Песма може да буде молитва

Фронтмен групе Биљана Крстић присутна је на домаћој поп сцени кроз певање у групама Сунцокрет и Рани мраз, после чега започиње соло каријеру и издаје три албума поп оријентације. Годинама Биљана стрпљиво прикупља аутентичне аудио и нотне записе изворне музике, углавном ретко извођене и необјављене музичке теме са Косова и Метохије, из Јужне Србије, Влашке области, Македоније, Румуније, Бугарске и Мађарске. Тако настају компакт-дискови Бистрик и Записи, као резултат мешавине традиционалне музике и модерног аранжмана. Урадили су музику за Зону Замфирову. Бистрик Оркестар и Биљана Крстић добитници су бројних награда за етно албум године. Највећу медијску пажњу изазвао је њен наступ у римском Колосеуму. Велики успеси допринели су да је позову као јединог женског вокалног представника - солисту на фестивалу у Сао Паолу у оркестар који је, специјално за ову прилику, састављен од 25 врхунских музичара из целог света.

-  Откуда овакав интерес за српско музичко наслеђе? Публика сјајно реагује, а не разуме језик ?

- Свет нас је фантастично примио, на моје велико изненађење, јер наша музика није тако атрактивна као оно што изводи Бреговић или Кустурица. Знала сам да ће Бистрик наћи своју публику, али нисам ни сањала да ће то попримити овакве размере .Ми смо егзотична земља за друге културе, као што су и они нама. Фестивал у Бразилу нам је био велика одскочна даска, а људи кажу да су се јежили док су нас слушали. Певали смо песму са Косова Кад сам била девојана, и са њом смо отворили концерт. Били су потпуно запањени што тако нешто постоји. Највећи комплимент који смо добили од новинара из Бразила је да музика Бразила удара право у ноге, а наша музика удара право у срце. Од самог почетка, као да је више интересовања за српску традиционалну музику у иностранству. Код нас се слушају трубачи, али ја не мислим да је то баш наша традиција. Оно што ми радимо, окренуто је нашој старијој традицији и мислим да ми трасирамо један тежи пут. У поплави „етно“ песмица и ритмова, ми се према народној баштини односимо с искреном љубављу и знањем.

ТРАДИЦИЈА И МОДЕРАН ЗВУК

-  Задњих година наше дискографско тржиште преплављено је баналном комерцијализацијом изворног музичког наслеђа. Како сте дошли на идеју да откријете нама и свету народне песме обрађене у потпуно новом светлу - оригиналним верзијама удахнут је модернији звук?

- Расла сам у окружењу где се чула лепа народна песма, пре свега у кући мојих родитеља. Мама је била везана за стару вокалну традицију и често је певала по кући. Проф. Драгослав Девић ми је предавао музички фолклор и остао запамћен код нас студената са тврдњом да традицију можемо волети или не, али је морамо поштовати, јер је она део нашег националног бића и наше културе. То ми је остало за сва времена. Прошао је и период у мом животу када је било нормално бавити се поп музиком и рокенролом. Када имате 20 година, не можете да се бавите етномузиком. Потребно је искуство да би се наше старе песме показале у свом најбољем светлу.

Завршила се моја естрадна каријера, и у то време десила се страховита доминација турбо-фолка. Кренуо је покрет „њорлд мусиц“ и представљање различитих култура из разних делова света, тако да сам схватила да нашој традицији треба да дамо модернији звук, а да све оно што је јако важно, остане нетакнуто. Обзиром да сам запослена у Радио Београду, ушла сам у фонотеку и почела да копам по тонским записима са терена. Ја сам велики поштовалац традиције и не волим да се ремете основне ствари када су у питању мелодија и ритам, лепота стила и израза. Записе је требало оживети и дати им простор у новом времену. Отуда моја потреба да се бавим нашим фолклорним елементима и покажем да можемо да станемо раме уз раме са много познатијим наслеђем и откријемо свету квалитет и богатство са ових простора.

- Јесте ли осетили, певајући ове песме, да је срце њиховог прадавног аутора сусрело и задобило благодат Божју ?

- Посебно у прелепим песмама са Косова које никога не остављају равнодушним. Увек на концертима најављујем да долазимо из Србије и да певамо песме са Косова. Оне се посебно лепо и са поштовањем примају. Певам дивну песму из Хоче Кад сам била девојана, или песму из Косовске Митровице Шта се оно тамо зелени, или Аман воденичаре. Имала сам доста концерата на Косову и тешка ми је, и претешка, драма мог народа. Све ме то боли. Када одемо преко, па кад нас најаве да смо из Србије, знам како нас гледају пре концерта, а знам одлично како нас гледају после концерта. Ово што радим је стварно један добар пут да се покаже да на овим просторима има дивне музике и дивних људи који су жељни да живе нормално. Да бих могла да певам те песме, ја као уметник морам да имам веру, а православно хришћанство је моја велика инспирација. У свакој песми пронађем инспирацију за истину и љубав Божју која је једино истинито добро. Наш народ се, стварајући те песме, молио Богу са вером, и то се недвосмислено осећа. Свака песма може да буде молитва. Када те песме певам, заиста се осећам као да изговарам молитву и то ми је посебан осећај и узбуђење.

НОВ ЖИВОТ У ВЕРИ

- Лична дужност хришћанина је да се моли Богу, да помаже ближње и исправља сопствену природу уздржавањем. Јесу ли те религиозне дужности далеко од модерног човека?

