Павославље и позориште

Ширу публику освојио је серијама “ Стижу долари“, “Бела лађа“, “Љубав, навика, паника“ и “Мјешовити брак“, а у орбиту славе лансирале су га позоришне улоге у “Херојима“, “Јасмин на странпутици“, “Корус лајн“, “Недозвани“, “Светлости позорнице“ и “Бриљантин“. Проричу му Бродвејску каријеру, а штампа жељна интрига забележила је следећу његову изјаву “Да нисам православац и да не знам шта значи суздржавање, борба и одбрана, сигурно бих био роб порока. Осећам да бих застранио када се не бих борио против својих порива. Не прихватам сујету, егоизам и нарцисоидност. Мислим да моји ликови имају много већу слободу него што је имам ја“.

Разговор за наше новине започиње констатацијом да је пресрећан што ће бити речи о духовности јер када пожели да говори о томе у медијима, новинари га прекидају очекујући скандалозне изјаве којих једноставно нема код овог младог глумца који је доживео велику и неочекивану популарност и у врху је интересовања критике и публике.

ПРВА ХРИШЋАНСКА ЛЕКЦИЈА

Какав пут си ти прешао од откривања Бога до пута Богопознања?

- Никада не бих могао да дођем до Бога да он није дошао до мене и та благодат је обавезујућа захвалност за цео живот. Заиста, сваког дана у молитви захваљујем Богу што се налазим на овом путу. Не потичем из дубоко верујуће породице, али то зрно духовности које се развијало од малена и надам се да ће се непрекидно развијати у мом препознавању себе као боголиког бића, одржава ме. Срећан сам што ми се Бог открио. Много је путева ка Богу, постоје различите жеље, надања и идеали, али је једино правилно - вера у Господа Бога и сазнање да је Бог један за све. За мене је православље вера изнад свих осталих не зато што сам по рођењу православац, већ зато што је то пут чији су постулати практично спроводиви и блиски савременом младом човеку, а пут Богопознања наставља се у вечности. Надам се да ћу ја тако васпитавати моју децу. Моја породица је пре десет година почела да слави славу и моји родитељи, брат и ја смо отада заједно одрастали у вери. Растанак са породицом када сам уписао Академију у Новом Саду утицао је да сви очврснемо у благодатној енергији вере, наде и љубави. Мени је огромно задовољство да сада са родитељима обилазим манастире, да за време заједничких викенда идемо у цркву и да тако започнемо дан када нас испуни Божија радост док се заједно молимо Богу. Уз свесрдну помоћ свештеника и монаха са којима смо пуно разговарали, успели смо да се волимо кроз Господа Бога који нас испуњава миром, смиреношћу и спокојством. Као породица смо на добром православном путу.

Да ли је уметник у непрестаној кризи током живота, претпостављајући да је сукоб између обичног човека у њему и тзв. “светог лудила“ његовог личног скривеног живота ствараоца жешћи него код других људи?

- Замка уметничког посла је да увек некако мислите да сте ви центар света и да је ваш “плод“ већи него што су остали плодови “обичних“ послова. Што се мене лично тиче, држим се речи оца који је у мојим кризним моментима говорио да је мој посао исти као и сваки други, да не смем себи да повлађујем размишљањима да је ово тежак посао и да су уметници изнад других људи. То ми је била прва хришћанска лекција која ме је задржала “на земљи“. Одговорност је и испећи хлеб да он буде здрав и чист некоме ко ће га појести, а моја одговорност је да ли ћу на сцени направити улогу која носи праву идеју пласирану од мене као уметника. Суштина је да се избориш за то. У уметничком и животном смислу мислим да нема ништа без Господа, јер од Њега све долази. Каже се “Позориште је живот“ а ја мислим да је оно Господ. У разговору са многим свештеним лицима и монасима наилазио сам на отпор, неки нису хтели ни да разговарају са мном о тој мојој муци и ја сам заиста био поколебан у одређеним фазама свог уметничког бављења овим послом. Јер, заиста свуда су искушења на први поглед несавладива, али човек некако опстаје уз Господа.

Схватио сам то радећи дечију представу “Златно јагње“ у режији Југа Радивојевића по тексту Светлане Велмар Јанковић, о последњим данима Растка Немањића пред одлазак у манастир. Доживео сам једну прочишћујућу ситуацију која ми је дала снаге да могу да кажем да позориште јесте хришћанска ствар, зависи само од нас, од наше вере и намере. Растко, кога играм на почетку представе, отвара Свето Писмо и чита “Оче наш“, а 400 деце је у глас из сале понављало за мном. У том моменту мени су грунуле сузе, јер је то савршен знак да ја као глумац на сцени имам и мисионарску улогу. Никада у позоришту нисам наишао на тако јаку и моменталну реакцију на било коју ствар коју сам пласирао публици.

ЗРНО СПАСЕЊА

Може ли уметник у приватном животу да остане равнодушан према садржајима који израњају из његовог индивидуалног и колективног несвесног, а које он презентује као завршен стваралачки садржај, дело?

