Као дивна и чудесна одјекнула је вест од повратку архимандрита Севастијана (Дабовића) у Америку! Земни остаци првог америчког православног свештеника и мисионара, преминулог и сахрањеног у Жичи 1940, биће пренети у Џексон у Калифорнији, током лета 2007. године. По доласку, биће похрањени на српском православном гробљу у Џексону, крај прве српске православне Цркве у Америци коју је он основао 1892. године.
 Том приликом биће служен парастос и Света Литургија, у присуству више епископа, многобројног свештенства, монаштва и верника Западноамеричке епархије који ће у склопу Епархијских дана доћи у Џексон са свих страна.
Поводом овог, за православне Американце (Србе, Русе и др.) изузетног догађаја, биће формиран посебан Одбор за организовање преноса и дочека архимандрита Севастијана у саставу: Епископ западноамерички Максим, Епископ новограчанички Лонгин, Епископ аустралиски Иринеј, прота Душан Буњевић, прота Миладин Гарић, игуман Герасим, Рон Радаковић, ђакон Трива Павлов, Славко Костић. Биће издата и посебна публикација о животу и раду Архимандрита Себастијана. На скуп ће бити позвани сви српски православни епископи у Америци и Канади, као и епископи других православних јурисдикција.
Архимандрит Севастијан је широм Америке познат по свом мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику и неколико књига ради мисије (на енглеском).
Севастијан (у свету Јован Дабовић) рођен је 9. јуна 1863. године у Сан Франциску, као син једног од првих српских имиграната у Америци. После завршене више гимназије, школовао се у духовним академијама Петрограда и Кијева. Замонашен је у току школовања у Русији и рукоположен у чин јерођакона 1887. год. У чин јеромонаха рукоположен је 16. августа 1892. године од стране Епископа алеутског и аљачког Николаја и постављен за мисионара у Калифорнији и држави Вашингтон. После краћег боравка на парохији у Минеаполису, где је наследио веома заслужног свештеника Алексија Тота, јеромонах Севастијан поново одлази у Калифорнију где, убрзо после оснивања црквене општине, добија дозволу за подизање прве српске цркве на америчком континенту у Џексону, где је живела већа група Срба. Храм је освећен 4. децембра 1894. године, од стране епископа Николаја, који је том приликом новом храму поклонио звоно. Подизање првог српског храма омогућено је издашним прилозима Американаца православне, али и неправославне вере. Његова мисија је била успешна и плодотворна широм Западне обале, где је оснивао мултиетничке парохије, укључујући и Сијетл и Портланд.
Архимандрит Севастијан је доста времена проводио путујући, проповедајући, и организујући Србе, приводећи их Цркви Светој. Путовао је у више наврата и на источну обалу. Чикаго је први пут посетио 1893. године. Том приликом је служио Литургију која је организована посебно за српски живаљ у изнајмљеној просторији на Милвоки авенији. Исте године је српска застава први пут постављена на овој авенији. За време ове посете, успоставио је црквени одбор, пронашао кућу за службе и претворио је у капелу. Отац Севастијан је поново посетио Чикаго и следеће године, а затим је 4. јула 1905. године служено освећење Цркве Св. Васкрсења.
У времену о коме говоримо, сви православни народи у Америци и Канади су били под јурисдикцијом Руске Патријаршије. Крајем XIX и почетком XX века у Америку је стигао новоизабрани руски Епископ севеноамерички Тихон (Белавин). Његова епархија је покривала целокупну територију Америке, Аљаске и Канаде, а сачињавали су је Руси, Грци, Срби, Арапи, Креолци, Алеути, Индијанци и Ескими. У току свог деветогодишњег рада (1898-1907), Епископ Тихон је подједнако водио бригу о свим својим верницима, које је редовно посећивао, освећивао им цркве и рукополагао вернике.
