Монаштво и осуђивање

„Што си дошао брате...?“ (Чин монашења у малу схиму)

Да ли је дужност монаха да спасава народ? Нису ли управо монаси најпозванији да указују на народне грехе, ради народног спасења? Многи верни имају управо такву представу о светом монаштву. Да бисмо добили одговор на ово питање добро је да погледамо сам чин монашења, ситуацију када будући монах даје завете. Какве завете он даје?

Када приводимо онога који има да се постриже сва братија певају тропар: „Похитај да ми отвориш очинско наручје...“. У њему се каже: „Спаситељу, не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богатство милосрђа твога! Јер теби, Господе, у умиљењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби“ (Велики требник, Призрен 1993, стр. 548). Док братија држећи свеће ово пева, онај што има да се постриже „обучен само у власеницу, неопасан, бос и гологлав, са прекрштеним рукама на грудима као да су везане“ (исто), чини поклоне, и „отишавши пред свете двери, и павши на земљу ничице, лежи молећи се усрдно у себи Господу да му опрости грехе и да га прими у ред кајућих се“ (Велики требник, исто).

Јасно је сасвим да се ово што певамо односи на брата који се монаши. Речи тропара указују на јеванђелску причу о блудноме сину која се чита на св. Литургији у једној од припремних недеља за Велики пост (Видети: Лк. 15,11-32). Сагреших, Оче небу и Теби (Видети: Лк. 15,21) пева се у име новодошавшег, који за то време лежи на поду храма и моли се Господу „да му опрости грехе и да га прими у ред кајућих се.“ (Велики требник, исто).
Иако новодошавши, сматрајући себе јединим кривцем, лежи на поду са прекрштеним рукама „као да су везане“ ово се пева са радошћу јер је велика радост на небу због једнога грешника који се каје (Видети: Лк. 15,7).
Пре него што ишта проговоре игуман и новодошавши, већ су отпеване темељне речи и учињене радње које јасно указују да је монаштво-покајање, и да је новодошавшем основна брига-сопствено спасење. Даље следе питања и одговори:
„Игуман га пита говорећи: Што си дошао брате, припадајући к светом жртвенику и к светој дружини овој? А он клањајући се одговара: Желим живот испоснички, часни оче.“
Даље новодошавши полаже завете одрицања од света и свега у свету, у којима се јасно ставља до знања да је одлазак у манастир узрокован великом потребом за сопственим спасењем, а да је једина грешност коју монах види и осећа-његова сопствена грешност.
Између осталог, игуман новом монаху благослови десницом бројанице и даје му их говорећи: „Прими, брате (име) мач духовни, који је реч Божја, на непрекидну молитву Исусову, јер си дужан да име господа Исуса свагда имаш у уму, у срцу и устима својим, говорећи непрестано: ‘Господе исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’...“ (Велики требник, стр. 555)
Јасно је, дакле, шта монах треба да има „у уму, у срцу и устима својим“, као што је јасно да ко живи по монашким заветима не може истраживати грешност сопственога народа. Ако бисмо то радили под изговором да то чинимо из љубави и бриге, сетимо се св. Лествичника који је таквима рекао: „Оставите ви такву ›љубав‹“ (Лествица, Поука 10, Манастир Хиландар, 1993).
Зашто је за монаха опасно да се оптерећује грешношћу и непобожношћу сопственога народа? Опасно је, јер ће ако тако почне, неминовно заменити монашки идеал нечим другим, нечим што је наизглед племенито, али што није монаштво. Уместо што смо дошли у манастир бежећи од света, испашће да смо дошли ради света, тј. да га спасавамо, јер смо такву улогу сами себи дали. Стално истицање грешности нашег народа би за нас било доказ нашег скретања са правог монашког пута. Ово скретање би се настављало тиме што у том случају, мало по мало, монах који хоће да спасава свет, себе почиње да доживљава као судију грешном свету. Споља то може да делује херојски, да се тај монах брине за народ (док су остали успавани), али суштински, не примећујући, монах ће умислити да је Богом-дани судија ради спасења народа. Пошто свој ум оптерети бригом о огреховљеном свету монах, под видом старања за народ и свет, лако скреће у осуђивање. О томе говори св. Лествичник: „Судити, значи бестидно својатати Божје право, а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено упропастити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (Видети: Лк. 18 10 и д.)“ (Лествица, Поука 10).
