Самостална Српска црква траје пуних осам векова, а последња деценија владе краља Милутина у њеном животу представља чудо, јер оно што је током ње урађено, тешко да има аналогију у општој историји, а у српској историји сигурно не.
Чак ни један од прошлих векова не може да се похвали таквим достигнућима као поменута деценија. То кроз литературу није довољно истакнуто, тако да и особа са одговарајућим стручним знањима може да не буде тога свесна. Тад је постигнут спој скоро немогућег - у један мах је урађено много, добро, брзо - сплет који практични живот скоро да не познаје и не признаје. Зна се да се квалитет и квантитет скоро редовно налазе у обрнутој сразмери. „Брзина“ у раду је са тим неспојива. Ако се 1310. сведе само на набрајање урађеног, онда суштина остаје непримећена.
УГРОЖЕНА ЖИЧА
Прва половина Милутинове владе за Србе је тешка. „Нека свакоме буде посведочено да је кад сам примио краљевство моје, српска земља била опкољена многим напастима и притиском“. Непријатељ стиже до средишта земље, тако да је угрожено и само ново седиште архиепископије, смештено у Пећи, које је по житију очувано само небеском заштитом. То показује колико је сада опасност већа. Средином века била је угрожена Жича као црквени центар, јер се налазила на отвореном простору и недалеко од границе, те се веровало да ће преношењем у Пећ архиепископија бити безбеднија. Сада је она и овде била угрожена. Истичу се три случаја натприродне помоћи опстанку српске државе. Моћни византијски цар Михаило ВИИИ Палеолог, и према српским изворима познат по томе што „одступи од вере хришћанске и латинску веру прими“, креће са великом војском на Србију. На удаљености три дана од престоног града, Цариграда, код места Илингит „ни мало не боловавши издахну савладан чудном смрћу“. Овај догађај одредио је судбину даљег похода.
Набујала река Дрим представља несавладиву препреку за татарски одред који се устремио на велики збег нејачи „уздајући се у снагу коња својих, зло се потопише“. Они који су продрли до Хвосна и хтели да уђу, „у место звано Ждрело да узму тамошње велико наследство цркве Дома Спасова архиепископије“, одступају кад су видели „велики огњени стуб где силази с небеса од кога излазе пламене луче, и с јарошћу паљаху њихова лица и људи који су имали огњена обличја. И такође оружје у својим рукама с великом жестином и гоњаху их“. СИН КАО ТАЛАЦ
Стање је такво да краљ мора и свог сина да да као таоца. „Послах на службу и мога љубљенога сина Стефана с одличном властелом земље српске. Он је много времена провео у двору тога безаконога цара Ногеја, јер нико није говорио да се врати у отачаство своје... Код тога нечастивога цара изби међусобни рат, и његови једномишљеници на њ усташе и, пошто је међу њима било много крвопролића, изненада спомен њихов с хуком нестаде.“ Тек крајем последње деценије тринаестог века може да се предузме војничка иницијатива у односу према Византији, која је дала јасне резултате.
Тешкоћа за српску земљу биће и касније, али нема таквих опасности као оне које се срећу крајем претходног века. Део тих невоља произилази и из перипетија око побуне Милутиновог сина Стефана, кога тешкоће прате целога живота, почев од боравка код Татара као таоца, преко седмогодишњег заточеништва у Цариграду, до смрти под загонетним околностима након побуне сина му Душана. Последње две деценије Милутиновог живота, поред тога што протичу у знаку задужбинарске делатности, обележене су и контрастима између изванредног осећаја за меру и пренагљених поступака.
