Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринејa
Издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Први број „Православља” изашао је 15. априла 1967. године.
Почетна - Архива - Редакција - Контакт - Медији - Преузми - Упутство редак.
У броју 968

Најава броја

Православље 1142

Издвајамо:






Православни линкови

http://www.spc.rs/
http://www.riznica.org.rs
Човек и технологија, сајт ђакона Оливера Суботића Пословно продајни центар Епархије сумадијске (www.eparhija.rs) Живе речи утехе - Православни портал и форум
 филм "ОТАЦ"

Албума сећања на наше претке из Првог светског рата

Оцените чланак
Оцена: 4.70 (од 27 читалаца)

Београдске православне светиње

Манастир Раковица

Аутор: Јована Лазић, Број 968, Рубрика Духовна ризница
Манастир Раковица налази се у непосредној близини центра града (удаљен је 11 километара од самог центра), на кружном путу, који уз Раковички поток скреће према Авали. Смештен је између два брда - са његове источне стране уздиже се Пружевица, а са западне стране Стражевица.


Настанак манастира

Настанак манастира са црквом посвећеном Св. архангелу Михаилу и Гаврилу, народно предање смешта у време владавине српских краљева Драгутина и Милутина. Међутим, савремена истраживања нас наводе на другачије закључке. Најстарији писани документ, у коме се помиње манастир Раковица под именом Рацауиценсе монастериум,  налазимо у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, а који је штампан у Бечу 1522.  године. И турски извори га помињу у попису из 1560. године међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. Ипак, нама најзанимљивији документ, који у многоме помаже решавању питања  настанка манастира, је повеља влашког војводе Константина Бранковеана Бесарабе, издата 1907. године манастиру Раковици, за који каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“. Током историје је постојало више влашких војвода са овим именом, тако да је дискутабилно ко је ктитор. Узевши у обзир историјске прилике и односе између Срба и Румуна, вероватно да је у питању био влашки војвода Радул И Црни (око 1377-око1385), зет кнеза Лазара. Дакле, на основу овог податка можемо да изведемо закључак да је манастир настао током Лазареве владавине.

 

Ратна страдања манастира

Првобитну локацију манастира, који је крајем 16. века премештен на садашње место, откривају нам остаци некадашње цркве (трагови зидова,  стуб часне трпезе и др.) који су пронађени изнад села Раковице. Претпоставља се да је ту постојао манастир, или манастирски метох као саставни део манастира Раковице. Калуђери  су боравили овде  ради потребних чинодејстава у свим околним селима (Раковица, Јајинци, Бели поток Зуце, и др.), све до разарања ове светиње током турског похода на Беч (1592) и народних немира из 1594. године. Неповољан положај манастира (поред насеља, у близини важне саобраћајнице) учинио га је лаком метом за турска пљачкања, тако да је пресељен на скровитије место, дубље у шуму. Монаштво се премештало постепено: прво су пресељене црквене светиње (постоји народно предање по коме су „бегале саме иконе и долазиле на садашље место“), а затим и цело братство након потпуног турског разарања манастира. По завршетку ових догађаја, манастир се не помиње у црквеним изворима све до краја XVI века, када се јавља као активни учесник црквено-историјских дешавања. Ратне страхоте које су задесиле земљу уз сеобу Срба нису заобишле ни овај манастир. Монаштво га је напустило крећући се ка северу и носећи са собом црквене драгоцености и богослужбене књиге. Њихово кретање можемо пратити на основу записа на појединим књигама.

Ангажовање раковичког калуђера Григорија, који се истакао као врсни дипломата у аустријско-турском рату, омогућило је манастиру повољнији положај у наредном периоду. Наиме,  о. Григорије је посредовао при склапању Карловачког мира (1699), чињећи значајне услуге руској дипломатији. Руси су узвратили дарујући Григорију лично, али и манастиру новац, богослужбене књиге, одејања, сасуде и  четири иконе које су биле намењене манастиру Ватопед. Захваљујући томе, манастир се економски опоравио до те мере да је финансирао обнову манастира Тресије, који је у то време имао заједничку управу са Раковицом.

Нова страдања манастир је претрпео избијањем Аустријско-турског рата (1737-1739). Монаштво је са турским надирањем страховало од одмазде, јер је помагало Аустријанце, тако да су спашавајући животе, побегли заједно са многобројним српским живљем и аустријском војском. Уточиште су нашли у Срему, у манастиру Велика Ремета, поневши са собом највредније црквене ствари. Овај њихов долазак је описан у записнику о посети манастиру Ремета од 16. јула 1753. године где стоји: „Пошто је Светоарханђелски манастир звани Раковица, који је у Србији, прошлог турског рата године 1739. опустио од безбожних Агарена, дошао је отуда избегли игуман Михаило јеромонах са осталом братијом овамо у манастир Ремету и придружио се овој светој обитељи...“. Упркос томе, манастир Раковица није дуго остао пуст,  јер су Турци дозволили једној мањој групи калуђера да се врати у свој манастир. Са падом Београда у турске руке (6. августа 1730) и губитком наде за скори повратак, сачињен је 14. септембра 1739. године уговор о спајњу ова два манастира под једну управу. Тешко одржавање везе са Реметом, која се налазила у другој држави, неминовно је условило осамостаљивање Раковице,  о чему сазнајемо на основу документа из 1788. године где се помиње игуман Раковице, архимандрит Спиридон (Витковић), који је уједно био и старешина манастира Рајиновац.

