Pravoslavna vera je mnogo učinila da Srbi ne budu osvajači

Dr Dragan Simeunović radi na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu u zvanju redovnog profesora. Napisao je deset knjiga iz oblasti društvenih nauka. Predavao je u nizu stranih zemalja, ponajviše u Nemačkoj, Grčkoj i SAD. Direktor je Centra za istraživanje terorizma na Institutu za političke studije u Beogradu, specijalni je savetnik Balkanske asocijacije za krivično pravo, član Glavnog odbora International Studies Association, International Criminal Lanj Netnjork i International Political Studies Association.

- U Vašoj knjizi „Srpska kolektivna krivica“ (Srbi i tradicija kolektivne krivice)  utvrdili ste da ne postoji kolektivna krivica celog jednog naroda, jer su za političke zločine krivi uvek malobrojni - oni koji naređuju i oni koji su neposredni izvršioci. Međunarodna zajednica kažnjava Srbiju oduzimanjem trećine njene teritotrije, što je jasno izjavio 2006. god. Marti Ahtisari rekavši da su svi Srbi krivi, a kazna za njihovu krivicu je gubitak Kosova i Metohije. Kako odbraniti srpski narod koji je optužen i proglašen krivim u celosti?
-U leto 2006, u veoma nezgodnom trenutku, usred pregovora o Kosmetu i procesa približavanja Zapada i Srbije, ovlašćeni predstavnik međunarodne zajednice Marti Ahtisari glasno je rekao ono što je mislio da je notorna činjenica, i što je dotad godinama unazad izgovarano kroz zube - svi Srbi su krivi, a kazna za njihovu krivicu je gubitak Kosova i Metohije. Takav stav, naravno, ne doprinosi unapređenju odnosa na planu integracija Srbije u međunarodne političke i vojne institucije Zapada, a kod Srba opravdano stvara dodatne ogromne frustracije.
Da bi se odbranio srpski narod mora da se ponaša veoma mudro, da dela hrabro i da stvara prijatelje ne samo od neutralnih zemalja i naroda već i od sadašnjih neprijatelja. Naravno da je to teško, ali je bolje nego ne činiti ništa ili činiti nešto što bi moglo doneti još veće zlo. Treba se naoružati i strpljenjem jer su pred nama vremena dugih i teških iskušenja povodom Kosova i Metohije. Srećom, imamo veliko istorijsko iskustvo da se strpljenje i upornost isplate u borbi za pravdu i istinu uopšte, a i u pogledu sudbine Kosova i Metohije. Nema brze pravde.

- Izneli ste zanimljivo zapažanje da oni koji danas tvrde da su Srbi kolektivno krivi zato što su bili „za Miloševića“ zaboravljaju da su neku godinu pre toga tvrdili da je većina srpskog naroda protiv njega, ali zbog izborne krađe to ne izlazi na videlo. Ako je većina naroda bila za politiku Zapada i za demokratske tekovine, zašto tu većinu Zapad sada kažnjava ako je već ne nagrađuje?
- Manipulacija je u politici više nego česta pojava, a i nama je dobro poznata kao domaća praksa. Poznato je da onaj koji ima moć da kažnjava ima moć i da nagrađuje. Međutim, to ne podrazumeva automatizam pravednog postupanja ni pri kažnjavanju ni pri nagrađivanju. Ne treba sve svoditi ni na racionalne geopolitičke interese ni na racionalnost ma koje druge vrste pri toj vrsti odlučivanja. Ponekad su u pitanju iracionalni razlozi. Uostalom, ni roditelji nisu jednako pravedni ni nepravedni prema sopstvenoj deci, a da ni sami ne znaju zašto je to tako. Ali kad ih neko opomene, bar trenutno mogu korigovati manjak pravičnosti i višak nepravde prema nekome. U osnovi put je isti i kad je u pitanju ponašanje među državama i narodima. Jedino što opominjač treba da bude neko od autoriteta ma koje vrste, dakle ne samo državnog karaktera. To i te kako može biti neka crkvena ustanova ili ličnost svetskog formata.

- Tradicija kolektivne krivice uzrokuje kolektivne kazne - setimo se Jevreja, kasnije Nemaca i Japana, od sankcija zajednice do iseljenja i istrebljenja. Da li je srpski narod spreman da izdrži dalji strašan odijum koji stoji nad njegovom nacionalnom sudbinom u vidu vojne, političke, ekonomske i kulturološke prinude i odipre se duhu totalitarizma?
- Kolektivna krivica, već kao ideja, uvek je velika nepravda, ali ona egzistira od pradavnih vremena i ne odnosi se samo na male kolektivitete, već i na velike društvene grupe kao što su religijske ili etničke zajednice. Žig kolektivne krivice namenjen je onima koji potencijalno ili stvarno ugrožavaju projekte i stanja harmonije, koje uvek određuju isključivo najmoćniji. Poznato je da su Jevreji kažnjeni zarad „izdaje Bogočoveka“, zbog čega su istrebljivani i iseljavani. Nemci su jedini preko Nirnberga dobili žig naci-fašizma, iako su fašističke države i genocid bili prisutni i kod drugih naroda. Ali, niko od pripadnika tih naroda nije izveden pred sud u Nirnbergu. Nemačka je zato rasparčana kao što je ona rasparčavala druge zemlje. A Srbi su i istrebljivani, i iseljeni, i podeljeni. Platili su preskupo volju za posebnost i jedinstvenu srpsku državu.
U pravu ste kad govorite o odijumu prema srpskom narodu. Zapravo taj odijum je samo malo sada prigušen da se ne bi iritirali Srbi više nego što treba oko Kosova. Bojim se da kada prođe nešto vremena ponovo ne bude upotrebljen na velika zvona argument da smo krivi i da zato treba da nam bude uzeto Kosovo, ili da nam je uzeto zato što smo nekom krivi.

