Др Драган Симеуновић ради на Факултету политичких наука Универзитета у Београду у звању редовног професора. Написао је десет књига из области друштвених наука. Предавао је у низу страних земаља, понајвише у Немачкој, Грчкој и САД. Директор је Центра за истраживање тероризма на Институту за политичке студије у Београду, специјални је саветник Балканске асоцијације за кривично право, члан Главног одбора Интернатионал Студиес Ассоциатион, Интернатионал Цриминал Лањ Нетњорк и Интернатионал Политицал Студиес Ассоциатион.
- У Вашој књизи „Српска колективна кривица“ (Срби и традиција колективне кривице) утврдили сте да не постоји колективна кривица целог једног народа, јер су за политичке злочине криви увек малобројни - они који наређују и они који су непосредни извршиоци. Међународна заједница кажњава Србију одузимањем трећине њене теритотрије, што је јасно изјавио 2006. год. Марти Ахтисари рекавши да су сви Срби криви, а казна за њихову кривицу је губитак Косова и Метохије. Како одбранити српски народ који је оптужен и проглашен кривим у целости?
-У лето 2006, у веома незгодном тренутку, усред преговора о Космету и процеса приближавања Запада и Србије, овлашћени представник међународне заједнице Марти Ахтисари гласно је рекао оно што је мислио да је ноторна чињеница, и што је дотад годинама уназад изговарано кроз зубе - сви Срби су криви, а казна за њихову кривицу је губитак Косова и Метохије. Такав став, наравно, не доприноси унапређењу односа на плану интеграција Србије у међународне политичке и војне институције Запада, а код Срба оправдано ствара додатне огромне фрустрације.
Да би се одбранио српски народ мора да се понаша веома мудро, да дела храбро и да ствара пријатеље не само од неутралних земаља и народа већ и од садашњих непријатеља. Наравно да је то тешко, али је боље него не чинити ништа или чинити нешто што би могло донети још веће зло. Треба се наоружати и стрпљењем јер су пред нама времена дугих и тешких искушења поводом Косова и Метохије. Срећом, имамо велико историјско искуство да се стрпљење и упорност исплате у борби за правду и истину уопште, а и у погледу судбине Косова и Метохије. Нема брзе правде. - Изнели сте занимљиво запажање да они који данас тврде да су Срби колективно криви зато што су били „за Милошевића“ заборављају да су неку годину пре тога тврдили да је већина српског народа против њега, али због изборне крађе то не излази на видело. Ако је већина народа била за политику Запада и за демократске тековине, зашто ту већину Запад сада кажњава ако је већ не награђује?
- Манипулација је у политици више него честа појава, а и нама је добро позната као домаћа пракса. Познато је да онај који има моћ да кажњава има моћ и да награђује. Међутим, то не подразумева аутоматизам праведног поступања ни при кажњавању ни при награђивању. Не треба све сводити ни на рационалне геополитичке интересе ни на рационалност ма које друге врсте при тој врсти одлучивања. Понекад су у питању ирационални разлози. Уосталом, ни родитељи нису једнако праведни ни неправедни према сопственој деци, а да ни сами не знају зашто је то тако. Али кад их неко опомене, бар тренутно могу кориговати мањак правичности и вишак неправде према некоме. У основи пут је исти и кад је у питању понашање међу државама и народима. Једино што опомињач треба да буде неко од ауторитета ма које врсте, дакле не само државног карактера. То и те како може бити нека црквена установа или личност светског формата. - Традиција колективне кривице узрокује колективне казне - сетимо се Јевреја, касније Немаца и Јапана, од санкција заједнице до исељења и истребљења. Да ли је српски народ спреман да издржи даљи страшан одијум који стоји над његовом националном судбином у виду војне, политичке, економске и културолошке принуде и одипре се духу тоталитаризма?
- Колективна кривица, већ као идеја, увек је велика неправда, али она егзистира од прадавних времена и не односи се само на мале колективитете, већ и на велике друштвене групе као што су религијске или етничке заједнице. Жиг колективне кривице намењен је онима који потенцијално или стварно угрожавају пројекте и стања хармоније, које увек одређују искључиво најмоћнији. Познато је да су Јевреји кажњени зарад „издаје Богочовека“, због чега су истребљивани и исељавани. Немци су једини преко Нирнберга добили жиг наци-фашизма, иако су фашистичке државе и геноцид били присутни и код других народа. Али, нико од припадника тих народа није изведен пред суд у Нирнбергу. Немачка је зато распарчана као што је она распарчавала друге земље. А Срби су и истребљивани, и исељени, и подељени. Платили су прескупо вољу за посебност и јединствену српску државу.
