www.pravoslavlje.rs


O svetosti ikone (drugi deo)

Slikarski kanoni u estetici vizantijske ikone

Jovan Mrđenovački

Religiozni slikari Renesanse i Baroka nisu pred sobom imali tako uzvišen i složen zadatak čijem ostvarenju su težile generacije pravoslavnih ikonopisaca: da svaki element slikarskog postupka oslikavanja oblika i kompozicije ikone zadobije simboličnost koja će biti u savršenom skladu sa duhovnim porukama Novog Zaveta.

Mada se u brojnim istorijama umetnosti više pažnje posvećuje religioznom slikarstvu Renesanse i Baroka nego slikarstvu Pravoslavne Crkve, verujem da je, iz gore navedenog razloga, neophodno ne samo uočiti već i bolje razumeti odlike slikarstva Pravoslavne Hristove Crkve. To je moguće učiniti na mnogo načina, a jedan od najprimerenijih je sagledavanje veličine duhovnog i umetničkog podviga ruskog monaha-ikonopisca Andreja Rubljova, najdarovitijeg od svih pravoslavnih ikonopisaca, koji je ne samo savršeno poznavao i primenjivao sva slikarska pravila – kanone ikonopisa zasnovanog na vizantijskoj tradiciji, nego ih je, takođe, pomoću Božijom, i proširivao.
U sveukupnom ikonopisu Rubljova po izvanrednoj snazi umetničkog izraza izdvaja se ikona „Sveta Trojica“. Ona ne prestaje da iznenađuje poklonike uvidima o izvornoj simbolici njene kompozicije kojom Rubljov izražava onaj duhovni, nevidljiv, verom nadahnut, a Bogu drag, pokret ljubavi u duši praoca Avrama i Sare (mada na ikoni njihovo vidljivo prisustvo nije prikazano!) kada ih je, u obličju Tri angela, posetila Sveta Trojica i vidljivo im se objavila.1
Pre nego što u daljem izlaganju ukažemo na neke, još neistražene, elemente likovne kompozicije ove ikone, i na njihova simbolička značenja, potrebno je odretiti tačno mesto i vrednost estetskoj analizi ikonopisa uopšte. Ne bi bilo razumno ako bi, razmišljajući o estetskim vrednostima ikone, pa prema tome i ikone „Sveta Trojica“ prepodobnog Andreja, zaboravljali da ikona dobija snagu svog duhovnog zračenja, pre svega, činom osvećenja. To znači da se delovanje ikone na posmatrača ne ostvaruje isključivo posredstvom njenih umetničkih kvaliteta. Pri ikonopisanju je najvažnije izlivanje na ikonu blagodati Božije – Božijih energija, što se zbiva u činu njenog osvećenja. Blagodat Božija utiče na ostvarenje osnovne funkcije ikone: „Uvođenje posmatrača ka sozercanju suštine bića i stvari ka njihovom večnom smislu – logosnosti”.2 Kada se u ovom tekstu ukazuje na potrebu najdarovitijih ikonopisaca za ostvarenjem autentičnosti umetničkog izraza važno je naglasiti da ona ne proizilazi iz njihove težnje ka slavoljubivom isticanju svoje darovitosti, već iz želje da savesno odgovore na Božiji poziv da stvaralačkim trudom, uz ličnu molitvu i molitve Crkve, umnožavaju talanat koji su od Boga dobili.
Samo trezvenim sagledavanjem dela darovitih ikonopisaca, koje počiva na saznanju da ikona jedino činom osvećenja prima i zrači Božiju silu – Božiju blagodat, pravoslavnom hrišćaninu je moguće da sagledava snagu likovnog izraza ikone, bez njegovog precenjivanja kojim bi se narušio osnovni smisao pravoslavne ikone: ne da isključivo bude umetničko delo već moćni duhovni posrednik između Boga i čoveka. Mnogobrojne čudotvorne ikone o tome svedoče. Jasno je da njihovo isceljujuće dejstvo ne proizilazi iz njihove umetničke vrednosti. Ali, takođe, iako je ikonopisac svestan da Bog od njega ne očekuje da pokaže samo svoje umetničko pregnuće, već pre svega duhovnost: ljubav, veru, smirenje..., on je dužan da razvija, pored svojih duhovnih, i umetničke talente. Zato se ikonopisac trudi da, u granicama svojih mogućnosti i mere dobijene Božije blagodati, usavršava vrednost likovnog teksta ikone.

