Најстарија црква или манастир у Криваји код Шапца помиње се 1500. године као већ постојећа, а помиње се и у турском попису 1548. године, што је и последњи помен о њој пре њене обнове крајем 18. века. Порушили су је Турци после 1548. године.
Обнављана је од 1797. до 1799. године. У њеној обнови учествовало је више личности. Хиландарски проигуман Серапион дошао је у намери да обнови манастир Боговађу, али је неке књиге приложио манастиру Каони, док је Криваји 1797. године приложио један минеј и октоих. У обнови цркве учествују кнезови Ранко Лазаревић, Теодор Белобабац, Пантелија Крнулац и Стефан Ковић, затим игумани околних манастира: Мојсеј из Радовашнице, Симеон Каонац, Константин из Чокешине и Исаија из Петковице, и месно свештенство: јеромонаси Макарије и Дамњан и свештеници Богдан Стефановић и Милан Стефановић, који је приложио један стуб. Остале стубове приложили су Андрија Стефановић, Петар Јовановић и Милинко Марковић.
Све је то било за време митрополита шабачког Данила Грка (управљао епархијом од 1794. до 1802. године) и београдског Мустафа-паше. Од осталих приложника помињу се Ненад Радојчић и Иван Вучетић (приложили Јеванђеље 1810. године), а игуман Симеон Каонац приложио је руски минеј. Међу приложницима из 1836. године помињу се Павле Церовац (приложио одежде и поклонио земљу) и Никола Недељковић (приложио кашичицу за причешћивање). Кнез Милош Обреновић приложио је једно звоно од 60 килограма. Ово звоно однели су аустријски војници 1914. године, и оно није више враћено цркви. Црква је интересантна и због своје архитектуре. Наиме, првобитна (а и садашња) црква грађена је у стилу Рашке школе, у коме су грађене цркве од времена краља Милутина до пропасти деспотовине. Грађевине овог стила имају у основи уписан крст. Темељ цркве је у основи крстолик, јер се састоји од два укрштена правоугаоника. На местима где се правоугаоници укрштају, узижу се уз зид стубови који држе централно кубе. Уколико је црква већих димензија, као што је то случај у Криваји, кубе се ослања на слободне стубове (одвојене од зида). То је такозвани развијени тип уписаног крста. За грађевине овог стила карактеристично је и то да кров мора бити комбинација крстастог и полуоблог (бачвастог) облика. Када би кров био усправан заклањао би кубе, а ако би кубе било превише издужено грађевина не би имала њен изглед. Иначе, грађевине овог стила су врло акустичне. Када је мајстор Михаило Петровић, који је градио цркву од 1797. до 1799. године, почео изградњу, искористио је стари, већ постојећи темељ, који је био толико сигуран, иако је од рушења цркве прошло више од 200 година. Зидање до крова је ишло лако, али тада се мајстор нашао у незгодној ситуацији, јер није знао како се решавају горњи делови грађевине овог стила, а није имао неку грађевину која би му послужила за узор. Зато је сазидао три кубета у истом правцу и на истој висини и на тај начин је, несвесно, урадио јединствени архитектонски споменик. За време Првог светског рата, при овој цркви било је прихватилиште рањеника са Цера. Овде им је указивана прва помоћ, а одатле су одлазили даље. Код цркве се налази и војничко гробље на коме је сахрањен 41 војник, погинуо за време Церске битке. Овде су сахрањена и три аустроугарска војника: мајор Лудвиг Кинцл, потпоручник Мирослав Павелка и редов Марвајан Франц. Црква се тренутно обнавља и за њену обнову потребна су значајна средства. Прилози могу бити уплаћени на рачун 205-66781-50, или директно код свештеника протонамесника Драгана Макевића (015-262-081, 064-380-5042). |
