Свет књиге

Свети Никола - правило вере и српска слава

Издавачка установа Митрополије црногорско-приморске Светигора и Вечерње новости,

Цетиње-Београд, 2007.

“Свети Никола, правило вере и српска слава” је четврта у низу књига о светитељима у издању Издавачке установе Митрополије црногорско-приморске Светигора и компаније Вечерње новости. О књизи су на представљању у Београду говорили Преосвећени Епископ диоклијски и игуман острошки Г. Јован, професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервације, Манојло Вукотић, генерални директор Вечерњих новости и Весна Тодоровић, члан уређивачког одбора ове књиге. Књига најпотпуније досад приказује лик светитеља, којег као своју крсну славу прославља приближно половина српских породица. Штампана је на 160 страна, у тврдом повезу, на најквалитетнијем папиру, са стотинама фотографија и илустрација у боји, изузетног дизајна. Почетни тираж је рекордних 100 хиљада примерака.

Увод за књигу написао је умировљени Владика захумско-херцеговачки Г. Атанасије. Уз увод је дата хронологија живота, а посебно је наглашен разлог због кога је Свети Никола у западној култури претворен у Деда Мраза. Занимљиво је да су побројани сви манастири и цркве на простору Српске Православне Цркве посвећени овом светитељу кога слави више од половине Срба. Допринос агигографији је и први превод житија Светог Николе, од Симеона Метафраста, на српски језик, као и објављени одломци латинског текста под насловом “Златне легенде” Јакоба де Ворагина.

Епископ диоклијски Јован оценио је да је посебно значајно што је ова књига објављена у 920-тој години од преноса моштију из Мире у Ликији у италијански град Бари, као символ сусрета и дијалога источних и западних хришћана. “Свети Никола је знак дара Божијег, а ова књига је уздарје на човекољубије Божије. Примећујемо да она на први поглед сија светлошћу, јер има есхатолошки приступ, а сија и изнутра јер је благословена Острошком светињом”, рекао је Владика Јован. Посебност издања је да објашњава популарност и разлоге великог слављења Светог Николе у српском народу, уз захтеве нашег времена да се увек и наново Црква приближава свим слојевима верних. Сања Лубардић

Св. Јован Златоусти и његови непријатељи

И. В. Попов

Поводом 1600 година од упокојења св. Јована Златоустог, издавачка кућа "Пролог" из Врњачке Бање објавила је студију Св. Јован Златоусти и његови непријатељи, некадашњег професора Московске духовне академије Ивана В. Попова (1867-1938), у изврсном преводу Дејана Лучића. Патролошка истраживања проф. Попова нису претерано обимна, али је њихов значај за даљи развој изучавања светоотачке литературе велики. Он је један од оних научника који су поставили темеље савременој руској и уопште православној патристици, која ће свој врхунац доживети у делима Флоровског, Керна, Мајендорфа, Сидорова и др. Оно што је карактеристично за огледе проф. Попова је да он не “учитава” савремене теолошке идеје интерпретирајући дела древних отаца Цркве, што ће се, нажалост, дешавати код каснијих научника, већ систематизује идеје које је неки црквени писац изнео. Светоотачку мисао доследно преноси савременим језиком богословске науке. Студија о једном од највећих проповедника у историји православне Цркве је управо таква. Она није оптерећена неким нарочитим теоријско-богословским садржајем, јер се ни сам Златоусти није бавио спекулативном теологијом. Прецизним потезима Попов у својој књизи исцртава лик св. Јована, излаже његове ставове, и на тај начин реафирмише једну исцељујућу мисао.

Није тешко увидети значај поновне актуализације Златоустових речи. Подсетимо, св. Јован је живео у оно време када је Црква била нагло оптерећена великим бројем оних који су се обраћали у хришћанство моде ради, којима је православље требало као још један манир који ће им обезбедити посебно место у друштву; поред површних и опасних “боготражитеља”, клир је био у још горем стању - блуд, властољубље и среброљубе беху њихове главне особине, тачније, болести. У том ужасном стању Златоусти постаје епископ, утврђује дијагнозу и почиње да исцељује речима.