O čemu nam kroz sve vreme ljudske istorije svedoči vizantijski – pravoslavni ikonopis? Ova jedinstvena likovna umetnost Pravoslavne Hristove Crkve svedoči o dostojanstvu i tajinstvu ljudskog postojanja kada se ono sagledava u svetlosti ovaploćenja i vaskrsenja Sina Božijeg, Gospoda Isusa Hrista. Sve delatnosti, pa i svekolike umetničke delatnosti, kada izrastaju pod ovim radosnim duhovnim svetlom, dobijaju potpuno nova značenja. „Umetničke delatnosti se preobražavaju i dobijaju svoju liturgijsku dimenziju: Bogosluženje, liturgija, religiozna svest, „prožima celog čoveka, bez omalovažavanja bilo koje funkcije njegove duše ili tela, ne prepuštajući ni jednu od njih svetovnom carstvu”.3

Ikonopisci Pravoslavne Crkve oduvek su imali odgovoran zadatak da specifičnim likovnim jezikom ikone i freske, izraze i tumače ljudima sadržaj i smisao Božijih otkrovenja. Kao što sveštenici i monasi Hristove Pravoslavne Crkve koriste naročit, Duhom Svetim podstaknut i oblikovan govor – kazivanje, da bi njime slušaocima tumačili sadržaj Svetog Pisma i žitija Svetih, tako i ikonopisci, nadahnuti dejstvom Duha Svetoga, iznalaze i primenjuju slikarske postupke kojima vizuelno usmeravaju duh posmatrača ikone i freske ka sagledavanju bogolikosti čoveka i mogućih puteva njegovog daljeg duhovnog uzrastanja u slavi Božijoj. „Svojom uzvišenošću i prevazilaženjem svega vremenskog ikona gasi ‘žar strasti i sujetu sveta‘ uznoseći posmatrača u nadčulni svet, u život ‘budućeg veka‘.4
Razmišljanje o estetskim vrednostima ikonopisa, pa time i ikone „Sveta Trojica“ Andreja Rubljova, dovodi nas do saznanja da su estetske vrednosti ikone samo sredstvo kojim ikonopisac slavi Boga, a ne svoje umeće - svoju sujetu. Za pravoslavnog ikonopisca i freskopisca rad na stvaranju likovnog izraza ikone samo je neophodan zadatak pomoću koga, zajedno sa ostalim oblicima svog delanja u svetu, otkriva hristolikost kao bezmernu meru čovekovog rasta5. Estetika vizantijskog ikonopisa zasniva se na uvidu da je moguće likovno izraziti bogolikost čoveka koju on dostiže izbavljajući se iz robovanja ogrehovljenosti svoje volje. Konačni cilj ove estetike je da pokaže lepotu unutarnjeg, Duhom Svetim oblagodaćenog, oboženog, svetog čoveka. Vizantijskom ikonom čovek proslavlja Boga ali i poštuje Bogom stvorenu lepotu i dostojanstvo ljudskog lika savršeno projavljenu u liku Bogočoveka, Gospoda Isusa Hrista. Iako vizantijska ikonografija ‘’koristi čitavo iskustvo i umetničko nasleđe starog sveta‘’6 ikonopisac zasniva i usavršava likovni izraz ikonopisa pre svega istančanim razumevanjem smisla Božijeg predanja kao i na duhovnim uvidima u sadržaj Jevanđelja.

