Ставити слово у службу Слова

Аутор је више од 450 научних и књижевно-критичких радова из области словенских литература и култура, и преводилац више од 1000 текстова, претежно српских писаца (преводио је Иву Андрића, Бранислава Нушића, Десанку Максимовић, Бранка Ћопића, Драгослава Михајловића, Добрицу Ћосића, оца Јустина Поповића, Епископа Николаја Велимировића, др Марка С. Марковића и многе друге). Као преводилац, познат је и по преводима са пољског, украјинског и бугарског на руски и белоруски, као и на српски језик са руског и белоруског. Једну дисертацију, Дело М. А. Шолохова и књижевни процеси у Југославији (1956-1986), одбранио је у Санкт Петербургу, тадашњем Лењинграду, 1986. године, а другу, Белоруска књижевност ХХ века и процеси националног самоопредељења, 1998. године у Минску.

Поред дисертација, најпознатија дела др Чароте су: Српска поезија (Минск, 1989), Антологија белоруске поезије (Београд, 1993), Српска Православна Црква (Минск, 1998), Југословенске књижевности и културе (Минск, 1999), Југословенске бајке (Минск 1999), Косовска битка се наставља (Минск, 2000), У сусрет Духу: Антологија белоруске хришћанске поезије (Минск, 2001), У сусрет Духу: Антологија белоруске хришћанске прозе (Минск, 2002), Слово и Дух: Антологија руске духовне поезије (2 издања -Минск, 2003, 2005), Српска књижевност: антологија текстова, књ. од 1 до 5 (Минск, 2002-2007).


Већ 20 година ради као научни консултант Белоруске енциклопедије по свим питањима везаним за југословенистику, али и као консултант Московског Црквено-научног центра „Православна енциклопедија“ за Српску православну цркву, њене Светитеље, светиње и данашње најзначајније представнике.

Због великих заслуга и љубави према српском народу и Српској православној пркви, на Ваведење Пресвете Богородице ове године, у манастиру Ваведење у Београду, проф. др Ивану Алексејевичу Чароти уручен је Орден Светог Саве.

- Професоре Чарота, када и како се код Вас појавило интересовање за словенске језике и, посебно, за српску културу, књижевност и језик?

- Ја сам рођен у западној Белорусији, на тромеђи Белорусије, Пољске и Украјине. Мој етнокултурни простор имао је значајну улогу у прихватању руског, пољског, украјинског и белоруског језика истовремено. Моји су родитељи основну школу завршили на пољском језику, док је за време немачке окупације у школи званични језик био украјински... Када ме питају: „Када си постао слависта?“, ја одговарам: „Ја нисам постао слависта, ја сам рођен као слависта“.

Нисам сигуран како да вам прецизно одговорим на питање везано за интересовање за српски језик, књижевност и културу. Ја сам на универзитету завршио одсек за руску књижевност и језик. Факултативно, у другој години студија имали смо предмет словенских језика, и ја сам се одлучио за српски језик и књижевност. У одабиру предмета било је и интимних разлога. Заправо, мој отац је био одведен у логор у Немачку заједно са Србима. По његовом доласку из логора, ја сам о Србима чуо само најбоље, само похвале.

По дисциплини, морам признати, нисам био најбољи студент, али сам лако успевао да полажем све оно што је било потребно када је српски језик у питању. Моја професорка, то јест лектор факултативног курса српског језика, реемигранткиња (њени родитељи су емигрирали 1917. у Србију, а она се вратила 1948. у СССР), приметила је да имам доста дара за српски језик иако нисам био редован на настави. За испит сам се припремао тако што сам напоредо читао и преводио Тургењева са српског на руски језик. То је било напорно, али изузетно продуктивно за моје савладавање српског језика. На испиту, лекторка је одмах приметила колико сам побољшао знање и изговор српског језика, тако да ме је врло брзо пријавила да будем туристички водич за Југославију. Сарађивао сам са туристичким организацијама, и то ми је много користило у упознавању српске културе и језика.

- Превели сте на десетине, можда и стотине српских писаца на белоруски и руски језик. Којим принципом сте се водили у одабиру писаца које сте преводили?

- Ја сматрам да књижевност не може да се представља случајно. Мора да постоји систем у представљању једне националне књижевности другом народу. Свакако, основа морају бити најзначајнији писци и најзначајнија дела. Избор за превођење не сме бити без одређених критеријума. Овог принципа сам се држао у свом вишегодишњем преводилачком раду, и трудим се да га се и данас придржавам.