У праву сте кад говорите о одијуму према српском народу. Заправо тај одијум је само мало сада пригушен да се не би иритирали Срби више него што треба око Косова. Бојим се да када прође нешто времена поново не буде употребљен на велика звона аргумент да смо криви и да зато треба да нам буде узето Косово, или да нам је узето зато што смо неком криви. - Оптужбе на рачун Срба нису изникле преко ноћи. Срби су, тврдите, етнички и посебно религијски иритирали развијену Европу још од времена покретања под патријархом Чарнојевићем. Има ли основа у ирационалној агресивности и насилништву, коју нам Европа спочитава вековима?
- Срби су етнички и, посебно, религијски, иритирали развијену Европу већ од времена када се српски миграциони клин Чарнојевића дубоко забио у њено католичко-евангелистичко ткиво. Србе ће изразито грешнима учинити оба балканска и Први светски рат у којима им се, по мишљењу светских владара, уз већ „потврђени“ примитивизам, трибализам, неспособност за прогрес, додаје још и ирационална агресивност. Негативан став према Србима проширио се у Европи после Мајског преврата 1903, на челу са Енглеском која се згражавала над касапљењем Обреновића. Тада су Србији први пут уведене међународне санкције, и та осуда се још појачава после Другог балканског рата. А када је убијен Франц Фердинанд, кривица Гаврила Принципа постала је кривица Срба и Србије.
Европска осећања нарушености хармоније континента „српским лудилом“ подржала је током Првог светског рата и америчка литература. Џон Гантер у свом поратном бестселеру У Европи сматра да је „неиздржива увреда да те бедне и несрећне мале земље на Балканском полуострву могу, и успевају у томе, да својим свађама изазову светски рат“. Својство насилништва посебно је везивано за Србе. Тај став се касније проносио, и доживео кулминацију у последњем медијском рату, у коме су Срби озбиљно поражени. Жиг колективног кривца Срби су добили као реметилачки фактор пројекта и стања светске хармоније коју увек одређују најмоћнији, они се гнушају насиља али га радо примењују.
Следећа велика колективна кривица Срба долази са Другим светским ратом, јер су највеће завојевачке силе Европе доживеле снажан герилски отпор југословенских народа, далеко највише Срба. Поред тога, Србе су у разбијеној Југославији видели као народ који се издваја слободарском посебношћу. Када је завршен Други светски рат, Срби су подлегли још једној димензији колективне кривице, израстајући у перјаницу комунистичког Балкана. Тиме је кривица Срба добила и идеолошку димензију, а грех посебности је ускоро прерастао је у ширу југословенску кривицу неприлажења ниједној победничкој страни. Садашња колективна кривица Срба је делом и плод реалне политике. Наиме, својим посебним политичким тежњама и посебним националним интересом Срби су исказали тренутно нереалне политичке амбиције и интерес директно супротстављен интересима реално најјачих. Дакле, поново су Срби нарушили хармонију најкултивисанијег континента који се гнуша насиља, али га радо примењује.
Што се тиче тезе да су Срби агресивнији од других народа, она није ничим историјски потврђена. Напротив, православна вера код Срба је много учинила да не буду освајачи бар у новијем добу. Сетите се оба светска рата када Срби нису хтели да иду даље на Беч и Берлин, мада је, рецимо, Стаљин то захтевао. - Какав је смисао Хашког трибунала који је створен за злочине грађанског рата на просторима бивше СФРЈ коју су чиниле све стране, у коме се суди селективно Србима?
