Медицинска етика и Православље

- Владико, много година сте радили као лекар, затим сте били лекар и монах. Да ли се Ваш приступ разликовао од приступа неверујућег, али савесног лекара?

- Мислим да се не може увек направити тако оштра разлика, јер се у основи односа верујућег лекара према човеку налази, с једне стране, његова вера, а са друге - његов однос према човеку. Чини ми се да сваки лекар зна и осећа да је његов призив, као прво, да сачува живот, да га учини могућим и подношљивим, а као друго - да човека спасе од патње, уколико је то могуће. Ограничавам тај задатак речима „уколико је то могуће“, јер ма колико да медицина напредује, постоје извесне области у којима ће она увек бити немоћна.

Сматрам да се разлика између верујућег и неверујућег лекара огледа у њиховом односу према телесности, према телу. За верујућег човека, људско тело није само материја, није само „привремени покривач“ који спада са плећа. Тело нам се даје за сву вечност, јер човекова душа, човеков дух и тело чине једну тајанствену целину. Због тога циљ лекара-хришћанина није само да продужи живот зато да би човекова душа, његова свест и психа могли да наставе да дејствују, или да би човек наставио да врши неко своје дело на земљи. Лекар-хришћанин се са страхопоштовањем и целомудрено односи према телу које је призвано на вечни живот и које је, ако можемо тако да се изразимо, „сродно“ телу оваплоћеног Сина Божјег. Ја сам то снажно доживљавао док сам радио као лекар, као хирург. Доживљавао сам то као служење, безмало као свештенослужење... Док сам радио као лекар, настојао сам да се помолим пре него што ћу видети пацијента; да се помолим, да ступим у себе, у молитвени дух, како би све што будем чинио проистицало из неког дубоког општења између Бога, мене и тог човека... Лекар-хришћанин би своју службу свагда требало да обавља под Божјим руковођењем и да никада себи не допусти такве поступке које пред Богом не би могао да оправда. Осим тога, могло би се говорити о веома дубокој сарадњи између лекара и пацијента. Та сарадња увек мора да постоји, јер пацијент не може да буде само „објекат“ лечења. Уколико он не сарађује, ако не разуме шта се с њим догађа, ако се, заједно са лекаром, не бори за живот и његову целовитост, онда лекови не могу увек да помогну. Када сам се први пут нашао у болничкој ординацији, једна ствар ме је дубоко потресла: вера пацијента у то да ће се лекар према њему односити са страхопоштовањем и целомудреношћу. Будући да верује у добре особине лекара, човек, који у нормалним приликама сакрива своје тело од погледа других људи, допушта лекару да види његово тело и да га дотакне. Тај тренутак чини могућим да се сусретну на оном нивоу на којем се иначе не би могли сусрести. Приступ лекара не може да буде искључиво „научни“: у њему мора да постоји састрадање, сажаљење, жеља да помогне, поштовање према човеку, спремност да се олакшају његова страдања, да се продужи његов живот, а повремено - али то ни најмање није савремени приступ - спремност да се човеку допусти да умре. Постоје ситуације када лекар, присуствујући смрти, може ту смрт да учини што је могуће лакшом. Током свих година док сам радио као лекар, трудио сам се да последњу ноћ или последње сате проведем са умирућим, управо зато да не би био сам. Понекад је веома потресно сазнање до које дубине два човека могу да опште у ћутању, у молитви...

- Учествовали сте на семинарима које је спроводила Лондонска медицинска група, током којих је било речи и о хришћанском односу према болеснику, а првенствено према смртно болесном човеку.

- Ову групу је основао један англикански свештеник који се дубоко и озбиљно интересовао за судбину болесника и судбину лекара и медицинских сестара који се брину о њима. Акценат је стављан на то да би требало „очовечити“ однос између лекара и болесника, да би требало продубити однос који постоји између умирућег и његовог окружења.

- Ту се поставља питање и о истини, о истини и у медицинској, и у пастирској пракси. Како су се они, с којима сте контактирали, односили према том питању? Осим тога, постоје и људи који се плаше сваке истине...

- Знаш, то је тешко питање, и оно се не може поставити тако једноставно: истина или неистина. Лако је рећи неистину, то не прави никакве проблеме. Ти као лекар знаш да човек умире, а не желиш да будеш увучен у његов драматичан положај, због чега кажеш: „Не, не, све ће бити добро! Сада се осећаш лоше, али то је зато што су лекови тек почели да делују, сада ћеш се смирити и биће боље“, а затим одлазиш. Истина, међутим, није тако једноставна. Не може се сваком човеку једноставно бацити у лице: „Пријатељу, ти си на самрти, припремај се за то!“ Уосталом, то никоме не би требало саопштити у таквој форми!

