Због сукоба са царицом Евдоксијом, Св. Јован Златоусти морао је да оде у прогонство (404). Из јерменског града Кукуз, цариградски архиепископ је одржавао везу са блиским пријатељима и сарадницима. У писмима упућеним Св. ђакониси Олимпијади, он је описао део својих страдања. Нарочито је важно девето писмо који говори о болести, која га је задесила у путу:
„Када сам напокон стигао у Кесарију, сломљен, изморен, тресући се у пламтећој грозници која је била на врхунцу, ожалошћен и пострадао до крајности, пошао сам до гостионице која се налазила на самом крају града. Трудио сам се да одмах пронађем лекара који би ми помогао да угасим ту ватру у себи - грозница, која ме је већ тресла три дана, била је на врхунцу. Додаш ли томе умор од пута, сусталост и крајњу изнемоглост, одсуство оних који би ми помогли, недостатак неопходних ствари, то што никаквог лекара нисмо нашли, што смо били измучени напрезањима, температуром и неиспаваношћу, схватићеш (Олимпијада) како сам у град стигао више мртав него жив. Због нашег доласка узбунило се читаво градско становништво, народ, лекари, монаси и монахиње; велику сам корист имао од њихове бриге, јер су нам, сви заједно, здушно помагали и служили нас.“ (Писма Олимпијади (3), превод В. Јевремовић, Источник 9/94)
Св. Јован је од младости био нежне телесне грађе. Своје шестогодишње подвизавање у антиохијској пустињи је морао да прекине због здравствених прилика и да се врати у град. Откад је постао константинопољски архипастир (398), дужну пажњу је посветио подизању болница, сиротишта, прихватилишта и хранилишта за гладне. У прискрбно време, када је остао без уточишта, непрестано у покрету, без тренутка одмора, са прогонитељима иза себе, он је запао у краткотрајно фебрилно стање (клиничка слика може да подсети на маларију).
Свестан тежине болести, он је потражио помоћ стручног лица у Кесарији. Сазнање да у гостионици нема лекара, задала је нову бол несрећном првосвештенику. То искушење је било краткотрајно, јер се на вест о Златоустовом доласку сабрао цео град. У маси окупљеног света, светитељ је јасно разабрао лекаре. Појава лекара, заједно са грађанима и у сагласју са њима, измамила је радост на Јовановом лицу. Здравствене мере које су они наложили, уродиле су плодом и светитељу је било боље. Златоустов закључак о терапији је лаконски: „спокојство, тишина и потпуно одсуство брига чине добро нашем здрављу“, чиме је антиципирао све савете модерне медицине у борби против лоших стилова (начина) живота, стреса и социјалних болести.
Свети Јован Златоусти није идеализовао снагу тадашње медицине и опомињао је на њена ограничења. У другом писму прекорео је Св. Олимпијаду због претеране жалости: „Навукла си на себе толико брига да сада узалудна је свака вештина лекара и снага медицине, свака брига...“. Људска немарност уништава и телесно и духовно здравље: „Као што је случај са оним болесницима код којих је уништена свака нада у њихово оздрављење само зато што, иако су лекари учинили све што је до њих, они сами нису савете њихове послушали, тако обично и са душом бива.“ Али, ни тада се архиепископ не заборавља и наглашава да је духовно страдање теже од телесног.
Вредно је истаћи да Св. Јован Златоусти сматра да добар црквени поглавар треба да буде пастир, кормилар и лекар. Образац високог угледа византијских лекара потиче још од времена Светог Кесарија, брата Св. Григорија Богослова. Стекавши елитно образовање, Св. Кесарије је постао лекар на двору наследника Св. Константина Великог. Није могао да се удовољи братовљевом позиву да напусти престоницу. Преживео је гоњења хришћана под Јулијаном Отпадником и доживео аријанску реакцију под царем Валентом. Мирно се упокојио (око 369), а прославља се 9/22 марта. Под светитељевим именом појавило се дело „ Дијалози (Разговори) Кесаријеви“, преведено на старословенски у XI веку. Дело се дотиче теме комуналне хигијене и јавног здравља ромејских градова. (Реља В. Катић, Порекло српске средњевековне медицине, САНУ-Одељење медицинских наука, посебна издања, 1981) Изгледа да је неки од далеких Кесаријевих следбеника изнео у популарном виду део знања византијских дворских лекара, чију је систематизацију започео велики учитељ.
Примеру Св. Јована Златоустог да медицинску помоћ треба тражити од стручног лица, следовао је велики прота Матеја Ненадовић. У писму упућеном министру Илији Гарашанину из Ваљева (9. април 1849), угледни прота се жали на ново време „(ј)ербо се не слуша ни поп, ни владика, ни стари побожници“. У једном селу код Палежа (Обреновац), прота Матеја је проповедао против непобожног празновања 8 четвртака пре Петрових поклада. Сиромах из Рабаса који је поверовао протиној проповеди против „многобожија“, осуђен је од стране кмета на 50 батина. Сав у убојима, дошао је код Ненадовића: „а он сирома по староме чувењу, мисли да ја и сад копам траве и лекове од таке болести да(ј)ем, а не зна да сам престо, а ја не смем да му кажем, но га упутим г. началнику...“ (Велибор Берко Савић: Прота Матеја Ненадовић - акта и писма, Дечије новине, Г. Милановац, 1984)
У време ропства и устанака, прота се бавио народном медицином и указивао помоћ повређеним, болесним и рањеним. У новим околностима, када су почели да пристижу школовани људи са Запада, прота је престао са старим занимањем и искључиво се посветио просвећивању пастве. Ни конкретан случај га није саблазнио, нити је посегао за лекарушама. Проблеме из свакодневног живота својих сународника, он је изнео у писму министру унутрашњих послова, који је тражио од њега да се не плете у народне послове. Надао се подршци Петра Јовановића, митрополита Србије. Прота се надао да ће овај проблем привући пажњу митрополита Србије, јер је то у његовој надлежности. Попут Златоустог, и он је очекивао да људи од струке решавају проблеме који су у њиховој надлежности. |
