O nacionalnoj samo(ne)disciplini

Mi bismo morali našu državnu organizaciju dopuniti i pojačati nacionalnim organizacijama, - na prvom mestu, onim privrednog i kulturnog karaktera. Takve organizacije naš narod imao je u svoje vreme u Habzburškoj Monarhiji, i one su mu korisno poslužile da i pod jednom tuđinskom vlašću sačuva svoju nacionalnu osobenost.

Ovu više nego aktuelnu misao izrekao je Slobodan Jovanović u ogledu „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“, najvažnijem njegovom poznom radu, koji je ostao u piščevoj zaostavštini i prvi put objavljen kao posebno izdanje u Vindzoru, u Kanadi, 1964. godine. Ovaj ogled nalazi se u osnovi knjige „Kulturni obrazac“ koja je 2005. godine izašla u izdanju „Stubova kulture“ iz Beograda. Izdanje je priredio pesnik, književni kritičar i izdavač Gojko Božović, dodajući ovom izuzetnom ogledu još dva manja rada Slobodana Jovanovića: o Filipu Višnjiću i Bogdanu Popoviću.

DINARSKA IDEOLOGIJA
Govoreći o srpskom nacionalnom karakteru Slobodan Jovanović podrazumeva „ideje koje jedan narod ima o svom vlastitom karakteru, o svojoj istoriji, o svojim zadacima u budućnosti“. Evo kako on vidi problem srpskog nacionalnog karaktera: „Svako vreme traži druge osobine kod ljudi. U Jugoslaviji je pred nama i pre komunizma stajao težak konstruktivni posao. Posle komunizma taj će posao biti još teži. Konstruktivan posao obično nije toliko skopčan s opasnostima, koliko s teškoćama. Dinarska ideologija, njeno buntovništvo, njen prkos svetu, i njeno preziranje smrti bilo je dobro za herojsko doba opasnosti. Za doba teškoća potrebno je više realizma i samokritike. Posebno, u utakmici s drugim etničkim grupama nama će biti potrebno što više nacionalne discipline. Dinarski dinamizam bilo je do sada teško uskladiti s kakvom bilo disciplinom.Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom. Njegov patriotizam ide do potpunog samožrtvovanja, ali nije čist od surevnjivosti i isključivosti. U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava „pljačkaška privreda“ koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom“ (str. 38-39).
U ovim njegovim razmišljanjima često se napominje nedostatak nacionalne samodiscipline, kao jedna od najvećih boljki srpskog nacionalnog karaktera. Kao jedino rešenje da se uspe u međunarodnoj utakmici, Jovanović vidi upravo nacionalnu disciplinu i stvaranje kulturnog obrasca, pošto nacionalni i politički obrazac nisu dovoljni za uspeh u svetu u kome „će uspeti one nacionalne grupe koje budu imale više nacionalne discipline i koje budu stajale na višem stepenu kulture. Disciplina, ujedinjujući nacionalne napore, daje snagu; kultura daje onaj ugled i onu moralnu nadmoćnost, koja takoreći, neosetno i ne nailazeći na otpor, pobeđuje. Ali i onda kada se nalazi u utakmici s drugim nacionalnim grupama, jedna nacija valja da neguje svoju kulturu“ (str. 53).
Međutim, upravo je izgradnja takvog kulturnog obrasca ostala nerešeni istorijski problem srpskog nacionalnog karaktera: „Na prvi pogled ne da se razumeti da kulturni obrazac, koji je tako potreban pojedincu, ne postoji kod nas Srba koji važimo za individualiste. Da li je to stoga što, zbog naših posebnih prilika, pitanje narodne sudbine bilo za pojedinca važnije od pitanja njegove lične sudbine, pa se i potreba nacionalnog obrasca jače osećala nego potreba kulturnog obrasca... Ili zanemarivanje kulturnog obrasca valja objašnjavati time što je, prvo, usled prosvetiteljskog racionalizma, pa onda usled velikog ugleda pozitivnih nauka, uticaj religije oslabio, pa s njime oslabilo i negovanje našeg unutrašnjeg života... A mogućno je da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca leži u samoj prirodi našeg individualizma koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom. Ambicijom ga pokreće više na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmišljanja o sebi samome. S ovim objašnjenjem stajalo bi u vezi i jedno drugo, po kome smo mi još mlad narod s kratkim iskustvom života, koji još nije naučio da ceni vrednost samodiscipline. Uostalome, kako bilo da bilo, naš individualizam, rukovođen isključivo nacionalnim i poličkim obrascima, trošio je svu snagu u spoljašnjoj, društvenoj akciji, i tražio jedino u javnim priznanjima i odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti“ (str. 49-50). Dodatne razloge slabljenja našeg nacionalnog karaktera Slobodan Jovanović nalazi u jednom neobičnom fenomenu: „Koliko je potrebno pored nacionalnog i političkog obrasca imati i jedan kulturni obrazac, videlo se između dva rata. Nacionalni obrazac bio je zanemaren, jer su nacionalni zadaci izgledali ispunjeni ujedinjenjem srpskog naroda. Politički obrasci bili su zanemareni takođe: stari obrasci nisu odgovarali novim političkim prilikama, a novi obrasci, s izuzetkom komunističkog, nisu bili još izrađeni. Izgledalo je da u toj nestašici nacionalnih i političkih ideala svaki ima da gleda samo svoga posla. To je u stvari značilo da svaki može pustiti da ga njegov privatni egoizam vodi. I naravno javna svest stala je da slabi, i znaci kvareži naravi stali da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualca, koji se u sve većem broju sretao u javnom životu“ (str. 50-51).

