут.

Жао ми је што је мањи део мог живота прошао са вером у Христа, тек око 34. године сам постала свесна своје духовности и мислим да је то касно, јер би било боље да је постојао неко ко би ме увео у веру.

Да ли харизма креативности отвара јаз између реалног и идеалног бића или је кроз стваралаштво употпуњује?

- Пре тог питања постављам важније питање везано за проблем који ме држи запитану над усхођењем ка путу богопознања и питам се зашто се није десио мој бржи прилазак Христу који би ми дозволио да будем праведна и правилна на свом путу, а да до тога дођем мислећи да сам дошла сама. Сада знам, јер сам чврста у вери, да су искушења остала иза мене. Нисам увек била овако снажног духа. Никад није лако, увек има већих и већих искушења, ако не преко мене, а оно преко мог детета. Ја сам сва моја искушења превазишла и решила у животу. Али, моје дете је још мало. Није случајно да у Америци председник не може да буде неко ко нема деце, јер су то велика искушења. Ради се о томе да сте у ситуацији да живите нови живот кроз вашу децу и да се појављује сегмент рањивости.

Ако се вратимо на почетак питања, онда говоримо и о репродуктивцима и креативцима у стваралаштву између којих је мала нијанса разлике која је Богом одређена. То је тај квалитет који се само кроз срце осећа и препозна. А тај квалитет по правилу не виде они који би требали да га вреднују - критичари, креатори културне политике који су по правилу политичари и мериоци стваралаштва, одговорни у медијима...то је онај просек који процењује уметност. Ову нијансу препознаје само срце сељака, на катуну, у селу, у концертној дворани где се поништавају све образовне разлике а говори срце. Креативност која је дата од Бога заједно са харизмом подарио је Бог да вуче цивилизацију напред за милиметарски помак. Репродуктивци чине да се то стваралаштво одржава, али они не доприносе помаку. Често креативци најгоре пролазе јер су у мањини, као што су Дучић, Владика Николај, Јустин Поповић.

Познато је да сте имали великих проблема у јавности јер сте у време хистеричног лупања у шерпе којим се по поменутим мериоцима лојалности изражавала исправност, вредно увежбавали репертоар. Како сте заштитили своје индивидуално свесно од колективно несвесног?

- У мом животу је то редовна појава и ја сам схватила кроз Бога да морам да следим себе. Ја наравно могу да погрешим, али не могу да идем изван свога срца. Разапните ме - нисам била на улицама, нисам лупала у шерпе! То је било изненађење, како је то могуће, јер - сад сви јесу! Извините, ја нисам! Новинарка која ми је тражила изјаву ми је саветовала: “Ја због ваше заштите не могу то да објавим“. Добила је одговор: “Немојте, ви ћете ме више заштитити ако то објавите, јер је то истина“.

Зар ја треба да слушам било кога на Земаљској кугли са сопственим доказаним успехом, духовним, уметничким и сазнајним, при чему сам до сваког успеха дошла сама, да не објашњавам чистоту моје биографије? Ја таква, са тим знањем, са таквим искуством и тим доказима свог успешног уметничког живота, треба да верујем испразним речима неких људи иза којих не постоји дело, иза којих не постоји ништа, чак ни завршене студије? Само зато што многи у то верују? Таман посла, ја морам да верујем у моју процену. Из визуре октобра 2000. године, ја морам да видим 2050. годину, а ја сам је видела. Не могу никоме да верујем а приори, док не видим шта мени моје срце каже. Мени нема заустављања, ја имам себе.

СЛУШАМ СВОЈЕ СРЦЕ

Како у свакодневном животу ићи путем мистичке љубави и испољити бескрајну љубав према Богу?

- Када је човек продуховљен и када се држи истине, онда он у свим могућим ситуацијама слуша своје срце. И кад год сам ишла за тим, ако сам ишла срцем и слушала шта ми срце каже, увек сам ишла правилним путем ако треба и против целог света и увек је крајњи исход за мене био прави, а из тих окршаја излазила сам као победник, иако је изгледало да немам шанси. Бескрајна љубав за Бога и вера у Њега којом идем доноси наравно и невоље. Направила сам себи гомилу проблема и непријатеља, било је ужасних ситуација у којима се осредњи не би снашли, али ја нисам страдала.

Шта је најдрагоценија ствар која Вам се десила у животу?

- Није то моја биографија - то могу да оставим у аманет мојој земљи. Али, питање среће, питање хармоничности - то је оно што мене у мом животу интересује. Својим највећим успехом сматрам то што сам ја смирен, хармоничан, задовољан човек са постигнутим људским и духовним у себи. А до те равнотеже дошла сам на најлепши могући начин, кроз слободу и слушајући моје срце стигла сам до Бога. Не сме се вршити притисак на човека у смислу да се мора бити религиозан, то је једна врста злоупотребе, од Бога недозвољене. Мом сину говорим да је могућност сагледавања смисла већ пут ка обожењу, већ откривена стаза духовног пута.

У међувремену сам се упознавала са људима који су последњих десетак година почели помодно да истичу своју религиозност, своју верност Богу хвалећи се тиме, говорећи да им је било забрањено да испоље јавно своју веру, да су тајно славили своје славе...То је погубна злоупотреба. То естрадно лицемерје руши чистоту и лепоту стварних осећања и веровања у Бога.

Лепота слободе у хришћанству подразумева поверавање и предају живота Ономе који може да нас ослободи зла и да нам да снагу добра, који је сам вечно слободан и савршен. Колико је важна слобода у Вашем односу ка Богу?

- Примећујем људе који много тога раде у вери из страха, што ми се најмање допада и то сматрам неискреним и лошим. То није био мој пут, хвала ти Боже. Видим такође вернике који су форсираним односом страхопоштовања направили велики амбис између Бога и човека. Ја немам тај однос, имам однос велике блискости, или сам ја у Богу или је Бог у мени. То је однос бескрајне љубави, припадања. Толико пута сам се уверила да је Бог био великодушан према мени и ја непрестано осећам ту неизмерну љубав. Било је ситуација да сам веровала да ми се дешава смак света, а у ствари Бог ми је помагао и стављао ме у царску ситуацију. Тиме што сам мислила да сам тренутно несрећна, ја сам била спашавана, измештена у сфере које ми заправо припадају, где ме је Господ видео, а ја сам себе видела много ниже.

ПРОФЕСИЈА САМОЋЕ

Почетак Ваше каријере обележила су оспоравања од стране домаћих критичара. Може ли таква изолација и негирање да обесхрабри ствараоца?

- Те прве године су биле мучне, стално сам наилазила на затворена врата. И велика несразмера између онога што сам ја мислила да поседујем и да је мој квалитет и онога како су ме видели музички познаваоци који су водили уметнички живот тадашње Југославије. У једном тренутку решила сам да напустим певање, да би позив тадашњег италијанскоГ амбасадора да направим бесплатан концерт у амбасади променио све. Добила сам предлог да одем у Пезаро. Ја сам себе видела овде, али овде ме нису хтели. Отишла сам у Италију, потписала уговор и добила прво радно место. Мене је овде Бог ставио на пробу четири године.

Да ли модерно школство оставља простора јаким индивидуалцима?

- Имали смо одлично школство које је одржавало дух народа. Ово је рат за духовност, за душу која се губи преко садашњег образовања. Искрено сам забринута како ће изгледати умни људи за 50 година. Људски дух је у опасности јер више није потребан. Онима који живе од данас до сутра, онима који хоће да буду господари света, јак људски дух је највећа опасност.