Monaštvo i osuđivanje

„Što si došao brate...?“ (Čin monašenja u malu shimu)

Da li je dužnost monaha da spasava narod? Nisu li upravo monasi najpozvaniji da ukazuju na narodne grehe, radi narodnog spasenja? Mnogi verni imaju upravo takvu predstavu o svetom monaštvu. Da bismo dobili odgovor na ovo pitanje dobro je da pogledamo sam čin monašenja, situaciju kada budući monah daje zavete. Kakve zavete on daje?

Kada privodimo onoga koji ima da se postriže sva bratija pevaju tropar: „Pohitaj da mi otvoriš očinsko naručje...“. U njemu se kaže: „Spasitelju, ne prezri sada osirotelo srce moje, koje upire pogled na nepotrošivo bogatstvo milosrđa tvoga! Jer tebi, Gospode, u umiljenju vapijem: sagreših, Oče nebu i Tebi“ (Veliki trebnik, Prizren 1993, str. 548). Dok bratija držeći sveće ovo peva, onaj što ima da se postriže „obučen samo u vlasenicu, neopasan, bos i gologlav, sa prekrštenim rukama na grudima kao da su vezane“ (isto), čini poklone, i „otišavši pred svete dveri, i pavši na zemlju ničice, leži moleći se usrdno u sebi Gospodu da mu oprosti grehe i da ga primi u red kajućih se“ (Veliki trebnik, isto).

Jasno je sasvim da se ovo što pevamo odnosi na brata koji se monaši. Reči tropara ukazuju na jevanđelsku priču o bludnome sinu koja se čita na sv. Liturgiji u jednoj od pripremnih nedelja za Veliki post (Videti: Lk. 15,11-32). Sagreših, Oče nebu i Tebi (Videti: Lk. 15,21) peva se u ime novodošavšeg, koji za to vreme leži na podu hrama i moli se Gospodu „da mu oprosti grehe i da ga primi u red kajućih se.“ (Veliki trebnik, isto).