SVEVREMENOST POLUINTELEKTUALACA
Na ovom mestu Slobodan Jovanović daje preciznu skicu ovog društvenog sloja koji je postao konstanta srpske istorije: „Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „čaršijskom“ smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš„ - izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca.
Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, a da je postao ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo“. Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupcionaš“, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: „Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!“ Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što ne bi bilo pojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

POLITIČKA AMBICIJA
Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji u tome da se čovek kroz politiku obogati, a da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“ (str. 51-53).
Za kraj evo još jednog aktuelnog saveta iz prebogate intelektualne riznice Slobodana Jovanovića, koji se može primeniti na savremene integracijske dileme: „Srbija je bila mlada i mala država, i stoga je svoje političke ustanove često pravila po ugledu na starije i veće države. To je pak izazvalo pojavu protivnika stranog uticaja koji su više ili manje sve naše nedaće stavljali na račun tih presađenih ustanova. Kako smo mi naše političke obrasce tražili poglavito na Zapadu, protivnici stranih uticaja obeležavani su kao protivnici Zapada. Neki od njih bili su dosta umereni, i tvrdili što je bilo sasvim na svom mestu, da pri presađivanju stranih ustanova treba ići postepeno i obazrivo, ne gubeći iz vida naše domaće prilike koje se razlikuju od prilika na Zapadu“ (str. 56).

Prvi Srbin sa imenom Slobodan

Slobodan Jovanović (Novi Sad, 1869 - London, 1958), pravni i politički teoretičar, istoričar književnosti, književni kritičar. Nezaobilazni je ustavni i pravni hroničar Srbije od doba kneza Miloša do kraja njene prve jugoslovenske epohe. Jedan je od najvažnijih srpskih istoričara. Pisac je jedne od najboljih rečenica srpskog jezika.
Slobodan Jovanović nije rođen i nije umro u Beogradu u kome će provesti najveći i najplodniji deo svog života. Rođen je u Novom Sadu, što je posledica političke emigracije njegovog oca, umro je u Londonu, za vreme svoje političke emigracije. Prvi je Srbin sa imenom Slobodan.
Školovao se u Minhenu, Cirihu i Ženevi, gde je završio Pravni fakultet. Jedno vreme radi administrativne poslove u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije, a kratko je na mestu atašea srpskog Poslanstva u Carigradu. Od 1897. do penzionisanja 1940. godine profesor je Javnog prava na Pravnom fakultetu Velike škole, potom Univerzitetu u Beogradu.
Jedan od osnivača i urednika „Srpskog književnog glasnika“. Šef Presbiroa Vrhovne komande Srpske vojske u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Rektor Univerziteta u Beogradu (1913 - 1914). Dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje 1905, redovni 1908. Predsednik je SKA od 1928. do 1931. godine. Osnivač i predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937).
Posle prevrata 27. marta 1941. postaje potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. Od 11. januara 1942. do 26. juna 1943. predsednik je Vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu i vrši dužnost ministra vojske. Dva letnja meseca 1943. godine je potpredsednik Vlade.
U okviru suđenja generalu Draži Mihailoviću Vojno veće Vrhovnog Suda FNRJ osudilo je Slobodana Jovanovića „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“.
Glavna dela: „Ustavno pravo Kraljevine Srbije“, „Država“, „Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“, „Političke i pravne rasprave 1-3“, „Iz istorije političkih doktrina 1-2“, „Vođi Francuske revolucije“, „Gledston“, „Primeri političke sociologije“, „Ustavobranitelji i njihova vlada“, „Druga vlada Miloša i Mihaila“, „Vlada Milana Obrenovića“, „Vlada Aleksandra Obrenovića“, „Iz naše istorije i književnosti“, „O totalitarizmu“, „Moji savremenici“. Njegove knjige nisu štampane u komunističkoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, sve do 1990. godine.
Sabrana dela Slobodana Jovanovića objavljena su dva puta, oba puta u Beogradu: 1932-1940. u 17 sveski; 1991. u 12 tomova.
Krajem oktobra 2007. godine Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, kojom je presuda iz 1946. proglašena ništavnom.