Od kritikovanja drugih do prelesti

Ko ne bude razumeo ovo što ćemo govoriti, može sebe smatrati srećnim jer ovo što sledi, namenjeno je: - onima koji su osuđivali ili koji osuđuju i ogovaraju druge ljude; - onima koji su u društvu onih koji osuđuju; - onima koji trpe osude i klevete od strane drugih ljudi.

Kada ljudi postanu verujući, počnu da žive pobožno i da revnuju za veru. Neki blagočestivo žive u svetu, a neki se zamonaše. Pobožan čovek zadobija smirenje, sigurnost, „mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14, 17). Međutim, može se desiti da sve ovo izostane i da se pobožni život izopači u suprotnost onome što treba da bude. Da pobožan čovek samo uveća svoju muku, zadobije nove probleme, nemir, strahove i podozrivost, čak i da postane konfliktna ličnost. Da mu se pobožan život pretvori u pravu moru i samomučenje. Može se desiti da čovek dođe u situaciju da proplače dan kada je aktivnije prišao Crkvi.
Zašto?

PUT KA PRELESTI
Upozoravajući monahe na opasnost od upadanja u prelest, sveti Ignjatije Brjančaninov kaže:
„Monahu se valja veoma čuvati od telesne i duševne revnosti koja se po spoljašnjosti prikazuje kao blagočastiva, a u biti je nepromišljena i dušegubna. Svetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njena izvorišta samomnenje (preuznošenje) i gordost. Tu revnost oni veličaju kao revnovanje za veru, za blagočašće, za Crkvu, za Boga. Ona se sastoji u više ili manje surovom osuđivanju i izobličavanju bližnjih zbog njihovih moralnih pogrešaka i pogrešaka protiv crkvenog poretka i pravila služenja ili vršenja obreda. Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, neblagorazumni revnitelji misle da, odajući se njoj, podražavaju svete Oce i Mučenike, zaboravivši za sebe da oni sami, ti revnitelji, dakle, nisu sveci nego grešnici. Ako su Sveti obličavali grešne i beščasne, to su činili po zapovesti Božjoj, po nadahnuću Duha Svetoga, a ne pod uticajem svojih strasti i demona. Ko se pak reši da po svojoj volji razobliči brata ili ga prekori, taj jasno projavljuje i dokazuje da sebe drži za blagorazumnijeg i vrlinom ispunjenijeg od onoga koga obličuje, da deluje pod pritiskom strasti i pod uticajem prelešćenosti pomislima demonskim.“

KRITIKOVANjE DRUGIH
Iz gorenavedenih reči svetog Ignjatija jasno se vidi da podloga za surovo osuđivanje i izobličavanje bližnjih nije ništa drugo nego telesna i duševna revnost. Svaki hrišćanin, a pogotovu monah, želi da revnuje za veru. Ali, ako ne uoči razliku između prave - duhovne revnosti, i njoj suprotstavljene - telesne i duševne revnosti, krenuće neslavnim putem osuđivanja. Neduhovna revnost počinje da se ispoljava tako što monah prestaje da brine o sopstvenom smirenju i o svojim gresima, dok, istovremeno, veliku pažnju počinje da pridaje tuđim manama i pogreškama. Kako monah koji živi udaljeno od sveta može da zna za mnoge tuđe grehe, pogreške i nesavršenosti? Može da „zna“ na sledeći način: čuo je od nekoga i poverovao, pročitao je u štampi i poverovao, itd. Bez obzira na to što su ovi izvori informacija sumnjivi, neblagorazumni revnitelj, podstaknut telesnom i duševnom revnošću, lako će u njih poverovati. Kada poveruje u tuđu grešnost i neispravnost, a smatrajući sebe ispravnim, onaj ko ima lažnu revnost polako počinje da govori o tuđim pogreškama, gresima i nedostacima. Verni narod (a i neki monasi) ovo „komentarisanje“ i „gunđanje“ zbog tuđih pogrešaka često tumači kao izraz ozbiljne brige za bližnje. U začetku ovo i može da bude zbog dušebrižništva za druge, ali ako monah dugo nastavi da ističe tuđe slabosti i nedostatke, stvari će se izmeniti. Dugotrajno gledanje u tuđe grehe promeniće svest takvog monaha u toj meri da će on sve slobodnije i drskije prozivati druge ljude kao grešne, dok će sebe videti kao retkog ispravnog „revnitelja“.
Zaboravivši za sebe da on sam, takav revnitelj, dakle, nije svetac nego grešnik (kako reče sveti Ignjatije), on će učestalim kritikovanjem drugih izmeniti svoj um u pogrešnom smeru. Monah koji se često moli, doživeće „pomirenje sa Bogom“, „buduće veselje“, „oslobođenje od tuge“, „smanjivanje gneva“ - uči nas sveti Jovan Lestvičnik (Lestvica, pouka 28). Nasuprot ovome, monah koji stalno kritikuje, ubediće sebe da je blagorazumniji i vrlinom ispunjeniji od onoga koga obličava.

