Не постоји већа тема од Бога на овоме свету

Објавила је књигу есеја „Антологија заноса“, а први роман „Ко плаче“ нашао се у ужем избору за НИН-ову награду и за кратко време доживео три издања. Роман је овенчан наградом „Женско перо“ и међународном књижевном наградом „Меша Селимовић“, Французи су откупили филмска права. Предавач је на Факултету драмских уметности. Сања Домазет је српској књижевној сцени донела нов сензибилитет и велико освежење, трагајући са својим јунацима за излазом, за суштином ствари у потрази за Богом.

БОЖАНСКИ ДОЖИВЉАЈ СВЕТА

- Као превасходно лирски аутор у чијем делу се преиспитују судбине људи, са њиховим размишљањима и преокупацијама које одређују љубав и смрт, односно Ерос и Танатос, као две основне детерминишуће силе човековог постојања, како видите човеково откривање и приближавање Богу?

- Мислим да човек не долази до Бога, него Бог прилази или не прилази човеку. Због чега је то тако, не знам, али то је још једна од тајни које откривамо у овом нашем трајању на земљи. Мислим да са осећањем веровања или долазимо или не долазимо на овај свет. Свест о постојању Бога јесте свест о постојању трансцедентног, другог, вишег, чистијег; то је она невидљива, а челична нит која нас везује не само са небом и небеским искуством, него и са најдубљом суштином нашег бића. Без дубоког осећања религиозности, чини ми се да човек нема ни осећање дубоког поуздања у себе. Уосталом, одавно је речено да је живот тако рђаво створен, да му овде не може бити крај. Моје јунакиње и јунаци трагају за Богом унутар и изван себе. Но, тренутак проналаска Бога тренутак је и нашег првог огледања у огледалу истине. И ти моменти спознаје могу и да ране. Углавном, и људи, баш као и књижевни јунаци, деле се на оне који трагају за божанским доживљајем света, као и на оне који то не чине. Чини ми се, каткад, да смо ми јунаци романа које управо исписује неко друго биће, насмејано и занесено.

- Ваш други роман, „Азил“, има структуру крста, где вертикалну и хоризонталну раван чине две испреплетане приче - Александар исцелитељ и Андреј сликар, за који је критика рекла да је литература која штити од баналног. Јесу ли ствараоци-уметници који у себи носе део свете, уметничке, понекад и боголике ватре својим делом у прилици да мењају живот, или су со која даје смисао како би бесмислена свакодневица достигла своју пуноћу? Каква је улога писца у друштву?

- Уметност, чак и када не мења свет, чини наше постојање осмишљеним, пуним, бољим, могућим. Не верујем да би човек могао да живи без уметности и један једини дан. Ако не гледамо уметничка дела људи, онда се сусрећемо са уметничким делима природе. Ако не гледамо сликарско платно, можемо гледати у бескрајно платно неба, по коме се непрекидно смењују слике - лебдећа тела облака. У детињству, то је била моја омиљена забава. Искуством посматрања облака и почиње мој роман „Ко плаче“. „Ко плаче - утешиће се“, Христове су речи. Уметност је уз човека и онда када сам човек од себе окрене главу. Чини ми се да су уметничка дела за човека оно што су утешитељске речи за дете које само плаче у мраку.

НАС ВОЛИ БОГ

- У драмском комаду „Дисхармонија“, који је инспирисан Дисовом биографијом, кроз живот уклетог песника у бодлеровском тоналитету и знаку говорите о љубави, смрти и животу-тамници који носи осећање тескобе разумљиво савременом човеку. Ова болно драматична судбина говори да смо слепи на врлину духовне лепоте и смисла. Зашто је спасење и вечни живот слаба сламка спаса јунаку који се налази у граничним етичким и психолошким ситуацијама?

- Бити човек, значи бити слаб. Бити сложен човек, као што је то Дис био, значи бити још склонији паду. Наше падове и посртаје Бог не броји и не замера нам, али ми их замерамо себи. Уметник, каткада, жели да буде реплика, макар и најдаља, али реплика Творца. Кад му то не пође за руком, он самог себе сурово кажњава. Најчешће смрћу.

