www.pravoslavlje.rs


Obnovljena zadužbina Svetog Gavrila Rajića-Raškovića u Božetićima kod Nove Varoši

Posle tri veka zazvonila zvona u Dubnici



Osvećen je obnovljeni manastir Dubnica u selu Božetiću kod Nove Varoši u Mileševskoj eparhiji, koga je sredinom sedamnaestoga veka podigao sveti patrijarh srpski Gavrilo Rajić-Rašković.

Osvećenje je obavio, u subotu 4. avgusta, Episkop mileševski Filaret, uz sasluženje sveštenika i sveštenomonaha Mileševske eparhije. I pored dugo željene kiše koja je pratila ovaj veliki događaj, osvećenju je prisustvovalo oko hiljadu vernika iz sela Božetića, Nove Varoši, Ivanjice, ali i iz udaljenijih mesta.

Božetići se uzdižu na hiljadu metara nad morem, na prostoru između Zlatara i Javora. Dvadesetak kilometara su udaljeni od opštinskog mesta Nove Varoši, na putu prema Ivanjici. Nedaleko od sela je i rezervat Uvac, gde se gnezdi beloglavi sup. Ovo prostrano selo, pored Božetića, čini još šest naselja: Debelja, Gornje Trudovo, Štitkovo, Tisovica, Bukovik i Ljepojevići, gde se dim povija iznad sedamsto domova.

DELO BLAGOČASTIVOG NARODA
- Mi danas obnavljamo ono što je neprijatelj naše vere porušio pre više vekova, da bismo imali gde da se molimo Bogu. Od dvanaest davno porušenih manastira u našoj eparhiji, osam smo obnovili, a preostala su nam još četiri: Mili, Zastup, Žitin i Sveta Janja. Na proleće ćemo početi da obnavljamo Mile i Svetu Janju, a posle toga doći će na red Zastup i Žitin. Nije ovo delo vladike Filareta, nego vas, blagočastivog naroda koji voli svoju Crkvu - rekao je u svojoj propovedi mileševski episkop.
I zbilja, u obnovi manastira Dubnice učestvovalo je mnogo pojedinaca, ali i preduzeća i ustanova, koji su, prema mogućnostima, dali novčane priloge, ili su tokom gradnje besplatno obavili neke poslove. Novac za obnovu manastira stizao je ne samo iz Božetića, nego iz Nove Varoši, Ivanjice, Užica, Čačka i Beograda. Jedan od najvećih priložnika bila je Mileševska eparhija. Prvo je žitelj Božetića Jaćim Radišić, na čijoj su se zemlji nalazile ruševine manastira Dubnice, poklonio tridesetak ari zemljišta koje će se naći u manastirskoj porti.
Poseban trud u obnovi manastira, čiji su temelji osvećeni 2003. godine, uložili su Brana Dilparić, predsednik opštine Nova Varoš, i Mića Zorić direktor novovaroškog „Zlatarplasta“, ovoga puta na čelu građevinskog odbora koji je tako uspešno vodio ovaj posao. Građevinski odbor su još sačinjavali: Đorđe Roljević, Tomislav Obućina, Vladimir Popović, Bogosav Ančić, Rade Paunović, Radisav Krstić, Dragoljub Gagričić i Slobodan Roljević. Pominjan je sa posebnim pijetetom i Slobodan Radišić koji nije doživeo ovu svečanost. Zidarske poslove obavili su majstori Zlatiborci: Milijan Đoković, Milosav Ćosović i Milomir Todorović. Dosta truda za obnovu ove svetinje uložio je božetićki paroh Darko Živanić koga je vladika Filaret nagradio crvenim pojasom. Za izuzetno pregalaštvo, na predlog vladike Filareta, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao je Ordenom Svetoga Save Miću Zorića i Dragoljuba Gagričića, novinara „Večernjih novosti“.
 Prvo su raščišćene ruševine manastira koje su početkom sedamdesetih godina prošloga veka pohodili arheolozi, a sa tri kilometra udaljenog izvora dovedena je voda i pred manastirom podignuta česma. Manastir je obnavljan prema projektu arhitekte Veljka Vučkovića iz Zavoda za zaštitu spomenika iz Kraljeva. Temelji su osvećeni 2003. godine, a onda se na tim starim temeljima počela uzdizati građevina, onakva kakvu je podigao pre više od tri i po veka njen ktitor Sveti Gavrilo Rajić-Rašković. Ovaj manastir je, kako tvrdi Dragiša Milosavljević, istoričar umetnosti iz Užica koji priprema monografiju o Dubnici, patrijarh Gavrilo planirao za svoju rezidenciju, ali i grobnu crkvu.

