Стрез је доживљаван као тешка претња. То је феномен своје врсте својствен Бугарима код којих је чест нагли успон и сличан пад. Код Срба се и успон и пад дешава постепено. Не може лако да се објасни како један отпадник са поседом малог простора одједном прерасте у моћног чиниоца способног да се споразуме са више ранијих моћних противника. То се збива у кратком времену од око седам година.
Стога личност и деловање локалног моћника Стреза дели и данашње ауторе. Спорења настају око тога да ли је он сродник ранијег бугарског цара Калојана (1146-1207) или његовог наследника Борила (1207-1218). Нису познате ни тачне границе његове области, а потом нема јединства ни у процени састава коалиције која креће против Србије као ни у погледу године кад се то десило.
Као што је Стефан Првовенчани некада Саву замолио да оде код Стреза, тако га касније моли да крене угарском краљу и одврати га од ратних намера. У оба случаја Сава је дочекан достојанствено што треба раздвојити од тока и резултата преговора. Изгледа да је ово био други сусрет Саве са угарским краљем. Први се десио око 1216. године када је земља била угрожена од савеза истог краља Андрије и латинског цара из Цариграда, Хенриха Фландријског. Тада је по наредби светог Симеона и Сава требало да оде са братом на сусрет краљу.
Сава креће у мисију из саосећања: “За отачаство и за брата, помишљајући да с љубављу лако поднесе макар што ненадано и макар и пострадао!“ Резултат преговора код Мађара био је изнад очекивања јер је: “Краљ љубав велику показао ка Преосвећеноме, и сву молбу његову испуни и часних дарова удостоји њега душевних и телесних...“
Успех Саве код Стреза само је један у низу његових преговарачких подухвата. Циљ постиже урођеним смислом за тактичност коју испољава још као млади монах. Тако када из манастира Есфигмена носи хлебове за монахе у пустињи, бива заробљен од разбојника који га убрзо пуштају а онда западају у недоумицу што су тако учинили: “Или бејаше чаробник или је заиста био човек Божији, те га Бог сачува да му ништа не напакостимо“, и одлазе за Савом до његовог старца да се увере да ли је говорио истину.
Савин долазак представља доживљај и за околину султана на коју чини снажни утисак: “Тако љубазан хришћанин пре овога не дође к нама, него је ваистину човек Божји, као што и слушасмо!“ Десило се то током Савиног другог путовања по Светој Земљи.
Боравак у солуну
Кроз опис сусрета са султаном биограф у извесној мери предочава “методологију“ Савиног успеха: “А он као безаконик, уз то и паганин, како чу о доласку у град Преосвећенога од његових ученика, изненада би великим страхом обузет и страх велики и бојазан и дрхтање ужасно уђе у духовни његов самисао. И тако обузет би страхом Божијим по писаноме: “И не хотећи дакле поштујем Бога јеврејског...“
Треба ли подсећати на неколико Савиних боравака у Солуну за време док је град у латинским рукама а потом “пред сам крај живота и у Цариграду који је такође под влашћу Латина. Биографи не помињу да је он као православни епископ у тим местима имао неких проблема иако се зна да Латини у окупираним областима нису дозвољавали боравак грчких епископа. У Солуну и Цариграду он борави у свом манастиру Филокалу, односно Евергетиди.
За разлику од Стефана Првовенчаног и Доментијана који само излажу причу о догађајима око Стреза, Теодосије који пише сто година после догађаја излагање је најразвијеније. Необично је што на почетку свог описа наступа тако као да је баш он први те саопштава: “Поред многих других чуда хоћу овде да испричам и о убиству које се догодило молитвом светога.“ Ово је тако речено као да те епизоде нема код његовог претходника и узора Доментијан. Повест о Стрезу је једно од ређих места где је излагање Теодосија опширније од старијег биографа и сасвим ретко где Теодосије покушава да буде “дубљи“ од Доментијана. Саву сврстава међу: “Многе свете у древним и новим временима који противнике молитвом убише.“
Задовољио се изричитим поменом Мојсија (потапање Фараона и победа над Амаликом), Илије (убиство лажних пророка и помор многих глађу) и Јелисеја (помор јелинске деце), Светитељи се ту појављују само као оруђа Божанског деловања: “Приводећи нас к себи, и туђом нас руком застрашује, и оне који му се не приближавају као уздом чељусти срдаца наших страхом притеже к себи.“
Смрт моћних појединаца отклања опасност рата: “Састрадавање и душом за отачаство, и био је у скрби за народ свога племена, јер помишљаше како је у сукобу многих оружја немогуће да прође без смрти многих.“
Није Сава радостан због онога што је снашло напасника или због свог успеха “него је смерношћу био веома потиштен и утучен.“ Слично је и са Стефаном који о свему не сазнаје од брата већ од чланова његове пратње. И он: “Ужасом обузет чуђаше се...“ Благодарност због без рата стечене победе је општа.