- Optužbe na račun Srba nisu iznikle preko noći. Srbi su, tvrdite, etnički i posebno religijski iritirali razvijenu Evropu još od vremena pokretanja pod patrijarhom Čarnojevićem. Ima li osnova u iracionalnoj agresivnosti i nasilništvu, koju nam Evropa spočitava vekovima?
- Srbi su etnički i, posebno, religijski, iritirali razvijenu Evropu već od vremena kada se srpski migracioni klin Čarnojevića duboko zabio u njeno katoličko-evangelističko tkivo. Srbe će izrazito grešnima učiniti oba balkanska i Prvi svetski rat u kojima im se, po mišljenju svetskih vladara, uz već „potvrđeni“ primitivizam, tribalizam, nesposobnost za progres, dodaje još i iracionalna agresivnost. Negativan stav prema Srbima proširio se u Evropi posle Majskog prevrata 1903, na čelu sa Engleskom koja se zgražavala nad kasapljenjem Obrenovića. Tada su Srbiji prvi put uvedene međunarodne sankcije, i ta osuda se još pojačava posle Drugog balkanskog rata. A kada je ubijen Franc Ferdinand, krivica Gavrila Principa postala je krivica Srba i Srbije.
Evropska osećanja narušenosti harmonije kontinenta „srpskim ludilom“ podržala je tokom Prvog svetskog rata i američka literatura. Džon Ganter u svom poratnom bestseleru U Evropi smatra da je „neizdrživa uvreda da te bedne i nesrećne male zemlje na Balkanskom poluostrvu mogu, i uspevaju u tome, da svojim svađama izazovu svetski rat“. Svojstvo nasilništva posebno je vezivano za Srbe. Taj stav se kasnije pronosio, i doživeo kulminaciju u poslednjem medijskom ratu, u kome su Srbi ozbiljno poraženi. Žig kolektivnog krivca Srbi su dobili kao remetilački faktor projekta i stanja svetske harmonije koju uvek određuju najmoćniji, oni se gnušaju nasilja ali ga rado primenjuju.
Sledeća velika kolektivna krivica Srba dolazi sa Drugim svetskim ratom, jer su najveće zavojevačke sile Evrope doživele snažan gerilski otpor jugoslovenskih naroda, daleko najviše Srba. Pored toga, Srbe su u razbijenoj Jugoslaviji videli kao narod koji se izdvaja slobodarskom posebnošću. Kada je završen Drugi svetski rat, Srbi su podlegli još jednoj dimenziji kolektivne krivice, izrastajući u perjanicu komunističkog Balkana. Time je krivica Srba dobila i ideološku dimenziju, a greh posebnosti je uskoro prerastao je u širu jugoslovensku krivicu neprilaženja nijednoj pobedničkoj strani. Sadašnja kolektivna krivica Srba je delom i plod realne politike. Naime, svojim posebnim političkim težnjama i posebnim nacionalnim interesom Srbi su iskazali trenutno nerealne političke ambicije i interes direktno suprotstavljen interesima realno najjačih. Dakle, ponovo su Srbi narušili harmoniju najkultivisanijeg kontinenta koji se gnuša nasilja, ali ga rado primenjuje.
Što se tiče teze da su Srbi agresivniji od drugih naroda, ona nije ničim istorijski potvrđena. Naprotiv, pravoslavna vera kod Srba je mnogo učinila da ne budu osvajači bar u novijem dobu. Setite se oba svetska rata kada Srbi nisu hteli da idu dalje na Beč i Berlin, mada je, recimo, Staljin to zahtevao.