Ако тако почнемо, не само да ћемо ми претрпети огромну штету и задобити немир, тескобу, сталну бригу и грч, него ће и верни народ који долази у наш манастир уместо мира и радости стећи немир и почети да расправља о гресима својих ближњих. И не само то, него ће, поред народа, засигурно почети осуђивање свештенства и епископа. Из тобожње бриге због туђих грехова, наш ум који се препустио таквом трагању тражиће све више информација такве врсте. Оне се не могу пронаћи у Светом писму, богослужбеним текстовима, молитвеницима и у светоотачкој литератури, па ће такав монах прибегнути дневној штампи која је пуна сензација. А верници, који ће се на монаха радо угледати, доносиће у манастир свеже новинске вести, како је народ у греху и како је све црно да не може бити црње. Ако бисмо тако почели, од нашег „монаштва“ не бисмо имали користи, а вернике који код нас долазе бисмо грдно оптеретили учећи их да се баве нечим што им не припада и не приличи. Уместо да имају радост и мир у цркви имаће само тескобу, тугу и муку. Давно је речено у лествици: „Паметан и разборит ум (...) примећује само врлине и говори само о њима. А безумни човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, Поука 10).
Дакле, заборављање основних разлога због којих се иде у манастир (осећање сопствене грешности и велика потреба за сопственим спасењем) издигнуће монаха у сопственим очима као духовну „елиту“ која постоји ради спасења света. Овај елитизам лако може да постане мајка осуђивања. Самопроглашено „елитно“ монаштво, због своје строгости према другима и наглашавања туђих грехова, у очима побожног света може да ужива велико поштовање. То није уопште изненеђујуће јер у очима неупућених мирјана монаштво често и јесте символ духовног елитизма.
Али, осећање сопствене духовне супериорности је неспојиво са монашким заветима. Уместо да се монах смирава у реду оних који се кају (Види: Велики требник, Призрен 1993, стр. 548), ова умишљена супериорност ће га свакако довести до осуђивања других и до постављања самог себе за судију другима. О таквом монаштву говори св. Лествичник: „Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од те страсти зато што немају савршенога и трајнога сећања и бриге о својим сопственим гресима“ (Лествица, Поука 10).
Исти отац говори о разлозима за одлазак у манастир: „сви који су спремно одбацили оно што припада овоме животу, свакако су то учинили или ради будућег царства, или због обиља грехова, или, пак, из љубави према Богу“ (Лествица, Поука 1). Нигде говора о тражењу и истицању туђих грехова.
Дакле, прва жеља, прва помисао онога који долази у манастир је жеља за сопственим смиравањем и спасењем.
У Студеничком типику Светог Саве нема ни једног места које подстиче „духовни елитизам“ монаха. Нема, али се зато на много места санкционише осуђивање и оговарање. У Типику се Свети Сава моли Богородици Добротворки и поучава студеничке монахе: „да не би (...) непријатељ душа наших сотона поколебао вас од првог помисла, и своју праћку поставио и разбио оно што је многим знојем и са многим трудом за спасење душе од Бога добро утврђено... Но ви сви, Божијом благодаћу просвећени, познајте његова лукавства и како их можете одагнати-нисте неразумни-о њима из божанствених списа и поука часних читања и у својим искушењима научите се.“ (Свети Сава, „Студенички типик“, Студенички типик, цароставник манастира Студенице, Београд 1994, стр. 121).
Драга братијо, немојмо се, по речима Светог Саве, поколебати од прве помисли (види исто) коју смо имали на уму када смо монашени, а то је смирење и труд за сопствено спасење, за које ћемо и дати Богу одговор. Не подајмо се осуђивању.
Свети Сава наставља у Типику (Глава 39, О поуци игуману и економу и свој братији...): „Против зла станите чврсто помоћ имајући Божију велику и неразориву, и топлим молитвама Пренепорочне и Пресвете Владичице наше Госпође Богородице, и светог и славног мученика Полиевкта, и молитвама блаженог оца Симеона.“
Не заборавимо ни ми своје завете, због чега смо дошли у манастир: против зла (осуђивања) станимо чврсто. Помоћ очекујући од Бога, заступништвом Пресвете Богородице Добротворке, молитвама ктитора-Преподобног оца Симеона.
Амин.

У Студеници, уочи Св. преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија
(Моштаничких, Трнавских и Београдских)