За то што је присутан толики осећај за меру, заслуга вероватно припада и Милутиновој околини. Чак је и данашњем човеку једино овде могуће да, посредством сачуваних Милутинових ктиторских портрета, прати краљево нагло „сазревање“ и приближавање животног краја. Колико је то очигледније било за људе из његове околине?! Зато су утицали да се започети градитељски радови приводе крају без отпочињања нових који се не би у догледно време могли довршити. Ма како необично изгледало, завршни успех био је у добијању дозволе већ оронулог краља, који можда тога није ни свестан, да пристане на повратак свог прогнаног сина Стефана из Константинопоља у земљу. СЕДМОГОДИШЊЕ ЗАТОЧЕНИШТВО
После неуспеле побуне против оца, Милутинов син Стефан јако оштећеног вида морао је да напусти земљу. Његово ново боравиште постаје цариградски манастир Пантократора, где ће провести седам година под брижним надзором византијског цара Андроника ИИ „даде га у славни град Константинов са два његова сина Душаном и Душицом. И када је био приведен тамо ка благоверноме цару кир Андронику, заповеди да га чувају и давши му једну царску палату на пребивање рече да му дају све што му је на потребу“. О Стефановом боравку у манастиру Пантократору сазнаје се од његовог млађег биографа, Григорија Цамблака. Манастир је био познат и по својој болници, налик на ону коју је подигао краљ Милутин при цариградском манастиру Продрому.
Током седмогодишњег Стефановог заточеништва у Цариграду, у земљи се збивају велике промене. Умире краљева мајка, краљица Јелена (1314), а две године касније и краљев брат Драгутин (1316). Тек годину дана након смрти архиепископа Саве ИИИ (1309-1316), земља добија новог црквеног поглавара, и то после трећег покушаја: „Сабравши сав сабор отачаства свога свечасне епископе и игумане и великославну властелу тражио је таквога мужа не једном, но и трипут, и за целу годину и много бринући се о томе“.
Очекивао се избор дотадашњег бањског епископа Данила, некадашњег браниоца и игумана манастира Хиландара, а потом градитеља главне краљеве задужбине манастира Бањске који, вољом владара, од седишта истоимене епископије постаје манастир, а сама епархија се укида, док њен архипастир Данило остаје „без посла“. Осећало се како се приближава крај живота архиепископа Саве, и Данило је послат у Пећ. После Савине смрти приступа се избору новог поглавара, што се, како је речено, понавља три пута. Претпоставља се да је у сва три покушаја Данило био један од кандидата а остали, после неуспелог избора, се мењају. Овакво мишљење је више вероватно неголи оно по којем су у сва три покушаја „одмеравали“ снаге Никодим и Данило. Тек у трећем избору, као кандидат јавља се игуман манастира Хиландара и Данилов ученик Никодим. Ако је Данило претходник Никодима на месту игумана, Никодим ће бити претходник Данила на месту архиепископа. УПРАВА ХУМСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ
Уместо очекиваног стицања архиепископског достојанства, „беспосленом“ Данилу нуди се управа хумске епископије у којој он, мало и нерадо, борави, већ више времена проводи у Светој Гори или, још тачније, у путовањима између Свете Горе и Србије. Док Данило тада борави у манастиру Хиландару, ту се вероватно врши осликавање хиландарске саборне цркве, јер, судећи по ктиторском портрету краља Милутина, он је ту представљен пред крај свога живота, тако да је после Хиландара Милутин сликан још само у Грачаници. Тако се Данилу могла указати прилика да, попут некадашњег рада у манастиру Бањској, узме учешћа и утиче и на украшавање српског светогорског манастира. Уз то, Данилов живот постаје својеврсно „ткање“ због честих одлазака у земљу, што му омогућава да се у свим важним моментима нађе у земљи - кад је требало убеђивати краља Милутина да прихвати прогнаног сина, или ускоро потом наћи се поред краља - чија смрт се могла очекивати - у последњем животном часу, а потом заложити сву одлучност и умеће да се умрли владар бар пристојно сахрани. Никодим се не помиње ни током одбране хиландарског манастира, а ни током ризичне и неизвесне краљеве сахране.
