Царство моје није од овога света

Ови први зимски дани, када се, тихујући на половини Божићног поста, спремамо за радосне породичне празнике, Детинце, Материце и Оце, а још нам ваља путовати до светковања Рождества Христовог, ови дани су можда и понајбољи период у читавој години за читање Јовановог Јеванђеља. Свето Јеванђеље светог Јована Теолога. Из стиха у стих, непрекидно путовање кроз најдубљу мудрост и најузвишеније богословље. О сваком стиху може се промишљати сатима и данима. Стара поука вели да се Свето Писмо не чита као обична књига, од корица до корица, него онолико колико је читаоцу довољно да би имао о чему да размишља. Једна глава, једно „зачало“, понекад један једини стих - довољно! Ко није имао у рукама „Охридски пролог“, нека погледа тамо „Размишљања“ и „Созерцања“ Светог Владике Николаја за сваки дан у години, то је најбоља практична поука како треба читати Свето Писмо да би душа од читања имала користи.

Та препорука о начину читања библијских књига можда понајвише важи за Јованово Јеванђеље. Њега треба читати без предубеђења, без „домаћих задатака“ које читалац самоме себи унапред постави, да у том Јеванђељу нађе „ово“ или „оно“. Једино тако ће, читајући Јованово Јеванђеље, открити не само да је Бог Љубав, него и зашто је Бог Љубав, и зашто су највећи богослови сведочили да је врхунац богословља - ћутање.

Јованово Јеванђеље је и одлично место за бекство од суморне свакодневице. Суморне не само због климатских околности, него и због непрекидне напетости у којој, хтео-не хтео, живи обичан човек, засут са свих стана мрачним и злослутним најавама све нових и нових сатанских плодова људске осионости и бахатости. Ми, православни хришћани, имамо обичај да кажемо да смо „у свету, али не од света“. Авај, у пракси то уопште није лако изводљиво. Превише је вукова у јагњећој кожи који би да заведу Христово словесно стадо, да се наметну уместо Њега, Пастира Доброг, који зна своје овце, и кога оне знају (в. Јн 10,11-16). И сам апостол Павле нас оправдава због тога: „Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима; али не уопште са блудницима овога света, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изаћи из овога света... Јер што да судим онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра? А онима који су напољу судиће Бог“ (1Кор. 5, 9-10;12-13). „Излазак из овога света“ подразумевао би да сви одемо у анахорете (отшелнике). У стварности, видимо да је много мали број оних које је Господ призвао у отшелништво, да се, усамљени на неком месту далеко од овосветске вреве, моле „о всјех и за всја“. Нама, огромној преосталој већини, додељено је да будемо „у свету“. Па када је већ тако, онда барем настојмо да у њему будемо оно на шта нас је Господ Исус Христос призвао рекавши: „Ви сте со земљи... ви сте светлост свету... Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,12;13;16). У ово време непрестаних друштвених превирања, када читава поколења српског народа непрекидно живе под разним притисцима, искушењима и наметнутим дилемама (Космет или Европа, визе или достојанство, Царство небеско или царство земаљско, вера или вечера, Господ Исус Христос или „кнез овога света“), ми, православни хришћани, не смемо дозволити да подлегнемо притисцима и небивалој пропагандној машинерији која нас наговара да се одрекнемо својих корена из којих црпемо читав свој идентитет и право да се уопште назовемо људима, зарад магловитих обећања. Збиља, испали бисмо безумнији од самога Јуде Искариотскога, јер су и његови налогодавци били поштенији од наших данашњих „усрећитеља“, па су испунили свој део крваве погодбе. А данашњи христомрсци и христоборци хтели би да од српског народа направе новог Јуду, па још и да му за то наплате! Да му отму Косово и Метохију, срце и колевку, земљу на коју имамо тапију исписану крвљу наших прадедова. Земљу која Србину значи исто што и Јеврејину Јерусалим!

И док материјалистички „вуци грабљиви у оделу овчјем“ кидишу на земљу, њихове духовне колеге ударају на саму душу. Под плаштом примамљиве приче о јединству хришћана и хармонији у свету, они би да истисну истинитог Пастира, да му преотму „и овце и ливаду“. Јединство да, али јединство по сваку цену? Нека, хвала.

Тешко је у свему томе остати хладне главе, тешко је не подлећи гневу. Господе свевидећи и свезнајући, опрости, помози и укрепи. Пружи нам, Господе, руку да устанемо. Дај, Господе, да нам се стрепња покаже као неоправдана, да Твоје речи „...да би преварили, ако буде могуће, и изабране“ (Мт 24,24), не пређу ону танку црту између „ако буде могуће“ и остварености. Сачувај нас, Господе, од деоба по људском „мудровању“, и од падања у екстреме, леве или десне, јер данас је, можда више него икада досад, тако лако отићи у екстрем, пасти у прелест да сам „ја у праву, јер они што мисле супротно од мене нису у праву“. По својој слабој људској природи, опасно смо склони таквим поделама па, забављени њима, не примећујемо да смо увелико склизнули са Твог пута, који није пут екстрема, него пут златне средине; пут на коме нити је глава потчињена срцу, нити обрнуто, него то двоје сложно делују за коначну добробит.

Сети нас се, Господе, у Царству своме, и не остави нас у нашим посртањима на путу до њега. Јер, ко ће нам други помоћи да се, после свих наших падова, усправимо и наставимо Твојим путем? Не дај да нас обману поделама и екстремима, екстреми су тековина царстава овога света. А Царство Твоје, Господе, није од овога света.