Od kritikovanja drugih do prelesti

Kada ljudi postanu verujući, počnu da žive pobožno i da revnuju za veru. Neki blagočestivo žive u svetu, a neki se zamonaše. Pobožan čovek zadobija smirenje, sigurnost, „mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14,17). Međutim, može se desiti da sve ovo izostane i da se pobožni život izopači u suprotnost onome što treba da bude. Da pobožan čovek samo uveća svoju muku, zadobije nove probleme, nemir, strahove i podozrivost, čak i da postane konfliktna ličnost. Da mu se pobožan život pretvori u pravu moru i samomučenje. Može se desiti da čovek dođe u situaciju da proplače dan kada je aktivnije prišao Crkvi. Zašto?

Nije nemoguće da monah, umesto da ispituje sebe i da sebe smatra nižim i grešnijim od drugih, postavlja sebe za sudiju drugima. Surovo osuđivanje i izobličavanje bližnjih nije ništa drugo nego ispoljavanje telesne i duševne revnosti, tj. lažne revnosti. Neduhovna revnost počinje da se ispoljava tako što monah prestaje da brine o sopstvenom smirenju i o svojim gresima, dok, istovremeno, veliku pažnju počinje da pridaje tuđim manama i pogreškama. O ovoj neduhovnoj revnosti govorimo nadalje.

SVETSKI LjUDI HVALE OVU REVNOST

„Svetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvatajući da su njena izvorišta samomnenje (preuznošenje) i gordost. Tu revnost oni veličaju...“ - kaže sveti Ignjatije Brjančaninov. Dakle, nije teško postići da u očima svetskih ljudi ta lažna revnost bude na ceni. Ako se povede hvalom svetskih ljudi, monah će se još dublje zaglibiti u osuđivanje. Oni koji „veoma hvale takvu revnost“, videći da njihov duhovni uzor traži tuđe grehe i pronosi „vesti“, i sami će krenuti u potragu za senzacijama. Svome duhovniku će rado donositi novinske i televizijske „informacije“ i time se kod njega dokazivati kao „revnitelji“ i oni koji brinu za sopstveni narod. Ove „informcije“ istisnuće duhovnu literaturu koju treba da čita monah. Čovek koji čita duhovne spise, stupa u duhovnu vezu sa onim ko ih je pisao, nadahnjuje se istim duhom. Tako biva ako se čita Sveto Pismo i svetootačka literatura. Ali, čovek koji se stalno zanima novinskim senzacijama, stupa u duhovnu vezu sa njihovim autorom, i njemu će se u određenoj meri desiti da mu novinari postanu duhovnici. Na njemu će se obistiniti reči svetog apostola Petra: „Od koga je ko pobeđen, tome i robuje“ (2 Pt 2,19). Na njemu će se pokazati i reči svetog Grigorija Sinajskog, da „um, udaljujući se od Boga, svuda biva vođen kao zarobljenik: čas ovamo, čas onamo, dotičući se svega pomalo“ - od jedne senzacije do druge. Um takvog čoveka kao lav ričući hodi i traži koga da osudi (vidi: 1 Pt 5,8).

Govorio mi je jedan monah kako je u manastiru njegovog postriga, dok je iguman osuđivao i prozivao episkope, više puta hteo da kaže: „Eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša...?“ (Jn 7,51), ali, kaže, nije smeo, da mu ne bi rekli: Nisi li i ti od njih?! (vidi: Jn 7,52). Dakle, ako neko ćuti dok drugi osuđuje, to ne mora da bude znak podrške, nego, naprotiv - nespremnosti i straha. Čini nam se da „harizma“ osuđivanja mora da deluje strogo, zabrinuto i zastrašujuće. Ali, budimo hrabri. Recimo slobodno - zar dužnost monaha nije molitva i blagodarenje, zar priliči monahu da kritikuje, grdi, preti i osuđuje? Osuđivanje je obično prikriveno brigom za druge ljude i za njihovo spasenje, prikriveno je revnošću, strogošću, zabrinutošću, dobronamernim kritikovanjem. Ne krije li se iza svega ovoga nezadovoljstvo sobom i svojim izborom (monaškim)? Izgleda nam bogougodnije sedeti u kafani i radovati se susretu sa prijateljima nego sedeti u manastiru i biti nezadovoljan drugim ljudima.

OSUĐIVANjE I AUTORITET

Ovako tumaranje uma kao zarobljenika (čas ovamo, čas onamo) i nerazumna revnost, koju prati uzavrelost krvi, dovešće do podozrivosti i sumnjičenja, a i do sklonosti ka izmišljanju. Zbog želje za osuđivanjem, takav um će svuda videti samo tuđe grehe, videće sve crno da crnje ne može biti, te će tako dospeti u duhovnu muku - kao da je čovek ostavljen od Boga, kao da Bog premudro ne promišlja o svetu, kao da poslednja neće biti Božja! Ovo vreme će lako smatrati za poslednje, za vreme opšte ogrehovljenosti i otpadija od vere, tačnije, želeće da vidi tako, iako je rečeno da „o danu tome ili o času niko ne zna...“ (Mk 13,32). Tačnije, on će želeti da ovo vreme bude poslednje, te će mu se tako i činiti. To će biti izgovor da se nekažnjeno osuđuje. To će biti izgovor da monah, u sopstvenim očima, sebe izdigne kao spasitelja sveta i Crkve. Da samoga sebe postavlja za autoritet, da umesto da se smirava u poslušanju, traži da njemu drugi budu poslušni. Poželeće sebe da stavi u centar crkvenog života. Tako mudrujući, doći će lako u raskorak sa osnovnim bogodanim ustrojstvom Crkve i verovatno u sukob sa episkopima, jer će oni biti najveća smetnja samoproglašenim autoritetima i „spasiteljima sveta“. Episkopu se neće moći nametnuti, ali će zato od svojih duhovnih čada tražiti poslušnost u svemu, pa neretko i u najdiskretnijim pitanjima bračnog života.