INDIVIDUALNOST IKONOPISCA
Šta čini duhovnu osnovu na kojoj ikonopisci vekovima, grade specifična vizuelna svojstva i simboliku likovnog teksta ikona i fresaka? To je slobodna volja čoveka da celim bićem primi blagodat Božiju i poveruje u ovaploćenje Sina Božijeg, Gospoda Isusa Hrista - da veruje u silu i smisao Njegovog vaskrsenja, da Bogu bude zahvalan na svemu i da na taj način uzrasta u ljubavi Božijoj.
U kojoj meri je prisutna i važna individualnost ikonopisca dok ikonom proslavlja Boga i dostojanstvo ljudskog lika?
Neki estetičari7 pogrešno rasuđuju da je Hristova crkva u duhovnoj atmosferi srednjeg veka svim ljudima, a naročito ikonopiscima, nametala stav da „individualno stvaralaštvo, lično opredeljenje ka smelim i novim prodorima mora biti skoro sasvim beznačajno spram opšteprihvaćenog univerzalnog hrišćanskog učenja, i da se nužnost takve beznačajnosti ličnog umetničkog izraza zasniva se na etičkim postulatima, na prenaglašavanju osnovnih hrišćanskih vrlina: skrušenosti i skromnosti.8
Potrebno je pravilno razumeti odnos između Hristove nauke i umetničkog izražavanja ikonopisaca. Hristov poziv ljudima da se oslobode vlasti greha, da bi postali sinovi Božiji koji Ga slede na duhovnom putu uzlaženja Ocu nebeskom, najznačajniji je događaj u istoriji čovečanstva. Pokazujući ljudima kako da razumno koriste telesne, umne i duhovne sposobnosti, radi dostizanja pred Bogom mnogocenjene duhovne čistote i lepote, Hristos je nedvosmisleno pokazao da Njegova nauka o spasenju duše od večne smrti zaslužuje da bude ispred svake druge nauke. To znači da je Hristova nauka, za svakog čoveka koji ozbiljno shvata pitanje ličnog spasenja svoje duše, po značaju ispred estetike i svake druge nauke. Ali, to istovremeno ne znači da se time odbacuje vrednost naučnog i umetničkog delovanja, posebno kada je usklađeno sa Hristovom naukom.
Ikonopisci su vekovima razvijali talente pokretani silom Duha Svetoga i uz molitvenu podršku Pravoslavne Crkve, saborno usavršavajući izvorni likovni izraz ikonopisa. Iz molitvenog, sabornog i postojanog staranje članova Pravoslavne Crkve o izvornosti likovnog jezika ikonopisa proistekli su slikarski kanoni. Oni izražavaju nivo kolektivne svesti pravoslavnih hrišćana na čijim temeljima ikonopisci i fresko slikari, braneći se od užurbanosti i pometnje u svetu (koje proizvode svaku površnost i lažne vrednosti), ostvaruju smislene pomake u stvaralačkim postupcima ikonopisanja. Pavle Florenski objašnjava zašto slikanje ikona i fresaka ne podleže proizvoljnim izmenama u načinu slikanja. „U saborskim aktima jasno se kaže da se ikone ne stvaraju pukom zamišlju, naime izmišljanjem ikonopisca nego silom nerazrušivog zakona i Predanja Vaseljenske Crkve, dakle sastavljati i propisivati nije stvar živopisca nego svetih otaca; ovi poslednjim neotuđivo pripada pravo kompozicije, a živopiscu samo izvršenje tehnike... U pravom i tačnom smislu reči umetnici - ikonopisci mogu da budu samo sveci, i možda je veći deo svetih slikao u tom smislu što je usmeravajući svojim duhovnim opitom ruke ikonopisaca, dovoljno izvežbanih tehnički da bi oni umeli da ovaplote nebeska viđenja i dovoljno vaspitanih da bi bili prijemčivi za uticaj blagodatnih učitelja. Mogućnost takve saradnje ne treba se čuditi... Pri srednjovekovnoj spojenosti iskustva i pod rukovodstvom onoga koji je priznat za duhovnog rukovoditelja, organizacija ikonopisanja zajedno, po svojoj prilici bila je naročito savršena.“
Takođe, Florenski jasno naglašava da „kanon nikada nije služio kao smetnja, i strogi kanonski oblici u svim oblastima umetnosti uvek su bili samo brus na kome su se lomili nedaroviti a izoštravali stvarni talenti“.9
Najdarovitiji ikonopisci su savršeno dobro poznavali simbolički – ontološki smisao kanona pri slikanju ikona i iz tog razloga su ih uvažavali. Snaga i sloboda umetničkog izraza u pravoslavnom ikonopisu ne iskazuje se drskim odbacivanjem već dosegnutog smisla prethodno pronađenih slikarskih vrednosti, već se pokazuje kao hrabrost ikonopisca da istražuje i dograđuje značenja svih estetskih vrednosti ikonopisa zasnovanog na vizantijskoj tradiciji. Zato se slikarski kanoni u pravoslavnom ikonopisu olako ne zamenjuju novim, značenjski neopravdanim slikarskim postupcima, čiji temelji nisu sigurno određeni Hristovom naukom.