- Kakav je smisao Haškog tribunala koji je stvoren za zločine građanskog rata na prostorima bivše SFRJ koju su činile sve strane, u kome se sudi selektivno Srbima?
- Istorijat suđenja za ratne zločine pred takozvanim ad hok tribunalima nije tako dug. Može se reći da je sve počelo osnivanjem suda za ratne zločine nakon Drugog svetskog rata sa sedištem u Nirnbergu. U obuzetosti time koliko se sudi „našim“, a koliko „njihovim“ malo se postavlja pitanje smisla ustanovljavanja takve vrsta sudova. Po meni njihov glavni smisao je u davanju primera ostalima. Svi pobednici su kroz istoriju eksploatisali svoj uspeh iako na razne načine. Ovo je anglo-američka varijanta toga fenomena. Ipak, postoji izvestan civilizacijski progres. Mi ne možemo da kažemo da se u Hagu sudi samo Srbima kao što se u Nirnbergu sudilo samo Nemcima iako su fašističke države i ratne zločine činili, pa i koncentracione logore gde su uništavali Slovene, Jevreje i Rome,  imali i drugi . Danas se sudi pretežno pripadnicima jednog naroda što je izvestan napredak, a Međunarodni kritični sud planira da sudi pripadnicima svih naroda ali to neće ići tako lako u praksi zato što ga SAD za sada ne priznaju kao nadležan za njihove građane.

- Osim poznatih kaznenih mera- brutalne agresije na naš narod, dugotrajne izolovanosti, pokoravanja i rasparčavanja, primećujete u svojoj knjizi novi metod obračuna sa Srbijom - kaznenim merama onemogućiti pravo na progres. Šta to znači za budućnost zemlje i naroda?
- Srbiji je bila namenjena dugotrajna kazna izolovanosti, pokoravanja i rasparčavanja do beznačajnosti. Mislim da su agresija i dugotrajne sankcije manje pogubne od kazne odricanja prava na progres. Učiniti neprijatelja beznačajnim na taj način, čak je važnije nego ga teritorijalno „suziti“.

- Kažete da osuda Srba i ustanovljavanje njihove kolektivne krivice nije toliko utemeljena na hrišćanskoj, koliko na neolitskoj tradiciji kolektivne krivice - hoće li zbog „greha“ očeva ispaštati generacijama sinovi?
- Zabrana progresa je prethrišćanskog porekla, sadržana u paganskoj kletvi koju bi hrišćanstvo trebalo da prevaziđe  - da zbog greha očeva moraju da ispaštaju potomci.
Problem nije toliko u okajanju koliko u činjenici da sinovi nisu uvereni u grehove očeva pa smatraju da ne traba ni da ispaštaju. Uostalom, ljudi teško prihvataju da ispaštaju i svoje prave grehove pa zašto bi tuđe kao virtuelne. Ipak, moć politike je velika i može se nažalost očekivati  da generacije trpe zbog sadašnje demonizacije srpskog naroda i njegovog kvalifikovanja kao kolektivnog krivca. Kada je kriv ceo jedan narod, to znači da su kriva i deca, pa čak i još nerođeni pripadnici tog naroda. Kazna je  izraz večite nadmoći pobednika. No ljudske pobede koje traju večno, srećom ne postoje. To je samo iluzija koju  pobednici stvaraju o sebi i onima koje vide kao poražene ili opasne po sebe.

- Od Srba Amerika i Evropa traže pokajanje u vidu stalne degradirajuće poslušnosti i priznavanje greha, bez obzira da li je počinjen. A onda dolazi i ritualno žrtvovanje - pa Nemci predlažu da se Srbija odrekne Kosova zarad suspenzije saradnje sa Hagom i brze integracije u EU, a Englezi kažu da je Srbija „ponovo svetu zabila prst u oko“ jer se ne odriče Kosmeta. Kako da žig krivice, poput Jevreja i Nemaca, vremenom pretvorimo u prednost?
- Biti trenutno jači, nikada i ni u čemu nije apsolutna garancija za pobedu. Zato nije nova, a još manje je istoriji nepoznata neuspešnost osvajanja sveta od strane onih koji su trenutno vojno, politički i ekonomski najjači.
 Svest o kolektivnoj krivici jednog naroda je totalitarna svest, ekstremni izraz netolerancije jer ima klicu u totalitarnosti religija, a potom i ideologija. Harmonija koja treba da bude postignuta vojnom, političkom, ekonomskom pa čak i kulturološkom prinudom, nije ništa drugo do izraz težnje za totalnom kontrolom i podređenošću svih naroda tvorcima koncepata nove globalne harmonije. Međutim, pozicija totalne nadmoći moguća je i bez totalitarizma. Da bi neko bio loš i grešan, dovoljno je da bude sabirnik nepoželjnih osobina. Srbi su, bez sumnje, viđeni kao takvi.
U vreme globalizma inat kao osobina kojom se inače ponosimo nije nimalo poželjna jer ne sluti na poslušnost.
Što se tiče kazni za kolektivnu krivicu jednog celog naroda, činjenica je da, mada su te kazne razorne i prividno večite, one ipak nemaju apsolutno destruktivni učinak. Ako su Jevreji postali nedodirljivi, ako buržoazija opet vlada nadživevši revoluciju, ako su Nemci ponovo najveća sila Evrope, ni Srbima se u budućnosti ne mora da se piše tako loše. Naravno, pod uslovom da izvuku pouke iz svog i tuđih primera, i žig krivice na već viđeni način pretvore u profitabilnu prednost žigosanih. Strah me je jedino od toga što da bi to postigli moraju da imaju političku mudrost i to onu koja i vodi i traje.