На фестивалу је у званичној селекцији учествовало 78 филмова из целог света. Био је то први фестивал духовног филма, на којем су приказивани православни, католички, јеврејски, муслимански, будистички филмови, снимани од Кине до Чилеа и Палестине. Када је о српском учешћу реч, велику пажњу жирија и посетилаца фестивала није изазвао само изванредни филм, већ и фототипско издање Мирослављевог Јеванђеља, које је током трајања фестивала било изложено међу зидинама старог замка Копертина, где су одржаване све пројекције. Иако су готово сви очекивали да ће Гран при фестивала припасти већ познатом италијанском филму „Седам километара до Јерусалима“, ово престижно признање жири је доделио филму „Гуадалупе“ шпанског режисера америчког порекла Дејвида Купера.
Паралелно са Фестивалом Путеви вере, у Лећеу је одржан и 45. међународни фестивал туристичког филма. Српски документарни филм прославио се и у овој категорији - награду Премиа Италиа добио је филм „Бревијар“, такође редитеља Бошка Савковића. БРОЈНИ УСПЕСИ
Необично звучи податак је да је филм „У почетку беше реч“ до сада приказан на десетак међународних фестивала, али на само једном фестивалу у Србији. Филм је прво био на МИП Док фестивалу - тржници документарног филма у Кану, крајем априла. Био је приказан са великим успехом на фастивалу „Златни витез“ у Москви, затим у Марсеју, отворио је 50. јубиларни Фестивал фестивала у Требињу, Фестивал књиге у Херцег Новом. Приказан је као једини српски филм у Батумију у Грузији, једини српски филм у Кијеву, и недавно у Италији. Већ сам позив за учешће у званичним програмима ових фестивала је велика награда, а посебно је награђен у Батумију, Кијеву и на последњем фестивалу у Лећеу. Иако су га аутори и продуценти и у Србији редовно пријављивали, домаћи фестивали, благо речено - нису имали слуха за овај филм. Једино признање додељено му је на првом Фестивалу српског духовног филма у Сремским Карловцима.
Аутор и редитељ документарно играног филма „У пошетку беше реч“ Бошко Савковић, за Православље каже да су реакције у другим земљама по правилу врло позитивне.
- Ако говоримо о публици, реакције су свуда биле јако добре. За Србију је то разумљиво, али тек после неких пројекција у иностранству и великих аплауза, схватио сам да овај филм који прати вековну судбину једне књиге, јако добро комуницира са свима. У Кијеву је више од 400 гледалаца након пројекције нахрлило да се прекрсти и додирне јунака филма - фототипско издање Мирослављевог јеванђеља које свуда носим са собом и представљам публици. У Кијеву је организована и специјална пројекција у Народној библиотеци Украјине само за стручњаке који се баве средњевековном књижевношћу и старословенским језиком. Што се тиче професионалаца који се баве филмом, судећи по свим овим позивима из иностранства, странци много боље реагују него домаћи филмски стручњаци. Домаћа фестивалска прича је подељена у кланове и када не припадате нигде - једноставно не пролазите. - Да ли можемо очекивати да ће успех Вашег филма у Италији побољшати слику о српској култури у свету?
- Мислим да и овим наградама наша кинематографија, таман и документарна, добија доста на светском и европском плану. Ове године наши филмови баш нису доживели велике међународне успехе, тако да ове награде пријају свим добронамерним филмским радницима. Са друге стране, ово су филмови који су реализовани у продукцији једне мале продуцентске куће и нису добили адекватну, пре би се рекло никакву помоћ установа надлежних за културу у Србији. Ако посматрамо овај успех из позиције „културњака“ надлежних за расподелу новца, нисам сигуран да се радују зато што филмови у које је уложено много друштвеног новца овакве успехе нису доживели. - Како је могуће да други Ваш награђени филм „Бревијар“, нашој јавности није познат?
