Зашто неке невладине организације нападају Цркву

Тако, рецимо, чињеницу да управо Црква представља најугледнију друштвену установу једна престижна активисткиња „Жена у црном“ (женске мировне групе феминистичко-антимилитаристичке оријентације) тумачи као велику опасност, с обзиром да јачањем клерикализације друштва, јача и један антизападњачки и антидемократски став. А према њеним речима, усвојеним Законом о црквама и верским заједницама нарушен је секуларни, световни карактер ове државе чиме се поништава основни темељ демократије, а то је раздвојеност Цркве и државе. Доношење овог закона карактерише се као „озбиљан напад на грађане, грађанке и лаичку државу“ којим се проводи процес „растакања започетих реформи тоталитарне, националне и полицијске државе и разбијања тек делимично постављених темеља модерне, демократске, грађанске државе“ („Уместо реформе, запоседање система“ - Жене у црном и Глас разлике). Такође, ова феминистичко-антимилитаристичка активисткиња упозорава да сви ултраконзервативци и фундаменталисти данас јако добро сарађују када треба „угушити људска права, демократију, подржати рат, а посебно када треба укинути женска права“ (интервју Сташе Зајовић, Радио Слободна Европа). Јер, вели даље, фундаменталисти увек гађају најрањивију групу у друштву као своју посебну мету, с обзиром да „глобално искуство показује да када фундаменталисти елиминишу циљну групу, што је 50 %, онда је лако укинути све демократске тековине“ (исто). Стога се „Жене у црном“ на својим семинарима, организованим у облику великог едукативног пројекта под називом „Претећи знаци фундаментализма“, и окрећу проналажењу управо феминистичких одговора и алтернатива, па су тако направиле једну „дефиницију“ фундаментализма која показује - подударајући се управо са оним што њихове сестре феминисткиње и пацифисткиње на многим тачкама планете сматрају - да фундаментализам „није религиозни, нити духовни покрет, већ заправо политички покрет екстремне деснице, ултраконзервативни покрет, који злоупотребљава религију, културна наслеђа и нацију ради задобијања политичке моћи и вршења контроле над женама, ради онемогућавања демократије“ (исто). Коначно, закључује ова феминистичка мисионарка „у овој земљи, а посебно након усвајања Закона о црквама, постоји мноштво знакова једне потпуне или делимичне клерикализације и фундаментализације друштва“. Слично становиште заступа Небојша Медојевић из црногорске невладине организације Група за промјене, скрећући пажњу на чињеницу да се, уместо приближавања нашим грађанима цивилизацијских вредности Европе, овде покушавају вратити на друштвену сцену односи Цркве и политике, Цркве и световног живота који су били иманентни још у средњем веку, што свакако представља опасан корак уназад. Уједно, он инсистира на некој врсти „преиспитивања“ улоге Цркве и одговорности њених великодостојника за збивања у друштву на овим просторима током протекле деценије. Такав исти захтев чује се из уста Соње Бисерко (Хелсиншки одбор за људска права у Србији), која каже да је и Цркви потребна једна врста „лустрације“, како би се, као и у осталим институцијама, и у њој спровела нека врста „диференцијације“, јер „без тога овде неће бити искорака ка будућности“. Тим пре, сматра Бисерко, што је Црква након 5. октобра добила огроман медијски простор, а после децембарских избора 2003. године постала саставни део политичке структуре нашег друштва.

