Као што је свака наука од Бога дата човеку да је употреби на добро и за напредак, тако је и историја од самог почетка свог развоја пружила неслућене могућности за образовање и васпитавање младих генерација. Римски историчар Корнелије Тацит истакао је да се историографско дело мора писати сине ира ет студио (без гнева и пристрасности). Тацит је врло добро уочио да проучавање историје може бити предмет злоупотребе уколико историчарима овлада гневљивост и пристрасност. У делима античких историчара присутан је дух паганског размишљања и претеривања у истицању или оспоравању одређених личности. Најстарији историографи у својим радовима исказују нескривену наклоност према одређеној владавини, било да је у питању демократија и олигархија, или република и монархија, на пример. Најтежи задатак за сваког историчара је одувек био да се опише одређено историјско време, а да се не наруши дар правилног расуђивања и истинољубивост.
НАСТАНАК НАЈСТАРИЈИХ ПИСАНИХ СПОМЕНИКА
Почетак историје се везује за појаву првог писма и настанак најстаријих писаних споменика. Моћ писаних знакова и симбола, њихово читање и разумевање, представљају најочигледније доказе човекове боголикости и словесности. Нововековни научници, међу којима и пуно историчара, покушавали су да у проучавање људске прошлости унесу дух позитивизма и материјализма. Појава писма је по њима последица стихијског процеса током којег је човек сам по себи постао хомо сапиенс, биће које говори, мисли и разуме. Материјалистички поглед на свет посматра развој најстаријих писама као плод непрекидног усавршавања разумног човека, али у потпуности негира Божји Промисао у стварању словесног људског бића. Религијски карактер првих писаних споменика на најбољи начин открива духовну димензију човекове личности у време староисточних цивилизација. Довољно је споменути Еп о Гилгамешу, Свето Писмо или египатску Књигу мртвих. Питање које бисмо могли поставити материјалистима је: „Када је, како тврдите, човек настао еволуцијом од материје и нижих бесловесних бића, зашто се у најстаријим писаним изворима није обраћао материји, већ духу?“ МАТЕРИЈАЛИСТИЧКА ИСТОРИОГРАФИЈА
Материјалистичка историографија је настала као продукт рационалистичке и просветитељске мисли, створене у XVIII и XIX веку, а широко распрострањене у XX веку. Буржоаске револуције, либерализам, бујање националних покрета и појава марксистичке филозофије утицали су на све присутнији материјалистички правац у историографским школама. Идеологије XIX и XX века вешто су користиле историјску науку за оправдавање својих политичких циљева и тако створиле многе заблуде и погрешна тумачења. Историја је постала наука којом су се многи служили у бесплодним дневно-политичким расправама, где су се могли чути различити идеолошки судови и жигосања политичких противника. Никада се више, него у савременом добу, историјска наука није тако проучавала, нити су историјски извори били тако доступни, нити је постојало више познавалаца историје, али никада није било и више манипулација и злоупотреба историографије него у последњих сто година.
На неколико примера покушаћемо да прикажемо огроман утицај материјализма у тумачењу историјских појава и догађаја, што је изродило идеолошку заслепљеност и антитеистичку оријентацију код многих људи савременог доба. У периоду нововековне историје, западноевропски историчари и филозофи први су применили материјалистички приступ у тумачењу историје, уводећи принципе неприкосновеног рационализма у науку и стварајући псеудо-религију од хуманизма и ренесансе. Идолопоклоничко клањање човеку и пројекат хуманизма и ренесансе постали су заметак материјализма у науци и његовог најекстремнијег правца, познатог као марксизам. Класни сукоби, револуције, побуне, преврати, диктатура пролетаријата и стварање комунистичког друштва представљали су за марксистичку историографију догађаје од прворазредног значаја. Сваки догађај је протумачен са позиција револуционарних промена, класне свести, формирања праведног друштва и стварања „раја на земљи“.
Довољно је прелистати уџбенике за историју из времена владавине тоталитарних режима, какви су били Стаљинов или Хитлеров, па уочити огромну идеолошку заслепљеност. Подстицање насиља и револуционарног терора, величање сопствене нације и идеологије, креирање историје по мери лажног месијанства, вођа „усрећитеља“, тумачење историјских догађаја са позиција расистичке и христоборне теорије имали су за последицу тотално рушење смисла историјске науке. У покушају да историју удаљи од Христа и хришћанске науке, материјалистичка историографија је толико обесмислила људску прошлост да није никакво чудо што многи данас имају ниподаштавајући став према „учитељици живота“.
Уместо да догађаје бележе пре Христовог рођења и после Христовог рођења, неки нововековни научници увели су термине „пре наше ере“, „пре нове ере“, „наше ере“ и „нове ере“. Промена календара и назива месеци у годишњем циклусу присутна је још од револуције у Француској (1789-1795), нарочито у време јакобинске диктатуре, када су револуционари тежили да сруше хришћанску цивилизацију и да уведу нову веру у безлично свевишње биће. Антихришћанска терминологија и њене бесмислене конструкције прихваћени су од стране многобројних револуционара у XIX и XX веку. У томе су предњачили идеолози марксистичке и лењинистичке оријентације. Желећи да сруше хришћанску цивилизацију, револуционарни идеолози су поново распињали Христа, уверени да ће Сина Божјег заувек протерати из историје.