OPRAVDANI ISKORACI
Samo su najdarovitiji ikonopisci, vođeni Duhom Svetim i sa blagoslovom svojih duhovnika, među kojima najistaknutije mesto pripada Andreju Rubljovu, u ikonopisu činili izuzetno smele iskorake opravdano proširujući značenja slikarskih kanona. Oni su to mogli da čine jer su u potpunosti razumevali i promišljali njihov smisao. Snažan likovni izraz ikone „Sveta Trojica” izrasta ne samo iz izuzetnog dara Rubljova da osmisli simboliku likovne kompozicije definisane izvornim i sasvim neuobičajenim korišćenjem vizantijske perspektive, čemu se u ovom ogledu u najvećoj meri posvećuje pažanja, već on nastaje i zbog svih ostalih, kolorističkih i svetlosnih (valerskih) likovnih vrednosti, o kojima su mnogi već nadahnuto i iscrpno pisali, pa im, samo iz tog razloga, u ovom ogledu nije posvećena veća pažnja. Zadivljuje nas simbolika likovne kompozicije ove ikone kojom se iskazuje svestranost izraza bogoslovskih misli o Svetoj Trojici, počev od Božanskih lica do ideje ipostasnog razlikovanja jednonačalija u unutarnjem životu Božanstva.
Zaista, ikona „Sveta Trojica” Andreja Rubljova visinom umetničkog dometa kruna je sveukupnog ikonopisa zasnovanog na vizantijskoj likovnoj tradiciji. Ona najsnažnije svedoči da estetika ikonopisa, usmerena ka Božanskoj lepoti, nastaje u zajednici sa večnom Božanskom svetlošću. Zato je moguće reći da estetske vrednosti likovnog teksta ikone „Sveta Trojica“ Andreja Rubljova i njegova brojna simbolička značenja u potpunosti izražavaju i potvrđuju misao Svetog Vasilija Velikog: ‘Šta ima čudesnije od Božanske lepote? Zar je jedan pojam Božije veličanstvenosti slavniji od Njegove lepote? Ima li vatrenijeg i poletnijeg stremljenja duše od onog koje je sam Bog usadio u dušu koja se očistila od svakog poroka i koja mu iskreno kaže: „Ranjena sam ljubavlju”10

FUSNOTE:

1 Protojerej Liverij Voronov: Prepodobni Andrej Rubljov, veliki umetnik drevne Rusije; u knjizi: „Prepodobni Andrej Rubljov ikonopisac“, str 26, Logos Svetilo, 1996.
2 Lidija Zeković, Pravoslavna ikonologija, Logos, časopis studenata bogoslovskog fakulteta br 3/1997., str. 65
3 Isti izvor, str. 65
4 Isti izvor, str. 64
5 Isti izvor, str. 65
6 Isti izvor, str. 69
7 Danko Grlić, Estetika
8 Izvorno hrišćanstvo nikada nije nametalo ljudima da moraju da prihvate Božije zapovesti kao duhovnu osnovu prema kojoj će misliti, živeti i stvarati. Gospod Isus Hristos jeste upozoravao na štetu koju čovek nanosi sebi kada svesno odstupa od Božijih zapovesti, ali On nikada i nikome nije nametao svoje učenje. Kada su ga neki od učenika zbog svog maloverja napustili, On je krotko upitao apostole: „Da nećete i vi da odete?” (Jovan, 6:56-71).
Oni članovi ili grupe unutar Hristove Crkve koji su Hristovo učenje nametali ljudima nisu to činili u skladu sa primerom koji je svima pružio Spasitelj. Način na koji se izvorno hrišćansko učenje odnosi prema ljudskoj slobodi mišljenja i delanja možda najbolje pokazuju reči svetoga apostola Pavla: „Sve mi je dozvoljeno ali mi nije sve na korist.”...
9 Pavle Florenski, Ikona-pogled u večnost
10 Sveti Vasilije Veliki, po knjizi Konstantina Kavarnosa, Vizantijska misao i umetnost, Teološki pogledi 1-1, 1978. str. 38.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/985/tekst/slikarski-kanoni-u-estetici-vizantijske-ikone/