- Бревијар је чудна прича. Он је заправо настао од истоименог ТВ серијала који је реализован 2005. године и емитован као такав на неким нашим ТВ станицама. Прича је универзална, бави се народима и културама Медитерана, овим поднебљем као колевком савремене цивилизације. Сценарио је рађен по мотивима књиге „Медитерански бревијар“ познатог хрватског професора, „таласолога“ и медитеранца Предрага Матвејевића, који иначе предаје на Универзитету у Риму. Једна епизода је ове године била у Кану на ТВ тржници и многе стране телевизијске куће су се заинтересовале за серијал. Онда сам од четири сата програма извукао супстанцу и направио форму филма. Као такав „Бревијар“ је стигао у Румунију, заправо Монпеље, коначно и у Леће, где је сада добио награду. Тешко је објаснити како сам се осећао када сам у само неколико минута два пута излазио пред публику да примим два признања. ТРНОВИТ ПУТ
- Филм „У почетку беше реч“ сниман је са врло мало новца. У каквим сте условима радили?
- Па не бих баш рекао да је реч услови адекватна. Пре бих то назвао оскудицом. Овај филм је изузетно захтеван - сниман је костимирано, полуиграно, полудокументарно и то на оригиналним локацијама на којима се дешава радња. А да би то остварили, екипа је буквално пропутовала пола света - од Петрограда до Јоханесбурга. Снимали смо и у Аустрији, Мађарској, Хрватској, Босни, у Црној Гори, на Косову, у Албанији, Грчкој, на Светој Гори и наравно на много локација у Србији. За све то осим уигране екипе, треба и много пара. Пара готово уопште нисмо имали, али је зато сво време радио инат. - Како сте технички реализовали снимање и скупу постпродукцију?
- Неопходну технику поседујемо, тако да ту нисмо имали веће трошкове. Много логистичке помоћи смо добили од Министарства иностраних послова. Један део новца смо добили од спонзора - Телекома, НИС-а, Дон Кафе, Ласте... Укупно око 35.000 еура. Други део смо добили од Секретаријата за културу Војводине и Секретаријата за културу Београда - још око 12.000 евра. То је било таман довољно за путовања, авионске карте, траке... Само за траке смо потрошили око две хиљаде евра, јер смо све снимали у ХДТВ формату, а те траке су изузетно скупе ако су врхунског квалитета. Упркос свему од квалитета нисмо одустајали јер Мирослављево Јеванђеље заслужује најбоље. Држава Србија ипак нема ништа вредније од ове старе књиге, која је постала једно од 120 највреднијих покретних добара које је створила људска цивилизација. Можда је највећа помоћ стигла од професионалаца, пријатеља... Мики Манојловић за нарацију није тражио ни динара, као ни Кики Лесендрић за музику коју је радио за филм. Сви су схватили беспарицу, али и важност пројекта. На жалост, и поред декларативне подршке, од Министарства културе Србије до сада смо добијали само тапшања по рамену, понуде у стилу „може паре за 10 посто“ и крађу интелектуалне својине. - Да ли мислите на бесправно приказивање филма?
- После прве јавне пројекције филма у Бијелом Пољу, крајем прошле године, један ДВД је поклоњен званичном представнику Министарства културе Србије, да га однесе тадашњем министру Дргану Којадиновићу. Уместо да оде министру, филм је завршио на једној локалној телевизији. Тамо је емитован, а испоставило се да је један од сувласника те телевизије управо представник Министарства културе коме је диск дат у руке. Не желим да му помињем име, али је тај човек тада био на функцији Државног секретара за културу, практично првог човека до министра. Сада се и ту лагано ствар мења, Министарство културе је први пут финансијски помогло да одем до Лећеа на фестивал Путеви вере. н Какви су даљи планови са филмом „У почетку беше реч“ и да ли ће бити сличних подухвата?
- Сада смо у фази завршетка телевизијског серијала, од кога је све и почело. Новца за то нема, па све стоји, али постоје обећања да ће део новца стићи од Министарства вера, преко копродуцента серијала, новина Патријаршије Српске православне цркве Православље. Можда се после ових награда и Министарство културе сети да постојимо и ми који нисмо у клановима, и помогне нам да ТВ серијал завршимо до Васкрса, како би коначно био емитован, вероватно на РТС-у.
А даље... Па вероватно ћемо, ако буде било снаге, након овог ТВ серијала, реализовати документарно-играни ТВ серијал о римским царевима рођеним на тлу Србије. Веровали или не, било их је чак 16! За реализацију овог серијала постоји и велико интересовање неких италијанских продуцената, поготово после награда у Лећеу. |