Дух света и безбожништво су толико овладали историографијом, да је историја, као једна од најстаријих научних делатности, у потпуности изгубила свој смисао. Историја је тако почела да се учи не да би човек разумео сврсисходност људског постојања у прошлости, већ да би бесциљно памтио масу чињеница и стварао култ „занимљиве историје“ у којој може да опстане само оно што је материјализовано и очигледно. Истинске духовне вредности су банализоване и „упаковане“ у ограничене оквире рационалистичког тумачења прошлости.
Идеолошка историографија је створила читав низ кривих и погрешних судова о историји, банализујући њен основни циљ и представљајући је као победничку причу о прошлости. Нетрпељивост према религији и покушај да се у историјском контексту све религије изједначе, пружају очигледан доказ о пристрасном креирању атеистичког погледа на свет. ФИЛОЗОФИ ПРОСВЕТИТЕЉИ
Већ у XVIII веку назиремо обрисе материјалистичког посматрања историје. Филозофи просветитељи су претече посветовњачене историографије. Како је за њих религија била „опијум за народ“, требало је у времену које следи пружити рационалну слику о историјском развоју свих светских религија. Тако смо и постали сведоци општеприхваћених ставова код већине људи, да су све религије света исте и да су Христос, Буда, Конфучије и Мухамед, као оснивачи највећих монотеистичких вероисповести, тежили истом циљу. Свесно или несвесно, представници идеолошке историографије и њихови следбеници су сметнули с ума да је Исус Христос Син Божји и Син човечји, чији су долазак, оваплоћење и рођење посведочили и многобожачки мудраци и учитељи. Изговарајући речи: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јн 14,6), Христос је понудио сваком човеку скидање старог одела и облачење у ново, свадбено рухо у коме ће ход кроз историју водити у Царство Небеско. Зато је са Христовим рођењем и започело ново рачунање времена, чиме је људска историја добила пун и прави смисао.
Највеће заблуде идеолошке историографије у протеклим вековима изродиле су велики број погрешних и бесмислених тврдњи које су постале саставни део историјског мишљења савременог човека. Најбољи пример за то су тврдње „да историју пишу победници“, да је Средњи век „доба мрачњаштва“, да су се „и средњовековни владари (Немањићи) као и ови данас само убијали и борили за власт“, да су „буржоаске и бољшевичке револуције победе прогресивних идеја над силама зла“, да је „период владавине Јосипа Броза доба благостања за српски народ“ и многе сличне констатације које се понављају без икаквог размишљања.
Представници материјалистичког погледа на свет су ипак били најревноснији у нападима на Цркву Христову. Изједначавајући римокатоличку веру са хришћанском Црквом, антитеистички мислиоци су се углавном позивали на крсташке ратове од XI до XIII века, римокатолички црквени суд или инквизицију, недостојан живот ренесансних папа, верске ратове између римокатолика и протестаната, као и многобројне догађаје из историје западноевропских држава којима се ниподаштавало и обезвређивало Хришћанство. Зато се и дешава да се у савременом свету не разликује Света, саборна и апостолска Црква од верских заједница и јеретичких покрета. Антихришћански и богоборачки дух нововековног времена је допринео стварању просечног, европејског интелектуалца који своју духовну енергију троши на служење секуларистичкој идеологији и безличном индивидуализму. Када проучавају и тумаче историју, интелектуалци европејско-грађанске оријентације покушавају из ње да истргну вредности хришћанске културе и да наметну рационалистичко-просветитељски концепт европске цивилизације. Треба ли помињати да су најчитанија дела савременог доба Да Винчијев код и Хари Потер, несумњиви докази какве је плодове донео антихришћански и богоборачки покрет квазиевропског грађанског друштва.
Материјалистички оријентисана историографија има велике заслуге за третирање историје као „занимљиве, здраворазумске причице која не треба да оптерећује човека неразумљивим и ирационалним стварима“. Рационална прича о непрекидном низу повезаних догађаја у прошлости морала је бити увек утемељена научно провереним и верификованим чињеницама, како би ограничена људска логика могла да је разуме. Све што је материјалистима неприхватљиво и нелогично, то по њима и не постоји. Како иначе објаснити да су у „мрачном средњем веку“ саграђени храмови и манастири непроцењиве вредности, које су њени ктитори подигли не да би се њихови потомци клањали зидовима и лепом материјалу, већ да би се у њима служила Света Литургија. Они који са подсмехом и подругљиво говоре о „небеском српском народу“, нису свесни да је средњовековна Србија, са свим слабостима које су имали њени људи, најсветлији пример историје христољубивости и богоугодништва. Манастири Студеница, Хиландар, Дечани и Раваница, фреске, духовна музика, повеље, закони, житија, похвале и Слово о Љубави, представљају христолику баштину времена у коме је српски народ био у потпуности свестан своје улоге и пута кроз историју.
Верујемо да историја има пун смисао када се у њој проналазе истинске вредности и када се историјска свест прочишћава од идеолошких предрасуда и заблуда.
мр Драгољуб Даниловић |