- Посебну пажњу посветили сте двојици најзначајнијих српских духовника и философа 20. века: Николају Велимировићу и Јустину Поповићу. Где је њихово место у историји словенске православне философије, и у којој мери су њих двојица познати у Русији и Белорусији?

 - За мене је било врло значајно откриће и изненађење када сам почео да читам и упознајем Светог Владику Николаја Велимировића и Преподобног оца Јустина Поповића. На крају 19. и почетком 20. века постојао је феномен руског богословља. Касније тога нема у Русији. А у Србији, неким чудним сплетом околности, са Николајем и Јустином појавила се једна самородна фаза богословља, невероватно оригинална, савремена и актуелна. Ја сам преводио ову двојицу великана српске духовности са радошћу и великим задовољством. Тако су се појавиле у мом преводу књиге Светог Николаја Српског Молитве на језеру, Мисли о добру и злу, Кроз тамнички прозор, Стаклене очи Индије, Чудеса Божија. Данас има око десетак људи који преводе Светог Николаја на руски и белоруски и, чини ми се, тројица који се баве превођењем оца Јустина. Како ме обавештавају изадавачи, још увек постоји заинтересованост читалачке публике за Светог Николаја и оца Јустина. Напомињем да у источно-словенском простору нема познатијих српских писаца од Светог Владике Николаја и Преподобног оца Јустина.

- Прошле године, у Минску сте организовали књижевно-музичко вече „Душа Србије у љубави и поезији“. Говорили сте о Иви Андрићу, Десанки Максимовић, о сличности културе и књижевности белоруског и српског народа. Председник сте Удружења српско-белоруског пријатељства. Шта је до сада удружење урадило, који су му циљеви и задаци, и шта планира у будућности да уради? Реците нам нешто више о белоруско-српским културним везама?


- Био сам један од оснивача и потпредседник Друштва белоруско-југословенског (СФРЈ) пријатељства, затим је то редуковано на Друштво Белорусија и СРЈ (Државна заједница Србија и Црна Гора), сада је оно белоруско-српско... Главни задак нашег Друштва био је, и јесте, да се сазна права истина о српском народу и његовој култури и да се разбије лажна прича о вашој земљи и народу, која је пропагирана преко западноевропских и америчких мас-медија. Друштво је посебно било активно током НАТО-бомбардовања Србије 1999. године. Поред наведене основне делатности, наше Удружење организује културне вечери посвећене великанима српске културе: Иви Андрићу, Вуку Караџићу, Јовану Стерији Поповићу, Десанки Максимовић и тако даље. Два пута смо организовали и Дан Светог Саве. То је била иницијатива садашњег амбасадора Србије у Белорусији, господина Срећка Ђукића. Слављење Светога Саве у Белорусији за мене је веома битно и значајно. Ви знате да постоји разлика у руском и српском православном календару када се слави Свети Сава. Ми у Белорусији славимо Светога Саву по српском календару, 27. јануара.

- Као последица комунистичке идеологије, на филолошким факултетима у Србији мало пажње се посвећује изучавању хришћанских мотива у књижевности. Саставили сте Антологију белоруске хришћанске поезије и прозе „У сусрет Духу“, као и руске духовне поезије „Слово и Дух“. Упознајте нас са најзначајнијим белоруским и руским песницима, и кажите нешто о начину проучавања хришћанске парадигме у књижевности?

- Знате, ја сам рођен у оно безбожничко време. Прошао сам кроз основну, средњу и високу школу које су биле потпуно атеизоване. Па и у вези са својом струком, филологијом, дуго нисам разумео све што би требало. Тек касније сам схватио да слово (реч) и словесност не могу бити без правих функција. Зато последњих деценија видим своју професорску улогу пре свега у објашњавању да они нису за свашта, празно, за игру. То је ваљда најстрашније што смо добили и неразборито прихватили преко ове атеизације, обесмишљавања слова и његовог удаљавања од Бога. И тако још увек траје удаљавање слова од Слова. У нашој секуларизованој култури данас се слово проглашава као сврха самоме себи. У најбољем случају, оно се сматра за врховни домет у књижевности, али ту није у вези са Богом, већ само као самодовољан објекат књижевног заната, узвишавање и обоготворење речи као такве, па и било какве. А то је грех и духовни злочин! Ја сам, као представник традиционалне свести, склон да се борим против тога.