ŽIVOT ZA VERU
Patrijarh srpski Gavrilo Rajić-Rašković, ktitor obnovljenog manastira Dubnice, izuzetno je zanimljiva ličnost srpske istorije. Rođen je u obližnjem Štitkovu, u poznatoj porodici Raškovića koja je i u tursko vreme uživala plemićke povlastice i čiji su prvaci pasali sablje. O njegovoj mladosti malo se zna. Pre nego što je izabran za mitropolita novopazarskog i raškog, kako navodi Sava Vuković, episkop šumadijski, bio je mitropolit smederevski. Na saboru održanom početkom 1648. godine u manastiru Morači, izabran je za patrijarha, nasledivši čuvenog Pajsija Janjevca. Na crkvenim saborima koje je vodio, učestvovao je i njegov savremenik sveti Vasilije Ostroški. Srpska crkva, kojom je on tada kormilario, imala je osam mitropolita i 32 episkopa.
Sveti Gavrilo Rajić-Rašković zauzeo je tron pećkih patrijaraha u vrlo nestabilnom i po srpski narod teškom veremenu. U Turskoj carevin bila je kriza, kada je zbog neuračunljivosti zadavljen sultan Ibrahim I. Carevinom je upravljao vezir albanskog porekla Mehmed-paša Ćuprilić. S druge strane, Rimokatolička crkva, nastupajući preko Crne Gore, nastojala je da Srpskoj crkvi nametne uniju. Kongregacija za propagandu vere i papa Inoćentije H uputili su u Kotor dvojicu misionara, biskupa Vićentija Buću i kavaljira Franu Bonicu. Pridružio im se i Pavlin Demski koji je prethodno imao misionarskih uspeha, prevodeći u uniju pravoslavne iz Malorusije. U Mlecima i u Austriji, ali i u Rusiji, krojeni su planovi o ustanku balkanskih hrišćana koji su živeli u turskom ropstvu.
Izgleda da je u tim prilikama patrijarh Gavrilo sve svoje snage usmerio na izmenu i poboljšanje ukupnog položaja srpskog naroda, pa i Srpske crkve. Godine 1649. putovao je u Carigrad da poseti novog sultana Mehmeda IV, kako bi pokušao da nešto isposluje za Srpsku crkvu. Krajem 1653. godine zaputio se u Rusiju. Javni povod za ovaj njegov put bilo je posredovanje u izmirenju vlaškog vojvode Matije Basarabe i kozačkog hetmana Bogdana Hmeljnickog. Pravi tajni razlozi ovoga putovanja bili su političke prirode. On je putovao u Rusiju u nameri da nagovori ruskog cara da pomogne Srbima da skinu turski jaram. Ruski car Aleksej Mihajlovič i ruski patrijarh Nikon lepo su primili srpskog patrijarha Gavrila.
U međuvremenu, na prostoru gde je delovala Srpska crkva, prilike su se pogoršavale. Bojeći se turske osvete, patrijarh Gavrilo nije smeo da se vrati u svoju postojbinu, pa je odlučio da trajno ostane u Rusiji. Tako je na njegov tron, uz njegovu saglasnost, stupio patrijarh Maksim Skopljanac, koji se prvi put pominje kao poglavar Srpske crkve 1656. godine.
Onda se nešto promenilo. Patrijarh Gavrilo poželeo je da se vrati u Srbiju. Zatražio je od cara Alekseja Mihajloviča i patrijarha Nikona dopust da sa antiohijskim patrijarhom Makarijem krene u Svetu zemlju na Hristov grob. Izgleda da se on tada vratio u Srbiju. Početkom 1657. godine, po nalogu velikog vezira Ćuprilića, pogubljen je carigradski patrijarh Partenije II zbog optužbi da je pripremao ustanak balkanskih hrišćana protiv Turske. Slična optužnica plela se oko vrata patrijarha Gavrila. Turci su ga optužili da je, dok je bio u Rusiji, nagovarao ruskog cara da udari na Tursku i oslobodi balkanske hrišćane. Odveden je u Brusu gde je osuđen na smrt. Zabeleženo je da je obešen između dva drveta, a sahranio ga je 18. juna 1659. godine prezviter Pavle. Pre nego što će ga ubiti, Turci su mu nudili oprost pod uslovom da se odrekne Hrišćanstva i prihvati islam, što je on odbio. Ovo je jedini srpski patrijarh čiji je život prekinut ovakvom smrću. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