IMAJMO MILOSTI

Kaže Gospod: „Koji je među vama čovek od koga ako sin njegov zaište hleba, kamen da mu da? Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju?“ (Mt 7,9-10). Ljudi monasima prilaze sa poverenjem. Od monaha očekuju da čuju reč duhovnu, reč utehe, potvrdu nade, oslobođenje od tuge. Ali, ako umesto svega ovoga čuju monaha kako osuđuje, dobiće suprotno. Ako sin zaište hleba, dobiće kamen. Umesto da čoveku pomogne, nerazumni revnitelj dugotrajnim osuđivanjem može onoga koji ga sluša da učini sinom nezadovoljstva i gneva većim od sebe (vidi: Mt 23,15).

OSUĐIVANjE - UKIDANjE POSTA

Prepodobni Jovan Kasijan upozorava: „Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Osuđivanje je njena hrana, i to - vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, čak i smrtonosna. (...) Sujeta je ‘takođe’ njena hrana... (...) Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta.“ Dakle, duša ima svoja štetna jela od kojih, ako se udeblja, „može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane“. Još upozorava: „Ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam neće doneti nikakve koristi“, i: „Kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od štetne hrane“. Osuđivanje je znak upadanja u mrežu najpogubnijih duševnih strasti.

I sveti Vasilije Veliki govori da nije dovoljno za pohvalni post samo uzdržanje od jela, nego da postimo postom prijatnim, blagougodnim Bogu. Pravi post je - udaljavanje od zla, uzdržavanje jezika, gušenje u sebi gneva, ogovaranja, laži, itd. Uzdržavanje od toga jeste pravi post. U tome post - prekrasna je stvar.

EPITIMIJA SVETOGA SAVE U STUDENICI

Studenički tipik (glava 5) nalaže mogućnost da iguman uskrati Pričešće onima koji se nisu očistili od sledećih „strasti“: „Od nečistih misli i slaganja sa njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja“, itd. Već smo rekli da je ogovaranje u tesnoj vezi sa osuđivanjem, tačnije, ono je njegova majka. Ali deca osuđivanja su gorepomenuti - gnev, roptanje i žalost. Osuđivanje uvek prate roptanje, žalost i neretko gnev. Vreme provedeno u osuđivanju (i ostalim strastima tesno vezanim za osuđivanje) ne možemo sebi priznati kao vreme provedeno u postu. „Ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam neće doneti nikakve koristi“ - reče prepodobni Kasijan. Takvo uzdržanje je pre izrugivanje postu. Duševna hrana može biti osuđivanje, „i to - vrlo prijatna hrana“. Ali je njen učinak roptanje, žalost i gnev. „Naprezanje tela koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha, predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu“ - reče isti sveti, a prebivanje u postu dok pri tom pronosimo „vesti“, kritikujemo, osuđujemo, ogovaramo, žalostimo se, ropćemo i gnevimo, ne može da bude ništa drugo nego neprijatna žrtva Bogu, koja neće biti primljena. „Jer, kakva je korist čoveku (monahu) ako sav svet ostavi a duši svojoj naudi?“ (vidi: Mt 16,26). Sada se polako prisećamo godina kada je bio živ naš otac Julijan. On nije dao da se osuđuje, i u začetku je kod nas obesmišljavao svaku želju za tim. Tada to, draga braćo, nismo znali dovoljno da cenimo, ali mu sada za to blagodarimo.

Sveti Sava je ovde napisao, za studeničko bratstvo, da je naš ktitor - Nemanja „podigao manastir ovaj ‘na pokoj i na umnoženje monaškog čina’“. Ali, bez obzira na to što je Nemanja želeo „umnoženje monaškog čina“, Studenički tipik (glava 25) upozorava: „Bolje je jedan koji čini volju Gospodnju, nego mnoštvo bezakonika“. Prepoznajmo pomenute strasti kao izdaju monaštva i bezakonje.

DIJALOG

„Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je načinio, i ime one koja te je rodila, a takođe i imena tvojih poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju“ (vidi: Lestvica, pouka 8).

A osuđivanje, odgovarajući nam, reče: „Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: samoobmana, preuznošenje i gordost. Otac mi se zove: lažna revnost koja raspaljuje krv. Otac mi je i nezasita želja da sebe stavim u centar crkvenog života. A moje kćeri: ‘komentarisanje’ i ‘gunđanje’ zbog tuđih pogrešaka, nezadovoljstvo i gnev. Još i stalno pronalaženje tuđih krivica i nedostataka, traženje loših strana u svemu i nipodaštavanje i odbijanje prisustva dobra. Moji protivnici, koji me mogu držati okovana, jesu: istinski monaški život i uviđanje da ja uopšte postojim. Još i smirenje, sigurnost, ‘mir i radost u Duhu Svetome’ (Rim. 14,17). A šta me ubija? Ubija me monahova svest o sopstvenim gresima, a najviše njegovo blagodarenje - blagodarenje Bogu za sve“.

Draga braćo, postavimo ovo ispred sebe i tako učinimo korak ka jednomisliju sa našim igumanom - Svetim Savom, koji je ovde pre 800 godina rekao: „Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove, na tamošnji život... (...) Ovo nam treba, ljubljena braćo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo (Fil. 3,20), ovaj život mirno provodeći, nadu imajući da ćemo buduća večna blaga steći u Hristu Isusu, Gospodu našem, zastupništvom Presvete Vladičice naše Bogorodice i Dobročiniteljke, i molitvama prepodobnog i blaženog oca našeg i ktitora gospodina Simeona.“