За све време човекове болести, морала би да постоји нека припрема у том смислу. Много пута сам говорио студентима: не говорите умирућима о смрти, него о вечном животу; не говорите им: „ево, умрећеш и сахраниће те, и то је крај“, него им реците да је смрт - прелазак.

- Тако могу да говоре верујућима или онима који нису заборавили своју веру, који су васпитани у хришћанској вери. Могу ли тако да говоре и неверујући лекари и студенти?

- Мислим да ни сваком верујућем не можете да говорите на тај начин. Рећи: „Ти умиреш, али смрт није крај, него почетак“ можете само веома зрелом човеку. Међутим, оно што можемо да учинимо - јесте да човека постепено припремимо за то да смрт очекује свакога од нас, можемо са њим да поделимо оно што може да га охрабри. Сећам се неколико случајева када сам седео поред умирућих болесника који су говорили: „Страшна ми је помисао на умирање, не могу да замислим како ће то бити...“ Некима сам одговарао: „Испричаћу ти како је умирала моја мајка“ или „Испричаћу ти како је за време рата умирао један војник, поред којег сам провео читаву ноћ“. Туђе искуство може да помогне - оно те не погађа. И још нешто: први реферат на том семинару започео сам речима које су зачудиле аудиторијум, или бар један његов део. Ја сам им, дакле, рекао: „Дошли сте овамо да чујете на који би начин умирућег требало припремити за смрт. Међутим, на самом почетку ћу вам напоменути: први о којем би требало да мислите - то сте ви сами, јер и ви сами стојите пред својом сопственом смрћу. Уколико то питање не решите за себе, нећете га решити ни за било кога другог...“

- Владико, данас се широко расправља о могућности да се убрза крај тешко болесног, умирућег човека који трпи неподношљиве муке. Како ми, као духовници, да се односимо према том питању?

- Убрзавање човековог краја, уплитање у то како се развија тај човек и одлази у вечност - није нимало једноставно питање. У том питању постоје разни степени. Сматрам да лекар није призван да прекрати живот: он је призван да живот учини подношљивим. У наше време постоје многобројна средства која могу да олакшају патње и мислим да је боље прибећи таквим средствима. При том се, међутим, мора узети у обзир да већина тих средстава умањује могућност болесника да живи дуго и, на неки начин, као да убрзава смрт.

- Хришћанин верује да је смрт - прелазни тренутак. Њоме се не завршава живот, човек једноставно прелази у други живот, у друго постојање. Не помаже ли то да се некако другачије осмисли убрзавање смрти?

- Хришћанин зна да иза граница смрти постоји живот. Међутим, има ли он право да уместо Бога одлучи када би тај тренутак требало да дође - већ је друго питање.

- Говоримо о разним средствима која могу да ублаже бол. Међутим, да ли је лекар-хришћанин дужан и да ли би требало да буде уверен да и у самом страдању постоји нека спасоносна сила?

- Ми човеку можемо да кажемо: „Покушај да поднесеш, покушај да сакупиш сву своју снагу, своју веру, покажи онима око тебе да бол не може да победи твоју веру и твоју истрајност, буди им пример...“ Све се то може рећи онда, када је човек у стању да то прихвати. Међутим, може да наступи тренутак када ће ти човек рећи: „Ја више не могу!“

Да, ми говоримо о позитивној улози страдања. Требало би, међутим, да имамо на уму да страдање за човека игра позитивну улогу само онда када га он прихвата, а не онда када му је страдање наметнуто, као мучење које не разуме и не прихвата. Човек може да страда толико да запомаже од болова, али да при том самоме себи каже: „Да, ово је неподношљиво, али ја знам да ово има неког смисла у односу на вечност“. Исто тако, човек може да запомаже од болова или да једноставно страда, сматрајући да је то потпуно бесмислена, узалудна патња, јер он ни у шта не верује и желео би да буде у положају животиње којој омогућују да умре онда када живот за њу престане да буде радост. Ту, међутим, постоји огромна разлика, јер ми о животињи не размишљамо као о бићу које одлази у вечни живот. С друге стране, знамо да дуготрајно страдање неће помоћи животињи да сазри и узрасте, како би спремна ушла у вечност. Са човеком је, дакле, сасвим другачије, јер ми верујемо да га све, што се с њим дешава, постепено припрема за сусрет са Богом. Ми знамо да су неки људи силно страдали, али да су то страдање прихватили и не би га се одрекли, јер су знали да га подносе с неким циљем, да они сами сазревају или да сведоче о нечему.

- Владико, већ се одавно усталила медицинска пракса пресађивања органа. Како се Православна црква и Хришћанство уопште односе према томе?

