Музика - језик најближи души

 У овом преломном тренутку за српски као и читав људски род, где је Косово још једном велико бојиште за Царство Небеско, српском народу најснажније пружа руку управо руски народ. Музиком и срцем могли смо до краја да осетимо снагу нити које повезују душе ова два народа, спајајући се у нераскидиво небеско ткање. Повод гостовања ПБПД у Русији било је учешће на престижном Пасхалном фестивалу, који, под руководством уметничког директора Маринског театра, Валерија Гергиева, традиционално постоји од 2002. године, уз наступе најбољих руских и светских професионалних хорова. Хор из Србије је наступио као једини аматерски хор. Фестивал преносе сви водећи руски и светски медији, а одржава се уз подршку Владе Русије, Министарства културе Русије, Владимира Путина и под покровитељством Њ. Св. Патријарха московског и целе Русије Алексеја II.


Хор је предводио његов председник, протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве, и диригенткиња Светлана Вилић, којој припада највећа заслуга за читаву организацију турнеје, учешће Хора на Фестивалу и велики концерт у Капели њеног родног Петрограда. Хор је, проносећи своје песме Русијом, био сведок како љубав, саборност, молитва и музика васкрсавају живот у људима, где год су они сабрани у име Господње.

Хор је своје гостовање, уз саслуживање о. Петра, започео певањем на Литургији, крај фреске Св. Саве, у највећем православном храму света, Храму Христа Спаситеља. Након тога, Пасхални фестивал су свечано отворили хор Храма Христа Спаситеља, Прво београдско певачко друштво и хор Маринског театра. Присутнима се, у име руског Патријарха, обратио Митрополит Арсеније, изјављујући да је ПБПД конкуренција професионалним руским хоровима. Овације нашем хору биле су дуготрајне и бојене снажним емоцијама, настављајући се и изван сале, где је бројна публика, у сузама, понављала руско „Спасибо“ и „Унели сте нам светлост и радост“. Владика Антоније је преводио говор о. Петра о томе да Хор трећи пут гостује у Русији (први пут је то било на прослави 900 г. Хришћанства у Русији, а други пут на 1000-годишњици); да емоције које су нам даривали Руси, као велики народ великог духа и вере, чине нашу радост сразмерно великом овој великој земљи. О. Петар је доделио, у име Хора, почасну повељу и икону Спаситеља Свјатјејшем Патријарху Алексеју, те повеље Храму Христа Спаситеља и Пасхалном фестивалу. По завршетку концерта, хор Маринског театра и хор ПБПД су, мимоилазећи се, поздрављали једни друге аплаузом, као да су се руска и српска река Православља музиком сливале једна у другу.


Тог дана је Владика Антоније, старешина подворја СПЦ у Москви, уприличио свечани пријем за руководство и чланове Хора, у оквиру Петропавловског манастира, чији је настојатељ. Овај манастир, првобитно саграђен 1700. године, рушен, а обновљен од стране Владике Антонија, у Русији је познат по чудотворној икони Богородице Богољупске. Владика је Хор почаствовао истински срдачним гостољубљем, за какво се, по речима апостола Павла, примају анђели.

Наредних дана уследили су концерти у Светотројицком саборном храму у Калуги, уз поклоњење чудотворној икони Богородице Калушке, где је Хор дочекан и испраћан звонима, а дан касније певан је и велики концерт у Успенском храму у Кремљу. Хор је, по благодати, певао тада испод саме куполе и фреске Христа Сведржитеља, шаљући своје молитве и сазвучја у само срце поднебесја. Уз „Спасибо“, „Браво“, дубоке наклоне и сузе, публика је испраћала певаче који су се затим упутили у обилазак Кремља, музеја Царске породице, Црвеног трга и цркве Василија Блаженог. Међу најдирљивијим моментима био је добротворни концерт за ветеране рада и рата, певан молитвено и у сузама, изливајући песмом своју љубав на оне који су понели тежак крст, а остали жељни душевне хране, као јединог правог живота, једине утехе и наде.

Хор је ходочастио Царску Лавру, поклонивши се моштима Св. Сергија Радоњешког, једног од највећих руских светитеља. Поред Тројицко-Сергијевог храма налази се Успенски храм, рушен у време револуције, 1918. године, када је руска Црква страдала у крви. На овом месту налази се и најтеже звоно на свету, тешко 72 тоне, које звони само за велике празнике. Оно што је Србима Острог, то је Русима Царска Лавра. Ту се налази и Семинарија, где нас је дочекало неколико српских богослова. У Русији има око 1000 православних богослова из Бугарске, Јерменије, Русије, Грузије, Кине, Камбоџе, Тајвана, од тога 30 из Србије, Хрватске, РС и Црне Горе. Наши млади домаћини су нам испричали да су, поводом недавне косметске кризе, руска браћа била свесрдно уз њих, подржавајући их и помажући, делећи са њима све.