Почетком марта 1905. године Епископ Тихон оснива Српску духовну мисију, и на њено чело поставља архимандрита Севастијана (Дабовића). Намера Епископа Тихона била је да и на челу Српске мисије (сходно претходно организованим мисијама) буде викарни епископ, и ставио је у дужност игуману Севастијану да за то прибави писмену сагласност српских архијереја. Архимандрит Севастијан схватио је своју дужност врло озбиљно. Иако је био клирик Руске православне цркве, одмах је успоставио везу са поглаварима српских покрајинских цркава у старом крају, који су живели и радили у тешким и несигурним временима, борећи се са разним непријатељима споља и изнутра. И сам архимандрит Севастијан је у почетку имао доста неприлика и сметњи, па и поред тога није одустао, вредно се лативши посла у служби Цркве.
Седамнаестог јуна 1905. архимандрит Севастијан пише Патријарху српском Георгију (Бранковићу) следеће: „Као надзорник српских цркава у Сјеверо-американској Архиепископији и са благословом Архиепископа Тихона, обраћам се Вашој Светости - Патријарху највећој у Српству Цркви, са смиреном молбом, да изволите заступити се пред идућим Сабором, Вашој Светости подручним, за нашу најмању, најудаљеној, најсиромашнијој и најтруднијој борби за сами опстанак свој - Српској духовној мисији - будућој Српској цркви у Америци. Овде широм свију Држава Сјеверне Америке живе до седамдесет хиљада Срба - пресељеници из Срема, Баната, Горњо-Карловачке, Будима, Далмације, Македоније и осталих српских земаља. До сада имадемо седам српских св. Храмова у малим школама и четири српских свештеника. У три наших храмова уживају руски свештеници. Предвиђају се прилике за подигнути још четири српска храма у четири српска округа, Чикаго, Калифорнија, Аризона и Канзас Сити у идућих 6-8 месеца. Добио сам дозволу да могу изабрати Чикаго као центар нашег Српског православно-хришћанског рада. Ми живимо под Богом само жуљевима нашег народа и ретком љубављу ретких и ситних добротвора. Не имадемо за собом никакве Државе, нити ичије симпатије...“
У наставку писма, у којем је изложио тежак живот Цркве и народа у Америци, архимандрит Севастијан моли и тражи помоћ за стипендију и школовање ђака, организовање и штампање часописа, путне трошкове свештенства, и излаже идеју о потреби викарног епископа према предлогу Руске Патријаршије, и моли Свети Синод да предложи једног кандидата који би био епископ Србима у Америци.
Нажалост, до реализације овог предлога није дошло за време боравка и живота архимандрита Севастијана у Америци. Средства Српске Православне Цркве у отаџбини су била исувише оскудна за било какву врсту помоћи, а поред тога није било довољно ни разумевања у појединим тренуцима за потребе Срба у далекој Америци. После дуже преписке са патријархом у Србији која није уродила плодом, али суочен и са све већим изазовима и поделама међу Србима у Америци, архимандрит Севастијан, сада већ суочен и са бројним оптужбама од стране свештенства како „ради за руску ствар“, иако је свим својим бићем увек радио на добробит и корист српске заједнице, решава се на подношење оставке на дужност руководећег Српском духовном мисијом. Убрзо после тога, стижу бројни извештаји и захвалнице како од Руске Архиепископије, тако и од формираних српских парохија на истоку и западу Америке, у којима се недвосмислено показује колика је заиста била заслуга архимандрита Севастијана (Дабовића) у организовању црквеног живота у српским заједницама.
Севастијан (Дабовић) је љубав према српском народу и оданост отаџбини показао и тиме што је отпутовао за Србију и служио као војни свештеник за време Првог светског рата. После рата, он наставља да борави у Србији, изгубивши готово све контакте са парохијама у Америци, иако је својим писмима упућеним многим црквеним великодостојницима између два рата показивао и доказивао своју бригу за српски народ широм света.
Лета 1940. године, упокојио се и сахрањен је у манастиру Жичи, одакле ће посмртни остаци првог америчког православног свештеника и проповедника, после готово седам деценија, бити пренети на српско православно гробље у Џексону, крај српске цркве коју је основао.
|