- Сматрам да би то питање требало поставити овако: да ли је лекар дужан и да ли има право да примени сваки метод лечења како би спасао човеков живот и помогао му да преживи? То је прво и најважније. Ако прихватимо да се улога лекара састоји превасходно у томе да сачува живот или да, колико је то могуће, човеку врати здравље, онда је пресађивање органа посебан случај. Могуће је да ће то бити повод да се поставе многа питања, јер је то још увек релативно нова појава. Могу се појавити приговори богослова или једноставно побожних људи: да ли се сме нарушити целовитост људског организма, и то не само телесног, него организма васцелог људског бића: тела, духа и душе, будући да они чине једну целину? Дух и душа утичу на тело, а тело је проводник много чега што долази до човекове душе. Сетимо се речи апостола Павла: „Вера је од слушања...“ Ако нема слушања, никада нећеш дознати шта проповедник или верујући жели да ти пренесе. Ту се поставља питање: да ли је праведно, да ли може да се пресади неки орган - а ја управо помишљам на срце - једног човека у другог? То срце, које је куцало у човеку и било својеврсно средиште читавог његовог живота, његовог физичког благостања, обезбеђујући, у значајној мери, и мишљење, и осећања, и доживљаје? Може ли то срце да се отргне и да буде замењено срцем другог човека који је живео потпуно другачијим животом, у којем је постојало потпуно другачије духовно-душевно устројство?

- Каква су Ваша лична размишљања о том питању?

- Сматрам да постоје ствари које, премда нису идеалне, могу да се ураде с циљем да се човеку спасе живот и да му се пружи могућност да и даље делује.

- Зар то ипак није туђи живот? Ако се питање о срцу постави управо онако као што сте га Ви поставили, да ли би то могло да буде својеврсно уношење туђег живота?

- Мислим да човек може да укључи у себе орган из другог организма, да га „преради“ на свој начин, да га „присвоји“ и учини својим, тако да он убудуће учествује у целокупном његовом животу... Рекао бих да је пресађивање могуће, а да ли је оно пожељно - то је посебно питање у сваком поједином случају.

- Вратимо се на питање како би Православна црква могла да реагује на пресађивање органа? Шта да кажемо онима који сматрају да је тело свето, да је оно Богом дата целина?

- Током историје Хришћанства променило се много тога. Некада се говорило да се не могу прихватити ови или они методи лечења, зато што је то нарушавање воље Божје. Сматрам да се ту не ради о томе да ли ћемо ићи у корак са временом, него о разумевању чињенице да се тело које ће васкрснути у последњи дан не састоји од свих костију, мишића и коже који су чинили човека у неком тренутку његовог живота - и то једноставно зато што се током читавог нашег живота грађа нашег тела непрестано мења. Раније се говорило (а ја мислим да је то тачно) да се човечји организам обнавља сваких седам година. То више није исто тело, иако је то тело истог човека. Родиле су се нове ћелије које су постале део тога организма, родиле су се нове снаге у њему и укључиле су се у његов живот. Због тога се не може говорити да ће у дан Васкрсења наша тела устати онаква, каква су сада, а не онаква каква су била јуче или каква ће бити кроз три године. Реч је о томе да ће бити васкрснута наша телесност, а у ком облику и како - немамо никакву представу, нити било каква указивања у том правцу. И зато се овде не ради о томе да се у целини очува тело датог човека, какав је он данас, него о томе да се том телу омогући да настави да живи, да делује и да стваралачки учествује у целокупном животу тог човека: у његовом интелектуалном животу, у животу његовог срца, у љубави, итд. Човек који своје тело, у целини или његове поједине делове, завештава ради спасења других људи, полаже живот свој „за ближње своје“. Он, наравно, не умире намерно, него унапред каже да је спреман да, чим умре, његово тело буде употребљено за живот другог човека. Мени то изгледа као дар који човек може да принесе, и који имамо право да прихватимо са страхопоштовањем и душевним трепетом.

Ево једне занимљивости: људи непрестано дају крв једни другима, и нико се због тога не узбуђује. Када је, пак, реч о пресађивању органа, људи почињу да постављају питања; када се говори о преливању крви из једног човека у другог, сви то сасвим спокојно прихватају, иако је у Старом завету, па и у универзалној свести, управо крв носилац живота - твог сопственог, непоновљивог живота! Не заборавимо и ово: пожртвовану љубав испољавају и људи који се свесно жртвују и допуштају да се на њима изврше одређени експерименти - они не поступају као несвесни кунићи, него знају да такав метод може да их спасе или не спасе, али да ће помоћи да се спасу хиљаде људи, уколико се испостави да је такав експеримент био оправдан.