- Глума је стваралачки чин померен од реалности. Процес стварања покреће унутрашњу брзину личности уметника и ствара могућности за оживљавање тих садржаја које он уобличава. Оно што мене превасходно интересује као православног глумца је како да у свакој улози коју играм, па и оној коју би одбио у старту, пронађем зрно чистог које ћу послати публици са сцене, креирајући лик. То зрно може да буде спасење и ја тако схватам свој посао. За сада нисам наишао на улоге које бих морао да одбијем. Не бих се усудио да улазим у лик ако прети опасност да ме он може духовно руинирати. Мислим да постоје опасне улоге. У овом послу ми млади православни глумци имамо одличне узоре - Ненад Јездић, Андреј Шепетковски и Небојша Дугалић који су изузетни глумци, а успели су да буду породични и духовни људи. Сваки пут када имам дилему, знам да постоје људи који су успели да се изборе за то.

Телевизија је много јачи медиј од позоришта и тиме је више злоупотребљена али плодотворност емисија које се повремено емитују о вери, водитељи који угосте духовне људе, акције цркве које се подржавају говоре да то може да буде и најплодоноснији медиј. Тако да ни један сегмент овог живота не бих здраво за готово одбацивао или не дај Боже осуђивао.

Наравно, то све уз подршку мог духовног оца који ме је учврстио у ставу да је све од Бога, зависи само од нас да ли ћемо то тако да протумачимо и доживимо. Падова има на све стране, али се трудим да брзо устанем и подигнем дух. Али све могу у Христу који ми моћ даје.

Мали број људи има свог духовника међу свештеницима и калуђерима. Да ли је тешко пронаћи духовника коме се с пуним поверењем и олакшањем може препустити вођење духовног живота?

- Научио сам да духовника треба тражити, дуго и стрпљиво. Ја сам лако нашао првог духовника, зато ми је пут са њим био врло тежак. Човек мора да трага и да ни у шта не улази слепо. Он је мене слепо прихватио као своје духовно чедо, као и ја њега, што се касније испоставило као лоша ствар. После пет година свог исповедног живота код наредног духовника успео сам да нађем правог.

Мислим да уметник као кртије, осетљивије биће у смислу пада, мора да има духовника који јако добро разуме његов егоизам и гордост. Јер, колико год да је овај посао идентичан као сви остали, ми дајемо више права себи да мислимо да није. Мислим да у том смислу мора неко да нас чува. Не угрожава овај посао нас више него друге људе њихови послови, већ ми сами себе угрожавамо у овом послу. Наша лична искушења су много већа. Не постоје добри и лоши духовници, него постоје добри и лоши односи између духовног чеда и духовног оца. Трудим се да живим по саветима мог духовника. Понекад мислим да би требао да буде оштрији, али увек се успостави да су његови благослови далеко делотворнији од моје амбиције да се сурово дисциплинујем. Основа тог односа, као и односа биолошког оца и сина, јесте љубав. Без љубави нема ничега. Ја се само из љубави жртвујем за људе око себе. Тако и мој духовни отац из чисте љубави преузима моје несавладиве грехе на себе. Док не ојачам. Та његова жртва у мени производи толику љубав да имам потребу да живим боље. Та потреба гори у мени. Све је у кругу љубави.

МЕНЕ МОЛИТВА ТРАЖИ

Јеси ли Ти открио радост и лепоту молитве?

- Веома је битан молитвени живот а ако је везан за литургијски, онда је то велика благодат. Не би требао да прође слободан тренутак а да се не битише на молитви. Молитва ми је на сваком кораку. Често нисам у ситуацији да одем на Литургију због баналних обавеза. Закажу снимање у недељу ујутро и ја седим од осам до дванаест и ништа не радим јер чекам. Сама помисао да сам могао бити на Литургији разгорева у мени немир. Међутим, нећу да дозволим да ми та помисао помути мир. Ја се молим. Помаже ми то што ми је молитва често на уму и често мене молитва тражи, чешће него ја њу. Не смем да кажем ништа претерано позитивно за свој молитвени живот, али хвала Богу за молитву која ми тече у сваком тренутку, на сваком месту. У великој радости или у очају, молитва је ту да ме одржи. Врло је могуће да је то молитва мог духовника и наших молитвеника и из истог разлога се ја молим за ближње.

Моја породица и ја смо се дубоко усидрили у вери оног момента када смо се раздвојили. Исто се десило и са пријатељем који је отишао у искушенике. Сколила ме је туга за нашим пријатељством и онда сам добио писмо у коме каже: “Где год, кад год ми смо заједно. Ми смо један поред другог у Господу.“

Мислим да сам горд чим оволико причам, али се тако радујем својој вери да је то неописиво. Знам много људи око себе који се искрено радују нашој предивној вери. Морамо да је чувамо јер је борба за њу велика. Никакав савремени живот не би смео да нам је одузме. Молим Господа да свакоме од нас подари снагу и свест да се избори са хаосом у коме живимо. На жалост, често наилазим на ситуацију да је Господ људима све дао и показао, а они ипак не иду путевима за којим им се очи отварају. Ја сам први често такав, али ме Господ својим присуством подсећа да је уз мене и срами пред самим собом сваки пут када скренем.