За време Даниловог боравка у Светој Гори, према житију, из Цариграда обраћа му се заточени Стефан: „Господине мој и оче, погледај на сузе моје и на уздисање срца мога, и стењање; ја сам више него погребен мртвац, јер не видим светлости која сија ни славе Онога који ме створио... Подигни са собом у Господу даровани ти сабор Свете Горе, и потрудивши се учини за мене недостојнога мољење ка Господину моме и родитељу да не држи јарост гнева свога до краја да скончам живот у туђем крају...“
Данило се саветује са „достојно именитим чрнцима (монасима)“ Свете Горе. Уследио је договор да „избравши неке од таквих свечасне чрнце Свете Горе нове послаше ка превисокоме краљу Урошу саставивши многоразумне и дивне речи писма којима би могли да постигну вољу њихове молбе, што су молили о сину овога христољубивога. Такође молбу начинише и преосвећеном архиепископу Никодиму да се потруди са овим посланицима до благочестивог краља...“
Дошавши у земљу, светогорско изасланство прво одлази код архиепископа Никодима „и учинише му поклоњење и дадоше му књиге (писма) што су писане од напред речених“. БЛИСКОСТ СА КРАЉЕМ
Познато је колико је Данило био близак са краљем и колико је био заслужан за њега. Али у овој мисији он нема смелости да лично наступи. Најосетљивији потез у целом подухвату, приступ краљу који је изгледа сматрао да је за свагда раскинуо са некада побуњеним сином и запроси помиловање за изгнаника намењен је архиепископу који, по ономе што се зна, није тако близак са краљем и који је вероватно на трон дошао мимо његове воље. „И ту дошавши у један скуп, овај преосвећени са таквим богоизбраним чрнцима (монасима) Свете Горе и давши им књиге своје писане од целога сабора Свете Горе и опет погодно време уручивши са овим преосвећеним архиепископом кир Никодимом ка благочастивоме, и што су имали да кажу, због чега су послани све изговорише“.
Иако је на трон архиепископ Никодим дошао мимо краљеве воље, који се залагао за избор епископа Данила, Милутин и нови јерарх су лепо сарађивали: „Напомену краљевству ми најсветији господин мој и духовни отац архиепископ Никодим, чак и са целим сабором, да је у нашу корист оно што још и потоњем роду нашем остаје у сећању.“ У повељи за карејску келију, краљ истиче залагање архиепископа Никодима: „Јеромонах кир Никодим, који се више од многих других потруди у том часном манастиру краљевства ми Хиландара.“
Наступа најосетљивији моменат целог плана, приступ архиепископа краљу: „А овај преосвећени ваистину имајући савршену смелост ка овоме благочастивоме приступи к њему, поче му говорити слатке и доброразумне речи, којима би му било могуће велики гнев јарости његове окренути на кротост као што је и било“.
Према биографу, ученику великог писца Данила који ово поглавље саставља колико вешто толико и успешно, краљев одговор би био: „Молбу вашу испуних, и заповедам да буде у свему ваша воља што сте ми говорили о моме сину“. Већи успех се није могао замислити. Успех од неизрецивог значаја за судбину целе државе. Постигнут је у последњем тренутку, јер се краљев живот мерио већ месецима, можда и недељама.
Даље старање на остварењу повратка Стефана у земљу преузима српски двор: „Краљ посла своје веснике са истинитим знамењем ка своме тасту благоверноме, цару Грка кир Андронику у славни град Константинов, где беше држан његов син говорећи да га пусти“. Још од првих светогорских и хиландарских дана, Данило и Никодим су имали прилике да раде заједно на општим пословима, али ово је њихов најсложенији и најуспелији подухват.
Било је то време кад се вршило осликавање последње Милутинове задужбине, Липљанске катедрале Грачанице, где на породичном стаблу Немањића дома није било места за краљевог сина Стефана. Ту је насликан други Милутинов син Константин, о коме се скоро ништа не зна. Краљ је био доследан у намери да Стефану не дозволи повратак у земљу, иако тиме ставља на коцку судбину државе јер нема другог, том месту дораслог, наследника. Од почетне намере није одустајао ни у данима када је, судећи по грачаничком ктиторском портрету, био на измаку снаге.
Наставиће се... |