Увидевши све проблеме које треба решити, потпуно депримиран изјављује: “Ми смо угасили ревност, и тело Христово је мртво”. Међутим, Златоусти се не предаје, не зауставља се на критици, већ износи своје планове за уређење “хришћанског друштва”. Наравно, ради се о примени, да се модерно изразимо, јеванђељских стандарда. Попов умесно бележи: “Св. Јован Златоусти био је проповедник јеванђељских начела у друштвеним односима, и у томе је његова основна оргиналност”/Попов, стр. 55/. Дубоко свестан чињенице да нема те новозаветне истине која се не може претворити у живот, св. Јован сваки проблем решава управо у јеванђељском духу. Златоусти је био изврстан “социолог”, истински проповедник духовног препорода народа.

Књига се може поручити на телефоне 036/614-243 и 063/638-704. Благоје Пантелић

Патијарх Георгије (Бранковић)

Борба за очување народно-црквене аутономије

Сремски Карловци 2007.

Протојереј-ставрофор Душан Петровић

Појава последњег тома трилогије, књижевног облика омиљеног код Срба, о патријарху Георгију Бранковићу поклапа се са обележавањем 100-годишњице његове смрти (1907-2007). Није сувишно подсетити да се први том појавио пре две године са поднасловом Животопис и рад на црквеној просвети, а већ следеће (2006) услеђује и други том са поднасловом “Задужбинар и приложник”. За сваки од ових облика приступа личности знаменитог јерарха постојало је обиље материјала. Као што је краљ Милутин својим неуморним градитељством само за десет година рада дао печат српском задужбинарству, или архиепископ Данило дао коначни вид седишту Архиепископије у Пећи градњом својих храмова, тако и Сремски Карловци, Српски Сион, свој данашњи изглед дугују овом јерарху. Ту је Патријарашки двор, зграда Црквено-народних фондова, зграда Богословије...

Овај део је посвећен борби за очување народно-црквене аутономије. У оквиру тога приказује се и процес настанка поменуте аутономије, а потом борба и жртве за њено очување. То је главно поглавље у животу српског народа северно од Саве, јер “аутономија која српском православном народу, у погледу црквених и просветних дела, на темељу превишњих повластица и земаљских закона, припада, јесте средство помоћу којег ћемо се истакнутом циљу што већма приближити и исти постићи”.

На сабору 1892. године, поред многих питања око коначног уређења црквено-народне аутономије и црквене просвете, расправљало се и о предлогу Устава. Колико је то тешко питање, сведочи чињеница да је тема Устава присутна и на сабору из 1897. г. На самом почетку рада сабора, патријарх Бранковић у својој беседи наводи разлоге због којих аутономија није могла да се уреди. Није се могла заобићи неслога Срба. Због те неслоге, патријарх је “одгодио” сабор до даљег: “Морало се са чињеницом измирити да је сабор на неодређено време одгођен... и да према тој чињеници исправо становиште унапређујемо”.

У основи спорења око Устава налази се борба између јерархије и световног елемента на саборима. При том је лаички елеменат био равнодушан према питањима вере, угрожености и очувања Православља. После неуспеха из 1897. г, питање Устава је скинуто са дневног реда и овим је аутономија уздрмана и угрожена.

Овакво стање код Срба олакшава деловање мађарске владе која подрива догматско учење Православне цркве, потреса црквено-народну аутономију и доводи у питање јединство Митрополије. Тежиште отпора према намерама Пеште концентрише се око четири тачке: цивилне матице, прелаз у Мојсијеву веру, слободно вршење религије и грађански брак. Што се тиче цивилних матица, влада је ишла на то да из њиховог вођења искључи свештенство, а потом да се оне воде на мађарском језику.

Поводом напуштања Хришћанства, стало се на становиште да је крштење света и неизгладива Тајна, те, према томе, хришћанин у нехришћанску веру прећи не може. Поводом захтева слободног вршења религије, страхује се од даљих цепања ионако већ поцепаног друштва и слабљења постојећих конфесија.

Овом трилогијом из пера вредног посленика на пољу црквеног деловања, протојереја-ставрофора Душана Петровића, враћен је део дуга према овом великом и заслужном јерарху.

Р. Ракић