- Историјат суђења за ратне злочине пред такозваним ад хок трибуналима није тако дуг. Може се рећи да је све почело оснивањем суда за ратне злочине након Другог светског рата са седиштем у Нирнбергу. У обузетости тиме колико се суди „нашим“, а колико „њиховим“ мало се поставља питање смисла установљавања такве врста судова. По мени њихов главни смисао је у давању примера осталима. Сви победници су кроз историју експлоатисали свој успех иако на разне начине. Ово је англо-америчка варијанта тога феномена. Ипак, постоји известан цивилизацијски прогрес. Ми не можемо да кажемо да се у Хагу суди само Србима као што се у Нирнбергу судило само Немцима иако су фашистичке државе и ратне злочине чинили, па и концентрационе логоре где су уништавали Словене, Јевреје и Роме, имали и други . Данас се суди претежно припадницима једног народа што је известан напредак, а Међународни критични суд планира да суди припадницима свих народа али то неће ићи тако лако у пракси зато што га САД за сада не признају као надлежан за њихове грађане. - Осим познатих казнених мера- бруталне агресије на наш народ, дуготрајне изолованости, покоравања и распарчавања, примећујете у својој књизи нови метод обрачуна са Србијом - казненим мерама онемогућити право на прогрес. Шта то значи за будућност земље и народа?
- Србији је била намењена дуготрајна казна изолованости, покоравања и распарчавања до безначајности. Мислим да су агресија и дуготрајне санкције мање погубне од казне одрицања права на прогрес. Учинити непријатеља безначајним на тај начин, чак је важније него га територијално „сузити“. - Кажете да осуда Срба и установљавање њихове колективне кривице није толико утемељена на хришћанској, колико на неолитској традицији колективне кривице - хоће ли због „греха“ очева испаштати генерацијама синови?
- Забрана прогреса је претхришћанског порекла, садржана у паганској клетви коју би хришћанство требало да превазиђе - да због греха очева морају да испаштају потомци.
Проблем није толико у окајању колико у чињеници да синови нису уверени у грехове очева па сматрају да не траба ни да испаштају. Уосталом, људи тешко прихватају да испаштају и своје праве грехове па зашто би туђе као виртуелне. Ипак, моћ политике је велика и може се нажалост очекивати да генерације трпе због садашње демонизације српског народа и његовог квалификовања као колективног кривца. Када је крив цео један народ, то значи да су крива и деца, па чак и још нерођени припадници тог народа. Казна је израз вечите надмоћи победника. Но људске победе које трају вечно, срећом не постоје. То је само илузија коју победници стварају о себи и онима које виде као поражене или опасне по себе. - Од Срба Америка и Европа траже покајање у виду сталне деградирајуће послушности и признавање греха, без обзира да ли је почињен. А онда долази и ритуално жртвовање - па Немци предлажу да се Србија одрекне Косова зарад суспензије сарадње са Хагом и брзе интеграције у ЕУ, а Енглези кажу да је Србија „поново свету забила прст у око“ јер се не одриче Космета. Како да жиг кривице, попут Јевреја и Немаца, временом претворимо у предност?
- Бити тренутно јачи, никада и ни у чему није апсолутна гаранција за победу. Зато није нова, а још мање је историји непозната неуспешност освајања света од стране оних који су тренутно војно, политички и економски најјачи.
Свест о колективној кривици једног народа је тоталитарна свест, екстремни израз нетолеранције јер има клицу у тоталитарности религија, а потом и идеологија. Хармонија која треба да буде постигнута војном, политичком, економском па чак и културолошком принудом, није ништа друго до израз тежње за тоталном контролом и подређеношћу свих народа творцима концепата нове глобалне хармоније. Међутим, позиција тоталне надмоћи могућа је и без тоталитаризма. Да би неко био лош и грешан, довољно је да буде сабирник непожељних особина. Срби су, без сумње, виђени као такви.
У време глобализма инат као особина којом се иначе поносимо није нимало пожељна јер не слути на послушност.
Што се тиче казни за колективну кривицу једног целог народа, чињеница је да, мада су те казне разорне и привидно вечите, оне ипак немају апсолутно деструктивни учинак. Ако су Јевреји постали недодирљиви, ако буржоазија опет влада надживевши револуцију, ако су Немци поново највећа сила Европе, ни Србима се у будућности не мора да се пише тако лоше. Наравно, под условом да извуку поуке из свог и туђих примера, и жиг кривице на већ виђени начин претворе у профитабилну предност жигосаних. Страх ме је једино од тога што да би то постигли морају да имају политичку мудрост и то ону која и води и траје. |
