Очи имају а не виде

Збиља, није згодно замерити се онима који се отимају да уђу у елиту, у кругове власти и моћи, само да би после у свакој прилици могли да демонстрирају ту своју моћ. А шта Господ одговара на ту забринутост Његових ученика? „Оставите их, слепи су вође слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт 15,14).

Неколико дана по изласку овог броја „Православља“, почиње шеста седмица по Васкрсу, знана као Недеља о слепом. Али, она није повод овом уводнику. Повод је један недавни сусрет, као и сећање које је тај сусрет изазвао; једно лице које, од свих боја, реагује једино на боју гласа: радосним осмехом када је препозна, знатижељним изразом у супротном случају.

БЕЛИ ШТАП

Реч је о сусрету са бившом парохијанком, о радосном осмеху када је, ословљена, препознала глас свог бившег свештеника, глас са којим је годинама узносила молитве Господу на Литургијама у храму до кога и данас, када мене пут све ређе наводи у тај део града, она доследно крчи пут белим штапом. Кратак разговор на тему „Како иде?“. Студије су при крају, а на питање: „Шта после?“, она одговори: „Не бринем. Наш Свети Владика је рекао да не бринемо, да ће Господ уредити све!“.   

По растанку, сетих се нашег сусрета од пре неколико година, у мојој старој парохији. Том приликом, под руку ју је држао познаник. Иста радосна реакција када сам је ословио, знатижељно лице човека поред ње, и њен одговор: „То је наш свештеник!“. У истом тренутку, два бела штапа одоше под пазухо, а два пара руку склопише се да затраже благослов. Док су одлазили, ја и још пар случајних пролазника задивљено смо гледали како, причајући нешто ведро, корачају „као под конац“: она, „своја на своме“, сигурним је кораком кроз улице свога родног краја водила њега, придошлицу, који јој је, опет, с пуним поверењем препустио да га води! Призор који је чак и једног момка преког изгледа навео да смири силне „коње“ испод хаубе свог бесног џипа и, попевши се мало на тротоар, направи места да ово двоје прођу.

ДУШЕВНА ЗАСЛЕПЉЕНОСТ

Једна стара источњачка прича говори о неком несрећнику који је кренуо у пљачку златаре у сред бела дана. Наравно, одмах је ухваћен. Када су га зачуђено упитали зашто је то учинио наочиглед толико сведока, он је одговорио: „Каквих сведока? Никога ја тамо нисам видео... Видео сам само злато“.

„И рече Исус: За суд ја дођох у овај свет, да виде који не виде, и који виде да постану слепи. Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не обрате се да их исцелим (Јн 9,39-40)“. Слепило је чест мотив у Светом Писму. Осим онда када се говори о чудесним исцељењима која је Господ извршио над онима лишеним телесног, очињег вида, у већини осталих случајева није реч о телесном слепилу, већ о душевној заслепљености: „Онај који љуби брата свога, у светлости пребива, и саблазни у њему нема; а који мрзи брата свога, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи (1Јн 2,10-11)“.

Душевна заслепљеност тесно је везана са грехом идолопоклонства, за које Господ заповеда: „Не прави себи идола, нити каква лика; немој им се клањати, нити им служити“. А Давид Псалмопојац вели: „Идоли су њихови (незнабожачки) сребро и злато, дела руку човечјих. Уста имају, а не говоре; очи имају а не виде; уши имају, а не чују; ноздрве имају, а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге имају, а не ходе, и не пуштају гласа из грла свога. Такви су и они који их праве, и сви који се уздају у њих“ (Пс. 114,4-8). Збиља, они који од живе, мртве и неживе, али свакако пропадљиве Божје творевине праве идоле, временом постану налик на те предмете или та бића којима се клањају: њихова телесна чула су медицински здрава, али паралисана безумним идолопоклонством. За такве Господ вели: „Имаш име да си жив, а мртав си“ (Отк. 3,1). Телесно живи, они су духовни мртваци, јер су лишени љубави према Богу и према ближњем.

Такав један живи мртвац је неименовани богаташ из Новог завета, који је равнодушно посматрао како убоги Лазар умире од глади и немаштине крај његових врата (види Лк 16,19-31). Такви су многи данашњи послодавци који пуно полажу на раскош и репрезентацију, док истовремено равнодушно посматрају неправду коју сами чине својим радницима, држећи их обесправљене и дајући им бедна примања. Такви су и многи политичари који, заслепљени својим неизмерним властољубљем, не презају ни од чега да би се дочепали власти, или по сваку цену остали на њој. А не виде, несрећници, да се ни по чему не разликују од оног Домановићевог „вође“. А и када би видели, вероватно би им било свеједно. Јер, увек има људи који пристају да њима, обневиделима од сопствених страсти, буду слепи следбеници. Као да не могу без идола, па када остану без једног, а они праве новог. Отуда и толика посртања српског народа по беспућима времена, баш као у Домановићевом „Вођи“.

Зато, браћо и сестре, ако не чешће, а оно барем кад угледамо бели штап и уклонимо му се с пута, бар тада размислимо: ко је заправо слеп? Јер Господ, када у Јеванђељима помиње слепило, не мисли увек на исто...