OSUĐIVANjE JE POROD OGOVARANjA
Ministar propagande Trećeg rajha Paul Jozef Gebels je rekao: „Sto puta ponovljena laž postaje istina.“ Upravo ovo će se desiti sa monahom koji se navikao da pronosi „vesti“, ogovara i kritikuje druge ljude. Um će mu se izmeniti tako da će biti sposoban samo da vidi tuđe greške i nedostatke, a nesposoban da vidi druge ljude kao dobre. Dospeće u stanje podozrivosti prema svemu. Rekao je sveti Lestvičnik monasima: „Pametan i razborit um (...) primećuje samo vrline i govori samo o njima. A bezuman čovek pronalazi samo krivice i nedostatke“ (Lestvica, pouka 10). On je nazvao takvog čoveka bezumnim.
Starac Pajsije Svetogorac je iz iskustva govorio o ljudima koji podsećaju na muvu. Muva, kada se nađe u bašti punoj cveća i prekrasnog mirisa, neće ga ni primetiti i zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Muva bi rekla: „Ja uopšte ne znam kako ruža izgleda.“ Ovakvi ljudi, kaže Starac, navikli su da misle negativno, i u životu uvek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Govorio je i o drugoj kategoriji ljudi, o onima koji podsećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada biste od pčele zatražili da vam pokaže gde se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi: „Ne znam. Mogu ti reći samo gde da nađeš cveće, slast, med i šećer.“ Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. Ova kategorija ljudi, po njegovim rečima, ima pozitivne misli i vidi dobru stranu stvari. On je rekao: „Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju i ja mu navedem ovaj primer. Tada mu kažem da odluči kojoj kategoriji želi da pripada...“
Prilikom monašenja, novodošavšem bratu se kaže: „Primi, brate (ime), mač duhovni, koji je reč Božja, na neprekidnu molitvu Isusovu, jer si dužan da ime Gospoda Isusa svagda imaš u umu, u srcu i ustima svojim, govoreći neprestano: ‘Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog’...“ Ko ovo bude ispunjavao, svakako će podsećati na pčelu starca Pajsija, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se“ (Mt. 7, 7), govori Gospod onima koji Mu se mole. Ali, ako uporno kritikujemo druge - od koga, onda, ištemo, od koga tražimo, kome kucamo? Svakako ne Bogu. Ako mislimo negativno i u životu uvek tražimo loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra, šta će nam se otvoriti? Otvoriće nam se samoobmana.
Na onome ko samo kritikuje, ostvariće se parola Hitlerovog ministra Gebelsa - sto puta ponovljena laž postaje istina. Mnogo puta isticani nedostaci drugih, višestruko prenošene „vesti“ o tuđim manama i pogreškama, dovešće ga do određenog stepena bezumlja, po rečima svetog Jovana Lestvičnika: „Bezuman čovek pronalazi samo krivice i nedostatke“ (Lestvica, pouka 10). Eto do čega dovodi „telesno mudrovanje“. O njemu sveti Ignjatije kaže: „Čovek koji je vođen telesnim mudrovanjem nikako nije kadar da ispravno sudi ni o svome unutrašnjem stanju, niti o stanju svojih bližnjih. On i o sebi i o drugima sudi na način na koji on sam sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po spoljašnjosti, po telesnom svome mudrovanju, pogrešno: i zato ga je Reč Božja veoma tačno nazvala licemerom.“ (Vidi: Mt. 7,5; Luka 6, 42) „Oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću, često su padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka palih duhova“ - nastavlja isti sv. Otac.