Током две деценије скупљао сам текстове најпре руске поезије хришћанске тематике. Да нагласим: нисам ја дао поднаслов Антологија руске духовне поезије. Сматрам да нашу (па и сваког од писаца) духовност и веру може да одреди само Господ Бог, а не ја. Посебно у неким случајевима, рецимо Марине Цветајеве која је сама себи одузела живот. Боже, па то је грех! Али, мени као антологичару, било је битно да она неке животне ситуације није могла другачије да види него преко Хришћанства и преко Господа Христа. Зато је важно да забележим тај моменат. Само ме то интересује. У мојој Антологији присутни су и песници који по националности нису Руси, али имају прави хришћански набој и уметничко обликовање хришћанске теме. Када сам сакупио 5-6 фасцикли материјала, приступио сам сређивању и усредсредио се на проучавање целокупног материјала. Хвала Богу, књигу смо објавили, а посебно сам поносан што сам ја као Белорус објавио антологију руске хришћанске поезије, какве у Русији није било. Касније сам објавио и антологију белоруске хришћанске поезије У сусрет Духу, а затим и антологију белоруске хришћанске прозе са истим насловом.

За мене је проучавање хришћанске парадигме у књижевности најбитнији аспект стручног знања. Своју улогу видим као дужност професора, да увек својим студентима објашњавам и напомињем да, без схватања речи као елемента словесности, а слова не као литерарне букве, већ слова као Логоса, они никада неће постати филолози. Никако се не слажем са тврдњом постмодерниста да све што је написано, макар и оно на плоту или на зиду, то је вредан текст и може да спада у књижевност. То јесте неки текст, али он није права књижевност, а камоли словесност. На многим катедрама, и код нас и код вас, влада постмодернистички приступ: „Све је текст, све је истог значаја“, и оно што је писано на зиду клозета, као и текст у Светом Писму. За мене то не важи.

- У суседним државама негдашње СФРЈ појављују се тенденције и квазијезичко-лингвистичке политике о самопроглашењу варијанте српског језика за њихов језик. Тако су настали тзв. хрватски, бошњачки и сада црногорски језик. С друге стране, српски лингвисти не предузимају скоро ништа да сачувају српски језик и да не дозволе његово распарчавање. Шта Ви мислите о томе?

- Свакако да је то штета и да то треба мењати. Губљење осећања за свој језик је знак губљења самосвести. Код вас, у српском језику, има превише страних речи које, с једне стране, сметају за разумевање, а с друге стране, те речи руше осећање језичке свести. Што се тиче распарчавања српског језика, то је жалосна ситуација. Онима који бар нешто знају о језику, добро је познато да је још теже сачувати језик једног мањег колектива неголи, рецимо, читавог српског етноса, а утолико више оног суперетноса (или заједнице) која је користила одавно кодификован и свима прихваћен српски (српско-хрватски) књижевни језик. А стварност је таква, да чак ни целокупни српски језик нема снаге да се одржи у пуној мери, да буде конкурентан са неким западно-европским језицима; а још када се распарчава, као што је случај код вас, онда је његова снага за одржањем још мања.

- У историји Белорусије посебно место припада женама. Реците нам нешто више о том феномену.

- Тај феномен је посебно интересантан. Шта је у питању? Прво: Света покровитељица наше земље је Преподобна мати наша игуманија 12 века Јефросинија Полоцка, прва жена коју је канонизовала Руска православна црква; при томе, сачувано је више од 100 списака житија свете Јефросиније. Друго: прва жена-монахиња на источнословенским земљама, пострижена око 990. године, јесте Анастасија (Рогнеда), полоцка кнегињица, мајка кнезова Изјаслава и Јарослава Мудрог, супруга кнеза Владимира Крститеља, после развода од којег се замонашила и засновала манастир у граду Изјаслављу (близу Минска). Треће: у сабору белоруских светих, веома значајно место заузимају жене-светице - изгледа, више него код других народа. То су праведна кнегиња Софија Слуцка, праведна дјева Јулијанија Олшанска, преподобна Харитина кнегињица Литовска… И није случајно што је препрошле године Синод РПЦ канонизовао блажену Валентину Минску, нашу савременицу.