Iako novodošavši, smatrajući sebe jedinim krivcem, leži na podu sa prekrštenim rukama „kao da su vezane“ ovo se peva sa radošću jer je velika radost na nebu zbog jednoga grešnika koji se kaje (Videti: Lk. 15,7).
Pre nego što išta progovore iguman i novodošavši, već su otpevane temeljne reči i učinjene radnje koje jasno ukazuju da je monaštvo-pokajanje, i da je novodošavšem osnovna briga-sopstveno spasenje. Dalje slede pitanja i odgovori:
„Iguman ga pita govoreći: Što si došao brate, pripadajući k svetom žrtveniku i k svetoj družini ovoj? A on klanjajući se odgovara: Želim život isposnički, časni oče.“
Dalje novodošavši polaže zavete odricanja od sveta i svega u svetu, u kojima se jasno stavlja do znanja da je odlazak u manastir uzrokovan velikom potrebom za sopstvenim spasenjem, a da je jedina grešnost koju monah vidi i oseća-njegova sopstvena grešnost.
Između ostalog, iguman novom monahu blagoslovi desnicom brojanice i daje mu ih govoreći: „Primi, brate (ime) mač duhovni, koji je reč Božja, na neprekidnu molitvu Isusovu, jer si dužan da ime gospoda Isusa svagda imaš u umu, u srcu i ustima svojim, govoreći neprestano: ‘Gospode isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog’...“ (Veliki trebnik, str. 555)
Jasno je, dakle, šta monah treba da ima „u umu, u srcu i ustima svojim“, kao što je jasno da ko živi po monaškim zavetima ne može istraživati grešnost sopstvenoga naroda. Ako bismo to radili pod izgovorom da to činimo iz ljubavi i brige, setimo se sv. Lestvičnika koji je takvima rekao: „Ostavite vi takvu ›ljubav‹“ (Lestvica, Pouka 10, Manastir Hilandar, 1993).
Zašto je za monaha opasno da se opterećuje grešnošću i nepobožnošću sopstvenoga naroda? Opasno je, jer će ako tako počne, neminovno zameniti monaški ideal nečim drugim, nečim što je naizgled plemenito, ali što nije monaštvo. Umesto što smo došli u manastir bežeći od sveta, ispašće da smo došli radi sveta, tj. da ga spasavamo, jer smo takvu ulogu sami sebi dali. Stalno isticanje grešnosti našeg naroda bi za nas bilo dokaz našeg skretanja sa pravog monaškog puta. Ovo skretanje bi se nastavljalo time što u tom slučaju, malo po malo, monah koji hoće da spasava svet, sebe počinje da doživljava kao sudiju grešnom svetu. Spolja to može da deluje herojski, da se taj monah brine za narod (dok su ostali uspavani), ali suštinski, ne primećujući, monah će umisliti da je Bogom-dani sudija radi spasenja naroda. Pošto svoj um optereti brigom o ogrehovljenom svetu monah, pod vidom staranja za narod i svet, lako skreće u osuđivanje. O tome govori sv. Lestvičnik: „Suditi, znači bestidno svojatati Božje pravo, a osuđivati, znači upropašćavati svoju dušu. Kao što nadmenost može i bez druge strasti upropastiti čoveka, tako nas i suđenje samo po sebi može savršeno upropastiti. Onaj farisej je bio osuđen upravo zbog toga (Videti: Lk. 18 10 i d.)“ (Lestvica, Pouka 10).
Ako tako počnemo, ne samo da ćemo mi pretrpeti ogromnu štetu i zadobiti nemir, teskobu, stalnu brigu i grč, nego će i verni narod koji dolazi u naš manastir umesto mira i radosti steći nemir i početi da raspravlja o gresima svojih bližnjih. I ne samo to, nego će, pored naroda, zasigurno početi osuđivanje sveštenstva i episkopa. Iz tobožnje brige zbog tuđih grehova, naš um koji se prepustio takvom traganju tražiće sve više informacija takve vrste. One se ne mogu pronaći u Svetom pismu, bogoslužbenim tekstovima, molitvenicima i u svetootačkoj literaturi, pa će takav monah pribegnuti dnevnoj štampi koja je puna senzacija. A vernici, koji će se na monaha rado ugledati, donosiće u manastir sveže novinske vesti, kako je narod u grehu i kako je sve crno da ne može biti crnje. Ako bismo tako počeli, od našeg „monaštva“ ne bismo imali koristi, a vernike koji kod nas dolaze bismo grdno opteretili učeći ih da se bave nečim što im ne pripada i ne priliči. Umesto da imaju radost i mir u crkvi imaće samo teskobu, tugu i muku. Davno je rečeno u lestvici: „Pametan i razborit um (...) primećuje samo vrline i govori samo o njima. A bezumni čovek pronalazi samo krivice i nedostatke“ (Lestvica, Pouka 10).
Dakle, zaboravljanje osnovnih razloga zbog kojih se ide u manastir (osećanje sopstvene grešnosti i velika potreba za sopstvenim spasenjem) izdignuće monaha u sopstvenim očima kao duhovnu „elitu“ koja postoji radi spasenja sveta. Ovaj elitizam lako može da postane majka osuđivanja. Samoproglašeno „elitno“ monaštvo, zbog svoje strogosti prema drugima i naglašavanja tuđih grehova, u očima pobožnog sveta može da uživa veliko poštovanje. To nije uopšte izneneđujuće jer u očima neupućenih mirjana monaštvo često i jeste simvol duhovnog elitizma.
Ali, osećanje sopstvene duhovne superiornosti je nespojivo sa monaškim zavetima. Umesto da se monah smirava u redu onih koji se kaju (Vidi: Veliki trebnik, Prizren 1993, str. 548), ova umišljena superiornost će ga svakako dovesti do osuđivanja drugih i do postavljanja samog sebe za sudiju drugima. O takvom monaštvu govori sv. Lestvičnik: „Stroge i brižljive sudije grehova svog bližnjeg boluju od te strasti zato što nemaju savršenoga i trajnoga sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima“ (Lestvica, Pouka 10).
Isti otac govori o razlozima za odlazak u manastir: „svi koji su spremno odbacili ono što pripada ovome životu, svakako su to učinili ili radi budućeg carstva, ili zbog obilja grehova, ili, pak, iz ljubavi prema Bogu“ (Lestvica, Pouka 1). Nigde govora o traženju i isticanju tuđih grehova.
Dakle, prva želja, prva pomisao onoga koji dolazi u manastir je želja za sopstvenim smiravanjem i spasenjem.
U Studeničkom tipiku Svetog Save nema ni jednog mesta koje podstiče „duhovni elitizam“ monaha. Nema, ali se zato na mnogo mesta sankcioniše osuđivanje i ogovaranje. U Tipiku se Sveti Sava moli Bogorodici Dobrotvorki i poučava studeničke monahe: „da ne bi (...) neprijatelj duša naših sotona pokolebao vas od prvog pomisla, i svoju praćku postavio i razbio ono što je mnogim znojem i sa mnogim trudom za spasenje duše od Boga dobro utvrđeno... No vi svi, Božijom blagodaću prosvećeni, poznajte njegova lukavstva i kako ih možete odagnati-niste nerazumni-o njima iz božanstvenih spisa i pouka časnih čitanja i u svojim iskušenjima naučite se.“ (Sveti Sava, „Studenički tipik“, Studenički tipik, carostavnik manastira Studenice, Beograd 1994, str. 121).
Draga bratijo, nemojmo se, po rečima Svetog Save, pokolebati od prve pomisli (vidi isto) koju smo imali na umu kada smo monašeni, a to je smirenje i trud za sopstveno spasenje, za koje ćemo i dati Bogu odgovor. Ne podajmo se osuđivanju.
Sveti Sava nastavlja u Tipiku (Glava 39, O pouci igumanu i ekonomu i svoj bratiji...): „Protiv zla stanite čvrsto pomoć imajući Božiju veliku i nerazorivu, i toplim molitvama Preneporočne i Presvete Vladičice naše Gospođe Bogorodice, i svetog i slavnog mučenika Polievkta, i molitvama blaženog oca Simeona.“
Ne zaboravimo ni mi svoje zavete, zbog čega smo došli u manastir: protiv zla (osuđivanja) stanimo čvrsto. Pomoć očekujući od Boga, zastupništvom Presvete Bogorodice Dobrotvorke, molitvama ktitora-Prepodobnog oca Simeona.
Amin.

U Studenici, uoči Sv. prepodobnomučenika đakona Avakuma i igumana Pajsija
(Moštaničkih, Trnavskih i Beogradskih)