OSUĐIVANjE - PREČICA DO ISPOVEDNIŠTVA
Isti svetitelj podseća: „Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, neblagorazumni revnitelji misle da, odajući se njoj, podražavaju svete Oce i Mučenike, zaboravivši za sebe da oni sami, ti revnitelji, dakle, nisu sveci nego grešnici.“ Lažna revnost, to jest revnost koja raspaljuje krv, nagoni monaha da sebe što pre svrsta u „diptih“ svetih Otaca-ispovednika. Umesto da smirenjem sebe pomiri sa Bogom tražiće načine da se dokaže kao „heroj“ i branitelj vere. Nerazumni revnitelj će odbaciti dugotrajni i mukotrpni put smiravanja samoga sebe, odbaciće sistematski rad na sebi, a posvetiće se drugima, odnosno traženju i isticanju grehova drugih ljudi. Ko se tome preda, verovatno će sa netrpeljivošću gledati i na bogoslovsko obrazovanje kao na nešto nekorisno, jer zašto bismo se obrazovali i trošili vreme na dugotrajan i sistematski rad, kad je dovoljno osuđivati i tako sebe staviti rame uz rame sa svetim Maksimom Ispovednikom i svetim Markom Efeskim. Posledica ovakve neblagorazumne revnosti biće ta da će monah izopačiti svoj um tako da će sa podozrivošću gledati na svakoga, tačnije, svako će mu biti griv, grešan, raslabljen dok ne dokaže suprotno. Najteže što može da zadesi ovakvog monaha je da mu neko u lice kaže istinu: Ne ogovaraj, ne osuđuj, radi ono za šta si se Bogu zavetovao jer te niko nije postavio za sudiju drugima.
NIKO NE MOŽE SAM
UZDRŽATI UM
Učitelj monaštva, sveti Grigorije Sinajski, kaže: „Znaj da niko ne može sam sobom uzdržati um od lutanja ako ne bude sam (um) pridržavan Duhom (Božjim). (...) Jer, um, udaljujući se od Boga, svuda biva vođen kao zarobljenik: čas ovamo, čas onamo, dotičući se svega pomalo. I nemoguće mu je da se zaustavi i sjedini sa Bogom ako ne počne često i trpeljivo da se moli Njemu, vazda Mu ispovedajući svoju ogrehovljenost, sa smirenošću i skrušenjem moleći se, i sveto Ime Njegovo svagda prizivajući.“
A mi možemo reći: „Znaj da niko ne može sam sobom uzdržati um od lutanja“ i gledanja u tuđe pogreške i nedostatke „ako ne bude sam (um) pridržavan Duhom (Božjim)“. Jer, um monaha, udaljujući se od Boga, „svuda biva vođen kao zarobljenik“: tražeći i pronoseći „vesti“ i senzacije, „čas ovamo, čas onamo, dotičući se svega pomalo“. „I nemoguće mu je da se zaustavi“ i da ne osuđuje druge ljude „ako ne počne često i trpeljivo da se moli Njemu“, vazda Mu ispovedajući ogrehovljenost svoju, a ne tuđu, „sa smirenošću i skrušenjem moleći se, i sveto Ime Njegovo svagda prizivajući“.
Prepoznajmo razliku između duševno-telesne revnosti (prelesti) i istinske duhovne revnosti. Ne bojmo se, nećemo ništa izgubiti, jer istinsko smirenje ne znači gušenje naših duhovnih potencijala. Ono ne znači umrtvljenost strasnih sila duše, već njihovo preobraženje i osvećenje, kako reče sveti Grigorije Palama. Odlučimo se. Jer, kakva je korist čoveku (monahu) ako sav svet ostavi a duši svojoj naudi? (vidi: Mt. 16, 26), baveći se onim što mu Bog nije poverio, a ostavivši ono za šta se Bogu zavetovao.
Draga bratijo, trudimo se da smirimo svoje pomisli, i tada će Bog otvoriti oči srca našega da vidimo istinitu Svetlost i da budemo u stanju reći: blagodaću smo spaseni (vidi: Ef. 2, 5) mi u Hristu Isusu (vidi: Ef. 2, 6), Gospodu našem, Kome slava vavek. Amin!
Nastaviće se.