Запловили смо дугом реком Великог, Васкршњег или Часног поста, како се све назива период од шест недеља који се наставља Страсном седмицом, а свих 49 дана заједно претходе најрадоснијем Празнику, Празнику над Празницима - Васкрсењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Празнику који је толико велики да чак и прегрешни Митке из Станковићеве „Коштане“, до грла утонуо у каљугу порока, на дан Васкрса успева да пронађе трунчицу боголиког у себи, па не дозвољава лошим мислима да му падају на ум, јер: „Сад, на Воскресеније, гора и вода се весели“.
Који је смисао седмонедељног поста? Провести одређено, прописано време живећи на другачијем режиму исхране, и тако испунити једну црквену заповест? Неопходно - свакако јесте. Довољно - ни издалека! Пост није сврха самоме себи; на то, откако је Цркве, упозоравају најсветији међу Њеним светима, најзлатоустији међу Њеним златоустима, па тако свети Јован Златоусти вели: „Не говори ми: толико дана сам постио, нисам јео ово или оно; нисам пио вина; ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њеног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње“. А на питање „која је мера поста?“, свети Василије Велики одговара: „У духовном посту мера је једна и важи за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве и подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну, пак, болеснику или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на било какав тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела, том истом храном војевати против тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, бавили око спремања омиљених и скупих јела“. Од телесног поста, дакле, нема никакве користи ако није везан са духовним постом. Пост, рекосмо, није самоме себи циљ, пост је пут до циља. Као она река, поменута на почетку. Онај ко пости ради поста, налик је путнику који плови реком ради пловидбе. А реком поста не треба пловити ради пловидбе, него да би се стигло до циља. Свети Владика Николај то је објаснио у свега две речи: „Чекано - дочекано!“. Тим речима почиње његово „Мисионарско писмо“ под насловом „О васкршњој служби у Јерусалиму“. Дочаравајући нам своју усхићеност призором васељенског светковања Васкрсења Господњег, када „Руси, Арапи, Срби, Копти, Јермени, Бугари, Абисинци, Црнци, редом, свак на своме језику и својим напевом“ поју „Христос васкрсе!“, српски Златоуст, понесен шароликим једномислијем и једнодушјем у чијем се средишту нашао, даље вели: „У расвитак дана, васкршња је служба свршена у храму, но настављена у душама нашим. Ми смо стали све гледати у светлости Христове васкршње славе, и све је изгледало друкчије него јуче, све лепше, словесније, славније. Једино у тој васкршњој светлости живот добија смисао“. Има ли пост још неку сврху сем припреме за васкршње ликовање зато што је Господ Исус Христос смрћу уништио смрт, и онима у гробовима живот даровао? Наравно! У супротном, не би било потребе за преостала три вишедневна и свим оним једнодневним постовима током године. Пост, као уосталом и све друго што хришћанин чини за спасење своје душе у овоземаљском животу, добија свој пуни смисао у светом Причешћу, сједињењу са Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Зато немојмо сву корист од Часног поста ограничити на достојно припремање за Васкрс, него искористимо то што се уз уобичајене суботње, недељне и празничне Литургије, по храмовима служе и пређеосвећене Литургије средом и петком, како бисмо се могли што чешће причешћивати. Уз овај мали подсетник о смислу поста, помолимо се Господу да нас укрепи у нашој седмонедељној пловидби до жељеног циља, како бисмо и ми, попут нашег Светог Владике Николаја, могли да узвикнемо: „Чекано - дочекано! Чекали смо, и наше је очекивање остварено!“. Јер, онолико колико човек себи ускрати од тог чекања и од припрема за Васкрс, за толико ће остати ускраћен у пуноћи доживљаја васкршње прославе. |