О ЉУБАВИ И СПАСЕЊУ

Као пријатељ манастира Ђурђеви Ступови често узимаш учешће у хуманитарним акцијама за подизање ове светиње. Колико те испуњава та мисионарска делатност као одговор на савремену духовну кризу времена?

- Одласци у манастир су моја тиха, мирна радост. Истовремено, наше присуство у тим акцијама привлачи народ и врши мисију. Оно што је понекад злоупотребљено, овога пута је корисно. Хвала Богу да имам дарове, тако да на тим концертима говорим од срца стихове владике Николаја, а могу и да певам. Наша радост је већа јер је само присуство прочишћујуће, а труд богоугодан.

Ја сам изразито везан за манастир Хиландар где сам се обрео Божијим благословом пре неколико година. Предложио бих сваком мужу да својој жени донесе благодат ове светиње, јер оне преко својих мужева, преко својих молитвеника пред иконом Богородицом Тројеручицом, могу то да осете. Ја сам својој лепшој половини донео мир у кућу и после повратка из Хиландара започео сам нови борбени живот, нимало лакши, искушења су била већа, али ми је само језгро живота постало чвршће. Обилазим манастире где год кренем. Свратим по благослов и мирис манастирског дворишта. Када сам боравио у Хиландару копао сам канал за струју, бацио сам се на физички рад. У Никољу сам подизао сеник и био поносан. Волим да прислужим нешто мало, јер је то мени било много више на корист него њима. Сви они могу и без струје и без сена, али ја не могу без њих и те врсте живота. Као што сам јако везан за Острог где сам се први пут исповедио и причестио. Како да заборавим своје нестрпљење када сам по мраку дошао и тражио исповест од игумана који ми је дао благослов да се ујутро причестим. Мој немир је био брзо завршен. Спавао сам на степеницама испред капије и чекао да ме пробуде звона за причешће. Све је то некако дечачки а у ствари ми је донело прави мушки борбени духовни гард.

Како видиш љубав у Господу између мушкарца и жене, тај вечни проблем који ломи модерне бракове?

- Једина права љубав између мушкарца и жене је у Господу, јер је виша и општија од банално доживљеног брачног односа који се урушава. Она је посебно драгоцена ако је овенчана стваралаштвом, по суштини нашег битисања. Брак је велики благослов и зато волим Православље јер нуди брак као решење, као спас, не као осуду и оков како га схватају многи. То је љубав са много искушења, баш зато што је тако велика, али се вреди борити за њу. Не постоји лепша ствар него када се двоје људи духовно уздигну и када се заједно воде. И падају, сударају се, разбијају главе, али устају јер их спаја Дух Свети. Не постоји ништа лепше него када уз вас драга особа уђе у веру и крене истински да корача. И када неко кога сте ви водили поред себе или за собом, подиже вас када паднете. Ако се двоје људи тако споји, остварују спасење.

Модерном човеку је тешко да пронађе Бога јер мучно разрешава проблем индивидуе и личности, смрти и бесмртности, посебно слободе и неслободе. Како човек да препозна речи Божијег објављивања “Ја сам онај који јесте“?

- Треба се ослонити на духовну традицију која би морала да буде мало флексибилнија. Национална традиција је украс и подсећање на то одакле смо. Духовна традиција је подсећање шта смо у овом тренутку. Мислим да наша црква мора да има извесну предусретљивост да би модерни човек могао лако да прихвати догмате и заволи веру. Ја лично немам проблем са тим јер наилазим на људе из монашког и свештеничког круга који имају осећај за ту врсту толеранције. Треба тражити, има таквих људи који осавремењују православну веру и приближавају је нама. Наше Православље мора бити практично примењиво јер борба за душу је данас лукавија и мање црно - бела него раније. Некад ме на већу спремност тера помисао да су данас искушења нечастивог много перфиднија и лукавија, који настоји да нас склони са православног пута. Прелест, скренеш а да ниси ни приметио! Више ниси хришћанин, а мислиш да јеси. Црква са свештенством и монаштвом мора нама верницима да изађе у сусрет повећаном практичношћу, да би се освестили за борбу коју морамо заједно да водимо, да се песничимо за спасење до краја.

Држим се поста иако сам некоме смешан, неко то сматра непотребним, али неко се и запита зашто тај човек то ради? После пет недеља устајања и одласка на литургију, неко поред мене ће се запитати откуд толика издржљивост, истрајност на делу? Делом могу да утичем на своје ближње. Господ нека прашта за оволике речи које су оправдане само ако су делотворне.