КУЛТ СВЕТЕ ПАРАСКЕВЕ СРПСКЕ

Још једна чиненица, интересантна за Православље и СПЦ: код нас, посебно у Западној Белорусији, необично јак култ св. Параскеве Српске. А у додатак наведеноме, дозволите да изложим своје лично искуство. Увек се дивим оним старим женама које доводе у цркву своје унуке, праунуке. Оне су праве богоносице. Ево примера: ја нисам присуствовао крштењу својих синова, јер нисам смео. У ствари, можда сам и смео, али сам се бојао… Па и, кајем се, пре тридесетак година нисам прихватио позив да будем кум једном дечаку, опет зато што сам се бојао. Никада нисам био члан Комунистичке партије, никада, али сам већ био доцент на Универзитету. Сваки податак о било каквом контакту професора са Црквом одмах је ишао у Управу Универзитета. И моје синове је тајно крстила њихова бака. Тако је било свуда у СССР. Данас је мало некрштених људи и деце, на првом месту захваљујући нашим бакама. Та крштења су обављана „у илегали“, то нису радиле чак ни мајке, јер и оне су се бојале, већ баке и прабаке. Ниједан народ у свету нема толико светих жена као Белоруси. Код нас, то треба истаћи, жена је сачувала Цркву! Тако је и данас: мушкарци у већој мери иду у кафану или на стадион, а жене у цркву.

- Пре неколико дана, у Центру Сава у Београду, одржан је округли сто на тему „Место српске културне баштине Косова и Метохије у европској култури“. Поред Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Епископа рашко-призренског Артемија, беседили сте и Ви на тему „Косово као колевка и ризница духовности - поглед источних Словена“. Аутор сте књиге „Косовска битка траје“ (2000). Како белоруски народ гледа на решавање Косовског питања?

- Покушавао сам да направим неки преглед реаговања на Косовско питање код Белоруса и источних Словена уопште. Ево неколико података… Још 1389. године, монах Игњатије (Смољњанин) оставио је запис о бици на Косову пољу и о Мурату. Дакле, у свести мог народа Косово је присутно још од времена саме трагичне битке. Било је ту још посленика, али ја сам посебно обратио пажњу на делатност Григорија Цамблака, бившег игумана манастира Високи Дечани, који је код нас био митрополит са седиштем у Новоградку. А Григорије Цамблак написао је Слово о преносу моштију мати Параскеве. И мислим да је, захваљујући управо њему, култ мати Параскеве Српске широко присутан код нас, као што сам већ споменуо: има доста храмова у част св. Параскеве, а скоро у свакој цркви Западне Белорусије постоји њена икона и стоји на најпочаснијем месту. У истом том Слову Григоријевом, треба напоменути, постоји врло изражен, у позитивном смислу патетичан однос према Србији. Прецизније, према косовско-метохијској земљи. Поред тога, код нас Белоруса било је писано и преписивано више житија српских светитеља, пре свега житије Светог Стефана Високог, Стефана Дечанског, житије Светог Деспота Стефана Лазаревића...

Посебно треба споменути Емануила Козачинског, оснивача српске драматургије, који је касније био архимандрит Светотројичног манастира у граду Слуцку. Тамо се и упокојио. Тај период живота и делатности Козачинског је, нажалост, мало истражен. Козачински, који је у Србији писао трагедију о смрти српског цара Уроша Петога, сачувао је своје записе схватања и разумевања Србије, као и о положају Косова и Метохије у српској националној свести.

Белорусију су походили многи познати Срби: архимандрит Јован Рајић, Симеун Пишчевић, Сава Текелија, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Емануил Јанковић, Свети Петар Цетињски... Све наведене културне везе Србије и Белорусије утицале су и на данашњи однос наших држава. Већина Белоруса саосећа са Србима, сматра да је ваш бол и наш бол, ваша брига је и наша брига.

Припремајући се за излагање у Центру Сава, написао сам да је Косово колевка и ризница Србије, али нисам био задовољан тим терминима. Колевка може бити функционална само привремено, док је ризница место где се нешто чува, нешто музејско, меморијално... У настојању да пронађем праве речи које објашњавају значај Косова и Метохије за српски народ, помишљао сам на многе синтагме - „велико гробље“, „распеће српско“, „родословље и судбина Србије“, „коренски систем Српства“, „свенародни жртвеник“, „застава нације“, према Бранку В. Радичевићу „крај и бескрај Србије“, па „угаони камен српског народа, српске државе и српске Цркве“... Размишљајући који је термин најпогоднији, схватио сам да је права реч - језгро, најзначајнији део бића. Управо српска реч „језгро“ је непреводива, на руском и на белоруском није могућ потпуно адекватан превод ваше речи „језгро“, која обухвата и оно што је неопходно, и оно што је функционално, дејствено, и оно што је незаменљиво - за разлику од ризнице и колевке које су привремене, трошне, па могу бити и заменљиве.