Хор је своје гостовање наставио у Петрограду, граду Петра Великог и Царске породице, названом и Северна Венеција, будући да је Петар Велики, прокопавањем канала преко реке Неве, желео да направи другу Венецију. Све улице, као зраци звезде, извиру из чувеног Адмиралитета, симбола овог града, уз Ермитаж, брод-музеј Аурора, Марински театар, монументални Исакијевски сабор, Петропавловску тврђаву (са моштима Царске породице), Саборни храм Богородице Казанске и око 500 мостова.

Хор је угостила братија подворја манастира Оптина Пустиња, чији је мушки хор, под вођством игумана Растислава, својим појањем отворио Небеса прошлог октобра у Београду. Хор ПБПД је, на Смоленском гробљу, кончини Пушкина и многих великана Русије, обишао цркву иконе Богородице Смоленске, уз чудесно лепу икону Богородице Свих жалосних радост. Уследило је и поклоњење моштима Свеблажене Ксеније Петроградске, у чију се капелу сливају реке поклоника. Снага љубави и молитвеног созерцања који се уздижу над моштима ове велике светитељке пројављују само једно - завет Господњи: „Што свежеш на земљи, биће свезано и на небесима“. Поклоњење се наставило и у манастиру Св. Јована Кронштатског, његовим светим моштима и чудотворној икони Покрова Пресвете Богородице. Ходочастећи ове велике православне светиње, Хор је свуда певао Васкршњи тропар и славословија Богородици и светитељима.


На Св. Николаја Жичког, Прво београдско певачко друштво је певало велики целовечерњи концерт у петроградској дворској Капели. Основана је пре 500 година, првобитно за наступе дворског хора, а добила касније и свој оркестар и балет. Присутне су биле званице из културног живота града, диригенти и музички стручњаци, као и прота Владимир, настојатељ цркве Богородице Владимирске. Репертоар су чиниле српске и руске духовне и световне композиције, а међу њима и јеврејска Енош и Бартолучијев Агнус Деи, уз изванредну пратњу Душана Вилића на оргуљама. Уз Хор, бурне овације освојили су и солисти Марчела Лукић и Ђорђе Томић. О. Петар је поделио свечане повеље и одржао говор, прозбено се обраћајући присутнима да се моле за српски народ и распето Косово.

Наредног јутра, Хор је певао на Литургији у цркви Иконе Богородице Владимирске, коју је служио о. Владимир, уз саслуживање о. Петра и певање дечјег и хора младих „Св. Јован Дамаскин“. Прота Владимир је у проповеди присутнима говорио о великом успеху концерта ПБПД, који је изазвао јаке емоције, сузе и радост. Након литије око храма, дечји хор, који, под вођством диригенткиње Ирине Болдишеве, негује и византијско појање (а недавно је, на позив Иване Жигон, гостовао у Руском дому у Београду и на Косову), отпевао је са ПБПД и окупљеним верницима песму „Сербиа и Росиа, две сестри родније...“, „Боже правде“ и Химну Св. Сави. Овај аутентично саборни доживљај православног јединства и музиком бојених емоција наставио се и на пријему код о. Владимира, где је дечји хор певао „Ој, Косово, Косово“, „Креће се лађа“, „Тамо далеко“, остављајући госте из Београда истински потресене, подигнутих срца и у сузама. Отац Владимир је, даривајући Хор и поклањајући о. Петру икону Богородице Владимирске, изјавио да су се спојила два народа у славу Божју, а тада се увек догађају велике емоције, да су Руси увек са својом српском браћом, молитвом и душом, као што је Исус говорио: „Ја сам с вама у све дане“.

Хор је обишао и Александро-невску Лавру и Казански храм, а на железничкој станици, напуштајући Петроград, испраћен је још једном дечијм хором и гђом Ирином, косовским песмама, сузама и даровима које су деца сама правила. Оваква снага љубави Христове, која се пројављује на најдивније и најнеочекиваније начине, враћа веру у то да никакви ратови, отпадништво ни зло не могу уништити дубине и озарења Православља. По речима владике Николаја, „Ја - с том речи је почела историја, и завршетак је тога почетка очајање. Ми - с том речи нека почне нова историја, и њен ће завршетак бити музика“.