Какву је слику Србије, и у којим листовима, изван сатиричних приповедака и сатира још дао сатиричар, памфлетиста, полемичар, писмописац, писац анегдота, козерија, фељтона, „истерница“ из службе, „погорелац“ и новинар по невољи Радоје Домановић? Каква-таква, већ формирана као чинилац у јавном мњењу, штампа је привукла борбени дух Домановића, и он ће, у бројним листовима, својим памфлетима, полемикама, анегдотама и формама између публицистике и литературе у томе наћи себе.
Оно највредније у његовом делу, створеном за једну деценију, у сатири и осталим жанровима има општије значење и „прелази границе и оквир времена“ свога - има општу вредност. Сарађивао је од 1898. године у Геџи и Дневном листу (анонимно), где су главну реч водили Јован Скерлић и Милан Грол, у Одјеку, у рубрици „Узгреднице“, нарочито од октобра 1902. до марта 1903. године, када улази у новинарство у пуном смислу. Јер, познато је да је од мајског преврата штампа на удару цензуре, а новинари су хапшени. У новинским текстовима зато је више сатире и козерија и зато су и књижевни радови добијали политичку боју и карактер журналистике.
Никада више књижевника није било у новинама, и то опозиционим, као тада, од Јована Скерлића и Јаше Продановића до Домановића, и они су, пола сликајући Србију каква јесте, пола измишљајући, упропастили краља Александра, као што је Змај упропастио кнеза Михаила, исправно уочавају историчари књижевности. Они су од Србије направили Страдију а од краља карикатуру и лудог владаоца.
У Одјеку, гласилу радикала, нарочито од 1902. године, када је поново забрањен, где је писао рубрику Узгреднице, у Звезди, Српском књижевном гласнику - свугде и увек Домановић пише са позиције отпора. Он увек узима највеће теме и удара у Владу, министре, полицију и Двор. Тако и тада израста као велики памфлетиста и борац без мане и страха. О СРПСКОМ ПОЛИТИЧКОМ БИЋУ
На његовом удару су Ђорђе Николић, лекар који постаје министар привреде, Велимир Веља Тодоровић, министар полиције, Милован Павловић, министар војни или „гутач устава“, каквог га је приказао, Димитрије Цинцар-Марковић, министар генерал, председник Владе, да побројимо само неке.
Користећи се Олендорфовом методом учења страних језика, по којој од познатих речи ученици граде све могуће реченице, у једној Узгредници дао је овакву слику Цинцар-Марковићеве ђенералске владе из 1902. године:
- Имате ли ви Срби једну добру владу?
- Не, ми Срби немамо једну добру владу, али г. Цинцар-Марковић има једну чизму,
- Имате ли слободу збора и договора?
- Не, ми немамо слободу збора и договора, али г. Веља Тодоровић има жандаре.
- Је ли ово једна клупа?
- Не, то није једна клупа, то је један министар просвете.
- Је ли наша стрина радо једе кисео купус?
- Наша стрина не једе кисео купус, али наша влада пише смешне програме.
- Има ли у државној благајници новца?
- Не, у државној благајници нема новца, али министар финансија радо чита словенску граматику. Домановићев дух, ван сумње, говори нам о заборављеним људима, али сведочи о српском политичком бићу, које видимо и у актуелној српској влади у којој министри не говоре о свом ресору, мрзе једни друге, мењају фотеље као лекари опште праксе, како неко и сам од њих примећује. Домановићев дух потврђује несхватљиво понашање министара који као државници једни о другима говоре све најцрње: да су издајници, да су лопови, да су сепаратисти, заборављајући да то није државнички, а још мање пример народу.
Ударао је он и по режимској штампи. Дворски листови били су: Слога, Коло, Мале новине, Вечерње новости, Савременик, Двадесети век. Прозивао је и новинаре и њихове уреднике: Перу Тодоровића, Јову Адамовића, Андру Гавриловића, Драгомира Брзака и друге. Та борба је изгледала као у квизу „Сам против свих“. Домановић је у њој деловао као институција и излог националне савести и морала. ОД СТРАДИЈЕ ДО НОВОГ ПОКРЕТА
После повратка из Минхена 1904. године, где се годину дана усавршавао учећи немачки језик (што је био његов једини значајнији одлазак у Европу), постајући самоме себи опозиција, јер су се мајским превратом ипак промениле друштвено политичке прилике, Домановић покреће свој лист Страдију. Лист излази од децембра 1904. до маја 1905. године, четвртком и недељом, у 35 бројева и трајао је, дакле, пет месеци.
Интересантно је да га је Домановић практично сам уређивао и писао. У листу он жели да покаже да се биће Србије није променило убиством краља. Пише о ситним темама и оне имају мањи значај и снагу од идеја и тема његове рубрике Узгреднице...