- Између права на живот у бајци и избора онога што се не види Богом, душом, болом и музиком, за шта се опредељују три главне јунакиње Ваше књиге „Ко плаче“? Да ли су оне бића чији је живот саткан од лепоте и бола, она бића кроз која „нас воли Бог“?

- Уметници и уметност и јесу доказ да је Бог ходио земљом. После осликавања Сикстинске капеле, Микаленђело је папи послао писмо са неколико речи: „Драги оче, ја сам своју дужност извршио“. У тренутку када је био највећи, Микеланђело је био најсмиренији и најједноставнији. На земљи не постоји једносмерна љубав. Чини се да највећи међу уметницима и јесу она бића кроз која нас воли Бог. У музици Моцарта, Бетовена или Малера неминовно чујемо звуке трансцедентног.

- Везују Вас за такозвано „женско писмо“. Може ли се писац тако одређивати? Постоји ли перспектива између мушког и женског онтолошко-литерарног пола?

- Нисам сигурна да ме везују за „женско писмо“. Лично, женске писце никако не везујем за такозвано „женско писмо“. Оно што критичари зову „женским писмом“, заправо, најчешће пишу мушки писци. Да ли можемо сматрати да је литература Тони Морисон, Маргарет Етвуд или Виславе Шимборске, „женско писмо“? Али, било женско или мушко писмо, литература јесте писмо које писац пише читаоцима, себи, Богу, живима, мртвима... И то су писма која увек стижу адресантима.

- Како бисте објаснили тајну стваралачке лепоте које је уточиште и спас од времена и пролазности?  

- Озбиљне земље су развијене земље, а главна полуга развоја у једном друштву јесте култура. Нема велике земље без велике културе. Она је јача од привреде и политике заједно, пошто се привредни токови мењају, политичари брзо бивају замењени новима, али су дела уметности не само вечна, него и симбол и знак вечног, непролазног, божанског. Ко не верује у Бога, може само да погледа лице анђела које је насликао Леонардо, и сусрешће се са неземаљским. У Лондону, у Националној галерији, људи испред тог лица заборављају на време. Пред сликом „Марија се жали Христу“, у истој галерији, мени су наврле сузе, оне сузе које исцељују. Врхунска уметност не само да нас оплемењује, већ нас и лечи. Од политике, усуда историје, нас самих...

ПИСАЊЕ ЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА

- Да ли је роман „Ко плаче“ драма атеизације, када кажете: „Бог нам више не одговара, станује некуда далеко, кад ми дођемо на свет наш Бог умире, наши рођендани, то су годишњице смрти нашег Бога, али у нама остаје живо сећање на Бога да нас мучи, да нас посећује ноћу у сну“?

- То су речи једне од јунакиња, која ће после тога извршити самоубиство. Губитак Бога, обично је везан и са губитком наше душе, без које је наше постојање немогуће. Губитак душе значи да постајемо само празно тело, трупло које тумара земљом, прижељкујући брзи крај.

- Може ли човек да живи без Бога? Изјавили сте да живимо у времену не просечних, већ исподпросечних у коме културу замењује супкултура, а највише теолошке, филозофске и уметничке вредности покушавају да се симплификовано објасне једним романом. Хоћемо ли ускоро заиста читаво Хришћанство, литературу и уметност објашњавати - једном реченицом?

- Да смо Христос, можда бисмо све и могли да објаснимо једном реченицом, једном сликом, једним музичким тактом... Али пошто то нисмо, преостаје нам да у вештачки симплификовани свет почнемо да поново уносимо дубину. Човек, можда, мисли да се без Бога може живети, али чини ми се да су његове очи последње што видимо када одлазимо са овог и прво што видимо кад ступимо у друге светове. Не постоји већа тема од Бога на овом свету. Но, можда је то тема о којој се и највише и најлепше може ћутати. Највеће ствари нам долазе у ћутању, смиривању, тиховању. Можда се и Бог онда када је зло надвладало овим светом, преселио у наша срца. Тамо, у тишини, блиста.