Слично виђење места и улоге Српске православне цркве у српском друштву имају неки већ „култни“ „слободни интелектуалци“ и познаваоци црквених прилика у нас, карактеришући је као - дубоко конзервативну и у сукобу с модернитетом, расадницу најконзервативнијих идеја, поборницу нашег пута у будућност „унатрашке“, неспремну да се реформише и саобрази духу времена, неспособну да пронађе одговоре на захтеве савременог света, етнофилетску, расистичку, антисемитску, антиисламску (?!). Најинтересантнији исказ је да ова „црква има претензије не само да буде коначни арбитар у свим важним моралним питањима, већ и да је црква готово надређена српској држави“ (Милан Вукомановић, „Заједно на олтару и на трону“, интервју за „Зарез“, двотједник за културна и друштвена збивања). А последице тога су утолико теже, сматра, што она (Црква) „нема никаквог одговора на питања савременог света, већ само углавном негативну реакцију на тај свет који се иначе слабо разуме јер се не уклањају догме из Константиновог времена“ (Исто).

Међутим, оптужујући Српску Православну Цркву за бављење дневном политиком и „световно појављивање као дела власти“, за оглашавање о општим друштвеним питањима чиме се „угрожава лаички карактер државе“, ове „модернистички“ и „реформатски“ оријентисане невладине организације заборављају да дају одговор на једноставно питање: на који начин могу објаснити чињеницу да данас свака невладина организација која нема чак више од неколико чланова, има „легитимно“ право да се бави готово свим друштвеним питањима и актуелним политичким и државним проблемима, те поводом њих издаје чак званична саопштења, утичући тако на креирање политичких одлука и усмеравање друштвених токова? Није ли такво успостављање својеврсне „демократске хијерархије“, система подређености-надређености између „легитимних“ и „нелегитимних“ уживалаца (субјеката) демократских права, заправо поништавање основног принципа сваког демократског друштвеног поретка на који се стално позивају?

О њиховој стратегији политичког деловања

Не треба много спекулативне имагинације, па да се претпостави да се све то ради са одређеним глобалним циљем. Тако, сада чак и онима који не пате од неке превелике рефлексивности, нису подложни актуелној „колективној српској параноји“, нити верују у овде често промовисане „теорије завере“, постаје све јасније да овакви неодустајни и систематични напади на Српску Цркву чине саставни део брижљиво испланиране стратегије остваривања интереса конкретних политичких снага.

Оваква тврдња се може учинити некоме потпуно парадоксалном и смешном, правим „парадигматским“ примером конзервативне и ауторитарне свести усмерене ка рестаурацији анахроних и ретроградних концепција политичке заједнице, с обзиром на чињеницу да ово убојито „противцрквено оружје“ углавном стиже из сфере цивилног друштва. Јер, цивилно друштво је „по дефиницији“ један од конститутивних елемената демократског друштвеног уређења, чији најистакнутији сегмент представљају управо невладине организације. Наиме, његов сам појам обухвата већи број друштвених комуникација и веза, институција и друштвених вредности, а везан је за појам слободног појединца-грађанина и његових законски утврђених људских права. Дакле, цивилно друштво сачињавају грађани и њихове асоцијације, где се грађанин појављује у двоструком својству: као појединац и као „власник“ одређеног броја права која су прирођена људском бићу. Значи, право цивилно друштво имплицира да се сви грађани равноправно заузимају за оно што им је важно, да њихове потребе и интереси буду узети у обзир на исти начин. Другим речима, грађани као субјекти политичког деловања имају властиту независну политичку јавност, те могу активно да учествују у оним областима које немају ничег заједничког са државном управом и економијом. Заправо, идеја цивилног друштва на одређени начин подразумева раздвајање државе, приватне сфере живота, економског система и онога што се између тога налази, а то је друштво. А међу институције непосредно повезане са цивилним друштвом спадају породица, Црква, добротворне организације, приватне задужбине, универзитети и школски систем уопште, у оној мери у којој су независне од власти, а ту спадају и слободни медији.