BOGOMOLjI VRAĆEN STARI IZGLED
Zna se za tri zadužbine Svetog Gavrila Rajića-Raškovića. Još dok je bio mitropolit raški i novopazarski, 1644. godine, obnovio je opusteli manastir Kovilje pod planinom Javorom koji je podignut u dvanaestom veku. U rodnom selu Štitkovu, pre 1655. godine podigao je manastir, koji je porušen 1813, pa onda obnovljen 1867. godine.
Manastir Dubnica u Božetićima kopija je obližnjeg manastira Kovilja. To je, kako nam je rekao arhitekta Veljko Vučković, građevina kakve su se gradile u turskom ropstvu u sedamnaestom veku. Istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević ukazuje na podatke koji govore da su patrijarh Gavrilo i najveći zograf toga vremena Andrija Raičević bili prijatelji i da nije isključeno da je Raičević živopisao ovu patrijarhovu zadužbinu, ali se od živopisa ništa nije sačuvalo. Manastir nije dugo bio pod krovom, krajem sedamnaestog veka razorili su ga Turci. Zahvaljujući rekonstrukciji, ova bogomolja sa bakarnim krovom, pored koje se uzdiže i zvonara, dobila je svoj prvobitni izgled.
Da bi ponovo zvona zazvonila i odjeknula molitva u manastiru Dubnica, trudili su se mnogi ljudi. Oni najzaslužniji odlikovani su Ordenom Svetog Save, a mnogi pojedinci, preduzeća i ustanove dobili su gramate koje im je dodelio episkop Filaret. Na svečanosti je pročitan i spisak priložnika na kome je na stotine ljudi. Posle svečanog čina osvećenja, kako je to postalo uobičajeno u Mileševskoj eparhiji posle ovakvih događaja, za sve koji su se zatekli kraj obnovljenog manastira priređen je svečani ručak. Jela su pripremili priložnici, seljaci okolnih sela. A posle je nastavljeno tradicionalno narodno saborovanje, gde se razgovaralo, igralo u kolu i pevalo.
Pored manastira Dubnice podignut je i konak, skladna montažna zgrada. Preostalo je još samo da se u konak uvede voda i struja, postavi pod i obezbedi nameštaj. Uskoro će manastir biti opasan ogradom. A na jesen, kako je planirao vladika Filaret, u manastiru će se posle više od tri veka, nastaniti monasi, odjekivati zvona i molitva. Dogovoreno je da se kod manastira godišnje priređuju dva sabora, na Svetu Trojicu i Blagu Mariju.     
JOVO BAJIĆ


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/971/tekst/posle-tri-veka-zazvonila-zvona-u-dubnici/