Последњи лист у којем је писао био је Нови покрет, од фебруара до октобра 1906. године, испод којег је симболично и пркосно стајало: „власник Радоје Домановић“. Био је то лист завереника или „мајеваца“, који је донео сатире Краљ Александар по други пут међу Србима, и Из земље чуда и изненађења (Успомене једног Енглеза), и више текстова у којима он показује карактер своје беседе, стил и слику борбе. Такви су текстови Цвети, Одјеку, Самоуправи, Радикалној демократији, Разговор са радикалном демократијом и други. Гашењем овог листа, угасио се и друштвени ангажман Домановића, кога је болест узимала под своје и августа 1908. године он, опхрван туберкулозом и алкохолом, умире. Бритка и пророчка мисао
„Радоје Домановић је вечно актуелан и занимљив писац“, тврди проф. др Милорад Јеврић. „Већ сто година је прошло од његове смрти, а популарност му никада није опадала. Свака дубља друштвена криза, сваки озбиљнији потрес на политичкој сцени рађао је изнова потребу за Домановићевом бритком и пророчком мишљу, за његовим оштрим и радикалним ставом којим се настоји, из корена, изменити неправедна друштвена релација или отклонити непријатељски напад на српски државни, национални и духовни простор“.
Ретки су писци на светској књижевној мапи који у свом делу сажимају такав кондезовани облик мисли и енергије који се може употребити у многим животним ситуацијама, такав парадигматски модел света којим се може успешно представити и разрешити готово сваки проблем савременог друштва НЕБРИГА ПРЕМА ПИШЧЕВОЈ ЗАОСТАВШТИНИ
Говорили смо о духовном наслеђу Радоја Домановића. А шта је са оним што чини материјалну културу? Радојевих рукописа нема, јер му је стан у Београду уништен у рату.
Родна кућа, односно школа, у којој су становали пишчеви родитељи, у селу Овсишту, изграђена 1852. године, на којој је и плоча са натписом: „Као син учитеља у овој кући се родио 1873. год. Радоје Домановић, знаменити српски приповедач и сатиричар“, пропада, и небрига прети да је потпуно сруши.
Спомен-собу изједа мемла. Библиотека је празна, а књиге, поклоњене поводом прославе сто година од рођења, однешене како не би и оне пропале. Пројекат за поправку постоји, али нема пара. Пре би се рекло да недостаје плана, воље и љубави да се негује наслеђе, уместо што му се прилази кампањски или свечарски. Све звучи као да се судбина још једном поиграва са писцем, а Србија коју је описао показује како се није променила. Мештани су љути на град и писце, који овде дођу само да се хомеровски госте у време „Домановићевих дана сатире“. Ништа боље није ни у Горњим Јарушицама, селу у којем је у пеленама донет писац, у којем је живео и неизмерно га волео. Пишчеву љубав илуструје чињеница да су његови сељани прототипови Домановићевих јунака. Опис завичаја и Шумадије, такође, илуструје љубав, надахнуће и очараност његовом лепотом: „Са свију страна чујеш песме, прељске и жагор... Седим, па пливам у чистини, певам јер морам, сама ме природа гони... Помислиш да си у рају, а не на земљи... Свуд около шума, обасјана слабом светлошћу месеца. Све се почне утишавати. И лавеж паса, и песме радника који се враћају кући, све тише, тише... Још, кадкад, кос и славуј јаве се умилном песмом из свог гнезда и по који бедан пас лане. Почну светлуцати по брежуљцима ватре. Па тек дивне песме чујеш - то су прела...“
Тој идиличној представи топле слике завичаја супротстављен је свет неправде, неверства, преваре, лицемерја, који је упознао у Београду, јер, како је писао, „што год почнем да мислим, све ми Београд поквари“. БЕЗ СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА
Педесетих година прошлог века, кућа Домановићевих премештена је из засеока Цетиње у центар села. На њој је стајала и спомен-плоча. Међутим, пре петнаестак година она је срушена и на истом месту подигнута је зграда задруге, али без знака да је овде живео највећи српски сатиричар. Иако у Србији седам библиотека и осам школа носе Домановићево име, у завичају нема спомена, као да је реч о уклетом песнику. Што је још горе, ни између мештана Овсишта, где је рођен, и сељака из Јарушица, у којима је живео, не постоји слога. Отимајући се о писца, први су својевремено поручили другима, као да су хтели да докажу вечиту неслогу и свађу по којој је сатиричар шибао:
„Ето вама осталих Домановића, па их славите колико год и како год хоћете, а нама оставите овог јединог који је код нас свет угледао!“
Истина, Србија и Крагујевац се припремају да достојно обележе век од смрти Домановића. Припрема се издање сабраних дела и научни зборник радова о његовој личности и делу. Српска академија наука и уметности у октобру организује научни скуп посвећен писцу.
Повод је значајан и прилика је да се много тога исправи. Јер, заиста је мало да Домановић има само једну бисту у Шумадији. Испред Градске скупштине Крагујевца треба поставити велики споменик Радоју Домановићу са бичем сатире у руци, као опомену како треба да се ради, влада и живи у Србији. Као што треба подићи и споменик Књазу Милошу, јер се навршава 190 година од када је Крагујевац постао престоница Србије.
Само та два примера довољно илуструју колико нам недостаје духа у цивилизацијском вредновању наслеђа, иако непрестано понављамо како смо историјски народ.
Можда је ово прилика за реализацију једног таквог пројекта. Али, и да се и остале ствари везане за обележавања из домена материјалне културе, ураде: поправе куће, спомен-обележја, и оживи дух који опомиње на висинске вредности Радоја Домановића, чије име носе српске школе, улице и библиотеке у осам градова Србије.
КРАЈ |