Према томе, начелно гледано, невладине организације служе као представници јавног мњења, пружају разне услуге грађанима, предлажу различита решења за актуелне проблеме друштва, лобирају код власти за предузимање потребних мера ради спровођења тих идеја, надгледају примену закона. И када би то доиста овде било тако, засигурно би се показало неприхватљивим и погрешним било какво „прејудицирање“ агресивног, острашћеног, а надасве политичког деловања невладиних организација на процес одлучивања о виталним националним и државним интересима, а поготово њихово суделовање у вршењу политичке власти. Уочљиво је, међутим, да поједине невладине организације улазе у политичко поље путем отвореног залагања за подршку политици одређених странака, а на тај начин могу постати сервис одређене политичке странке, чиме губе елемент принципијелне неутралности (Данијел Пантић, Драган Лакићевић - „Цивилно друштво“). Такође, неке од НВО виде своју улогу у директном и континуираном постављању захтева политичким властима, прецењујући тако своје капацитете и могући домашај рада. Најзад, не треба пренебрегнути чињеницу да су невладине организације овде „ницале“ и биле финансиране махом путем глобалних, америчких и европских фондова, успостављајући се као противник Милошевићеве политике, што фактички значи да један знатан део радне популације своје укупне или делимичне приходе остварује путем донација мултилатералних или билатералних развојних програма.

Имајући у виду све ове чињенице у њиховој повезаности и целости, можемо много лакше дати одговор на следећа питања: Зашто се неке невладине организације наглашено залажу за демократију, људска права, слободе и свеколику друштвену еманципацију, а истовремено тако здушно и неодступно свим расположивим идеолошким и политичким средствима боре против „својих грађана“, који се декларишу као верници већинске цркве у нас? Да ли сматрају да је православна религиозност у основи суштински супротстављена идеји грађанске и политичке толеранције? Могу ли „верујући грађани“ а приори, својим деловањем и животом по вери, на било који начин угрозити „аутономност“ живота и друштвену позицију осталих, „неверујућих“ грађана? Није ли у сваком демократском захтеву за безусловно поштовање људских права и слобода, па дакле и верске, с разлогом стављено тежиште управо на начело недискриминације? Како објаснити чињеницу да основни постулат, сам камен-темељац оптицајних напада на Српску Православну Цркву, представља тврдња да се ради о антимодерној, конзервативној, заосталој, недемократској друштвеној установи, док се у исто време без икаквих проблема и „моралних дилема“ одбацује и поништава основни принцип сваког демократског друштвеног поретка: уважавање и унапређење изражене воље већинског становништва? Јесу ли „верујући грађани“ за ове невладине организације „проевропске провенијенције“ равноправни с „неверујућим грађанима“ у корпусу својих права и слобода?

Треба ли уопште рећи да овакво наглашено реторичко позивање на људска права у условима непостојања стабилног политичког поретка и зрелих демократских институција, може само допринети „промовисању“ виртуелне стварности, хипокризије и репресивне цивилизације... Позивати се декларативно на демократију, а деловати на један екстремно идеолошки, дискриминацијски, чак тоталитаран начин - само иде у прилог става да демократији сада прети озбиљна опасност у лику надолажећег новог повесног лика тоталитаризма, који се потајно зачиње и разраста у сенци демократских институција које још само формално остају на снази. А позивати се на модернизацију као циљ по себи, а не тек средство у провођењу човекове еманципације ради озбиљења слободе као алфе и омеге свеукупне његове егзистенције, саме суштине његова бића, пре је досадна идеолошка „мантра“, израз једног јаловог поданичког и дубоко неслободног менталитета... На страну чињеница што, иначе, сам појам модернизације - којим нововековље „смењује“ хришћанску идеју спаса - доживљава, и то не од јуче, озбиљну проблематизацију и чак дисолуцију у самој колевци западноевропске филозофске и политичке мисли, респектујући у основи чињеницу да провођење „капиталистичког прогреса“ не само што ограничава простор слободне људске егзистенције, но и саму тежњу за њом. За тако нешто ови наши, преко ноћи „еманциповани“, комунистички чиновници као челници појединих невладиних организација, изгледа, још нису чули, или с обзиром на свој тип образовања и сензибилитета напросто за то много не хају.