Према биографу, Сава по доласку код Стреза прво је учесник обеда: “И кад се састадоше, седоше и за трпезу на којој га свети пред многим вернима поучи многим слатким Божијим речима... А када је подигнута трпеза опет му свети насамо говораше, ублажавајући га и молећи...“ Да ли на овакве гозбе мисли охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Кад у свом писму из маја 1220. године замера Сави што је заробљен љубављу према отачаству напустио Свету Гору: “Почео да учествује у гозбама, да јаши коње најплеменитије пасмине, лепо окићене заставама, да води са собом многу послугу, да се размеће у свечаним поворкама раскошним.“ Да се избегне веће зло
Чудо са Стрезом убраја се у такозвана негативна чудеса које Симеон и Свети Сава чине да би избегли веће зло и спречили пропаст земље. У том смислу говори и биограф Теодосије: “И што од Бога бива преко светих, све је пред њим добро и угодно ако се неком злонамерном и чини да је противно.“
Теодосије нема толико заступљену богословску црту у писању која је код Доментијана снажно присутна али ипак покушава да саопшти “механизам“ чудесног деловања првих српских светитеља. Он жели да разбије сумњу у могућност чуда. “И нико, који је слушао за чуда што се догодише раније међу старима и светима, да не прими с неверицом ова нова чудеса која се сада догодише. Јер ни овај свети није био хуђи од старих и великих светих, а показао се да је многим добродетељима неке и превазишао.“
Мошти напојене росом благодати почињу да кипе миром благоуханим. Биограф преноси чулима доступне појаве током истицања мира: “Као да ветар шуми врењем од гроба светога, и они који су близу стајали и ишли да виде шта се догодило видеше како се мраморни гроб... миром као водом наводнио.“
Манастир је први облик удружене заједнице после породице и ту су и услови и потреба за стварањем болнице јер се уводи “подела рада“. Монах болује ван природног амбијента породице где је појединац окружен и збринут од својих најближих сродника. Сада у манастиру брига о болесном припада посебно задуженом човеку. Проблеми су исти у свим обитељима и нема потребе за разлике у одредбама Типика. Стручних лекара нема, а и они који и где постоје, више делују снагом свог природног дара него што би се оспособили школовањем.
И они који су прошли обуку нису стицали нека посебна знања. Тада су познати углавном лекари емпирици “ који су изучавали лекарску вештину као занат. Лекари сличних квалификација били су не само у унутрашњости Србије већ и у нашим приморским градовима.“
Данашњем човеку вероватно изгледа сувише скромно оно што се по хиландарском типику нуди болесној сабраћи у манастирској болници. Предвиђа се смештај у посебну просторију одређену за болницу, особа која ће се бринути о потребама болесника, загревању просторије, припреми одговарајуће хране као и старање од стране игумана. О посети лекара или коришћењу лекова се не говори.
Од бриге за здравље болесних, код састављача типика више је изражен страх да се појединци не “забораве“ и почну да злоупотребљавају скромне предности и погодности боравка у болници. Иако поменуто уређење болнице сувише мало нуди болеснику као човеку са већим и посебним потребама, то је више него што се могло добити у породици јер бригу о оболелим води човек који је склон томе послу и који дужим радом у болници стиче искуство којег чланови породице немају. “А братија наша болесна, да се уздајући се у ово не распусте тражећи сувишно нешто што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, него нека се уздрже и смерни буду, задовољни оним само чему је време и што је могуће манастиру донети...“ |