- Ја гледам моју децу која имају суштинску потребу да се обрате Богу. У Цркву одлазимо заједно, често смо на Литургији. Код куће пронађу кутак где желе да буду саме са молитвом. Мени је веома важно што живе религиозним животом. Нисам ниједног тренутка вршила принуду над њима у том смислу, саме су то откриле. Оне лепо певају, верујем да ће пожелети да певају у црквеном хору. Крстила сам се у 27. години, и отада почиње мој потпуно нов живот у сталном настојању да се сјединим с Богом. Мислим да нам је молитва потребна у сваком тренутку, она нам отвара све путеве ума, а нас смирује, подржава, уме да нам да крила. Знам да је молитва јако важна у животу сваког православног хришћанина.

- Какав је био Ваш пут Богопознања?

- Одрасла сам у јако патријархалној породици, у којој је моја мама била брижно и духовно створење, дивна, топла мама која је наш дом чинила местом пуним љубави и великог поверења. Тата је био комуниста и имали смо много проблема због тога, јер је био искључив. Када је видео ту политику у правом светлу, постао је разочаран човек. Од моје три сестре једино ја нисам била крштена у цркви, и моја бака је много патила због тога. Она ме је тајно водила у цркву. Мајка је кришом месила славски колач за своју девојачку и очеву славу. Жао ми је што сам остала ускраћена за радост хришћанског живота у пунини, многе важне тренутке нисам могла да упознам у мојој породици, јер је тата водио своју политику.

Мислим да сам то донекле надокнадила са мојом децом. Пре свега, захваљујући мом бившем браку - Тихомир је из дивне породице, где се много водило рачуна о хришћанским обичајима и свему ономе што је важно за хришћански живот. Тика је знао шта је Божић, и наше ћерке, Милица и Ленка, упознале су радост божићних празника. Деца су нам крштена, радо посећујемо манастире, водимо рачуна о основним духовним потребама, славимо Славу у складу са свим законитостима које су врло битне када је духовност у питању. Мене је крстио о. Атанасије Јевтић у манастиру Ћелије, и поклонио ми диван триптих. Био је јако важан током читавог мог духовног живота. После развода, узела сам татину Славу, Св. арханђела Михаила.

СУСРЕТ СА ПАТРИЈАРХОМ

- Стваралаштво је откривање богоподобне природе човека. Био ратар или теолог, човек је позван од Бога да ствара. Осећате ли где се прожимају вера и уметност у музици којом се бавите?

- Ја сам духовност осетила и кроз песме које смо радили. А пре свега и највише кроз хорску музику Мокрањца, кроз наступе хора у коме сам певала. Нико на свету не пева тако доро духовну музику као наши хорови, јер ми носимо аутентичан, исконски религиозан доживљај. Знам да певам Литургију. Моја велика жеља је да научим неуме, стари нотни византијски духовни запис који зна мало људи. Византијска музика нас дубоко интегрише, за њу је потребно имати веру и велико музичко знање.

Понекад ми се чини као да ја то не певам, да сам глас и Бог творе музику. Будем запањена... То је посебна врста емоције која не може да се опише, коју носим са таквом лакоћом и потпуним миром. То стање се препозна. Не мислим да треба да изађем пред публику и тек тако отпевам нешто. Сви који ме познају, знају колико се потрошим кад певам једну песму, а колико када отпевам један концерт. После концерта не могу много ни да говорим, јер се ослободи сва енергија и потребан је смирај. Сећам се, када сам била мала, старији су знали да кажу „Јао, Биља ће једног дана далеко да догура, гледај како је мала, а колики глас има!“

Без вере и духовности нема ничега. Своју веру носим у себи, не волим много да је показујем, а одлично знам како се осећам и колико ми је то важно.

- Где сте заволели ову врсту музике?

- Када сам као мала одлазила у село моје мајке, Црвени Брег, на пола пута између Сићева и Беле Паланке, на обронцима Суве планине, било је незаборавно - баба Ленка је певала као и моја мати, деда Младен свирао у дудук а ми деца (а било нас је подоста), играли смо док не спаднемо с ногу. О праскозорју смо одлазили са дедом и бабом у градину. Сви су радили, укључујући и децу - жело се, копало, дизао се дуван. Мој посао је да донесем ручак када сунце зађе високо изнад планинских висова. Кроз брда, између којих протиче поточић, идем са котарицом, онако мала, као Црвенкапа. И ужасно се плашим. Певала сам колико ме грло носи, да разбијем страх. А из прве сеоске куће јављају баки: „Лено, иде ти Биља, мора да је цркла од страха кад толико пева“. Са Нанином успаванком сам слала на починак своје девојчице, а песму Магла паднала в долина је моја мајка мени певала. Отац јој је говорио: „Остави се, бре Роксанда, тих зурли. То је демодирано“. Прелепе успомене ме везују за моје рано детињство.

- У интервјуима истичете сусрет са патријархом Павлом.

- Пре две године путовала сам са мојим оркестром у Москву, где смо певали четири концерта са хуманитарним учешћем за обнови Хиландара и за помоћ Косову и Метохији. Том приликом су послали икону Св. Ђорђа, који је њихова градска Слава, да предам Патријарху Павлу. Тај сусрет нећу никада заборавити. Од узбуђења сам занемела, нисам имала гласа. Само сам се плашила да ме патријарх не пита нешто да отпевам, не бих могла. Питао ме је да ли више волим руско или византијско појање и отпевао ми је оба, указујући на разлике. Објашњавао ми је како се певају украси. Када сам то доживела, мени је сасвим испуњен живот. Заувек ћу се сећати његових благих речи да у свему морамо имати мере и да морамо поштовати оно што је наше.