Манастир поново страда током  великог Аустријско-турског рата (1788-1790), и бива сурово  кажњен због активности монаха на страни Аустрије. Био је опљачкан, спаљен, а игуман Софроније, који је Србе окупљао и подстицао на борбу, обешен је о брест пред манастиром.

Обнова манастира

Одмах по завршетку рата и потписивању Свиштовског мира (1791), приступило се обнови Раковице уз велику подршку кнеза Милоша Обреновића, који је посебно ценио улогу манастира у народном животу. Његово нарочито старање о овој светињи  је било подстакнуто и тиме што је његов син Тодор био сахрањен овде. Током 1822. године финансирао је  изградњу  троспратних манастирских келија са великом трпезаријом и кнежевим конаком.  Наредио је Београђанима да се „сиротињски тас“ усмери на манастир Раковицу, а да сиротињу из својих средстава помажу еснафи. За положај манастира је било од изузетне важности везивање  и осталих чланова породице Обреновић за њега. Осим Милоша и кнегиње Љубице (по којој се један манастирски део зове „Љубичин конак“), о манастиру су се касније усрдно старали кнез Михаило и Томанија Обреновић, супруга Јефрема Обреновића. Она је заједно са мужем и децом и сахрањена у припрати цркве, а насупрот њихове породичне гробнице почива Миливоје Блазнавац, муж Јефремове унуке Катарине. Осим чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и јунак Првог српског устанка Васа Чарапић.

Црква је обновљена тек 1861-1862. године када је дозидана у горњем делу, изнад кордонског венца. Кровни покривач је замењен, постављањем плеха уместо црепа.

Архитектура

Црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, са видљивим карактеристикама Моравске школе. Има два кубета без постоља, веће над централним простором и мање над припратом, а наос  представља уписан крст, иако се то јасно не види споља. Могуће је да је горњи конструктивни  склоп у извесној мери измењен каснијим преправкама цркве, посебно њеним подизањем у висину. Издужена централна купола се ослања на лукове, сем на источној страни где директно налаже на полуобличасти свод. Мање кубе над припратом се ослања на четири полуобличаста свода који у основи образују уписани крст са скраћеним западним краком. Пандантифи су изведени тако да се једва примећује са су то сферни троуглови, а тамбури са оба кубета су осмострани. Тамбур већег кубета има по осам прозора у два реда, док на мањем има само по један ред од осам прозора.

Спољне фасаде су покривене дебелим слојем малтера, тако да се не може судити о оригиналном изгледу фасада.

Првобитан иконостас је био сачињен од зидне преграде са две престоне иконе Христа и Богородице, док су на осталим деловима биле обешене или причвршћене различите иконе рађене на дрвету или платну. Нови дрвени иконостас мањих димензија постављен је 1862. године, а његову израду је финансирао кнез Михаило Обреновић. На њему уочавамо дуборезне украсне елементе који су рађени у духу барокног дубореза са елементима класицизма. Почетком XX века старе иконе су замењене новим, које је израдио Рафаило Момчиловић. До 1737. године, иконостас манастирске цркве красиле су четири  иконе које је цар Петар Велики даровао Раковици 1701. године. Под најездом Турака, пренешене су у Валику Ремету, затим су их усташе током рата однеле у Загреб заједно са осталим српским драгоценостима, да би напослетку завршиле у Галерији Матице Српске.

 

Монашка школа

Отварањем прве монашке школе у Србији при манастиру Раковици, почело је ново поглавље у животу манастира. Њен рад је на кратко прекинут Првим светским ратом али је убрзо обновљен. За потребе школе и црквене штампарије изграђена је нова зграда, такозвани „Платонов конак“, а залагањем руског Епископа Митрофана, новог старешине манастира, покренуто је издавање „Раковичког народног листића“ који је садржао популарне чланке намењене ширењу православне духовности.  Школа је функционисала до 1932. године, када је премештена у Манастир Дечане. Просветитељска делатност манастира није прекинута ни у наредним годинама, јер је у периоду од 1949. до 1958. године у Раковици била смештена Београдска богословија.

Манастир Раковица је одлуком Патријарха Германа 1959. године претворен у женски манастир.    


© 2005—2014 Православље
Сва права задржана.
latinica