Сутрадан се у српском конзулату у Солуну појавио један грчки калуђер и тражио да одмах види господина Михаила Банковића.
Човек на кога је наишао у ходнику, улетео је у Банковићеву канцеларију и рекао:
- Господине Банковићу, један грчки калуђер жели одмах да вас види.
- Добро, Марко, нека уђе, а ти не пуштај никог док ти не јавим! - рече Банковић. - Тај калуђер има нешто важно да ми каже...
Чим је Марко затворио врата, калуђер је скинуо камилавку и похитао Банковићу у загрљај. Овај је устао и снажно га загрлио.
- Па, где си већ једном, побогу брате! Цело јутро те очекујем! - рече Банковић и измаче се да га боље погледа. - Сву ноћ сам пробдео. Знам где си био синоћ, али не знам како се то завршило...
- Тренутно сам Петер Брудерман, господине Банковићу! - узврати каплар Милоје, јер то је он уистину био. - Као што видите, засад је све у најбољем реду. Наш план је успео. Видећемо како ће се ствари даље развијати. На најбољем сам путу да уђем у мрежу Хофленерових обавештајаца...
- Сам те Бог послао! - рече Банковић и загрли га очински. - Бог и Апис. Шта кажеш? Петер Брудерман! Је ли то име ордонанса оног аустријског мајора што га Танкосић ухвати на Дрини?
- Тај веселник! - осмехну се каплар Милоје. - Он је сада у логору у Нишу и нема појма како се овде слави његово име и његово успело бекство! Имао сам друга у Бечу који се звао Брудерман. Заједно смо студирали и били добри другови. Он је имао родитеље у Суботици. Ишао им је често у посету. Говорио ми је о томе и позивао да их видим.
- Нисам очекивао да ће Хофленер тако брзо прогутати мамац! - рече Банковић. - Чуди ме, он је стари обавештајац...
- И ја сам се мало прибојавао - узврати каплар Милоје - али је мајор Љубомир Вуловић, који ме је за ово припремао, био сигуран. Чим ми је Апис дао неколико дана „вољно“, Вуловић ме је преузео. Најважније је било да упамтим назив јединице којој је припадао Петер Брудерман. Ни Хофленер није у све ово улетео наивно. Звао је Беч и тражио обавештење о Брудерману. Отуда је јављено да је тај Брудерман нестао на дринском бојишту...
- Све је изванредно смишљено, али ипак буди на опрезу! - рекао је Банковић. - Видеће Хофленер с ким има посла!
- Да видите ко су све његови шпијуни! Засад сам открио тројицу, али је, чини ми се, четврти, о коме још ништа не знам, најважнији и најопаснији. То је неки трговац из Скопља који шаље скице наших положаја и јединица на појединим фронтовима. Ове скице иду аустријској и бугарској команди, јер Хофленер и Сљедков размењују информације...
Каплар Милоје је био прилично узбуђен. Говорио је убрзано:
- Наш конзулат је под присмотром! Нико не може ући, а да га не примете и не региструју Хофленерови обавештајци. То сам сазнао од Бећира. Ви свакако знате ко је то...
- Како да не, Хофленерова перјаница! - рече Банковић. - Његов телохранитељ и сакупљач обавештења. Зна сваког конфидента у Солуну и веома је одан своме газди...
- То је тачно. Али је необазрив, брбљив, воли да се истакне, мисли да је Хофленерова десна рука. Он сам прави распоред обавештајаца који мотре на наш конзулат. Зато сам се овако и прерушио. Спријатељио сам се с једним грчким калуђером. Млад, частан човек, био је и у неким нашим манастирима у Србији. Рекао сам му да ми је потребна калуђерска одећа. Дао ми је без речи. У овоме ме неће нико препознати, мада ће и мој долазак бити регистрован.
- Већ су нам долазили неки грчки калуђери - узврати на ово Банковић. - Долазе за визу, хоће да посете наше манастире. Према томе, не брини, ниси једини који у тој одећи долази...
- Синоћ је у моју част приређена гала вечера у „Сплендиду- - настави каплар Милоје. - Били су немачки и бугарски конзул...
- Знам! - рече Банковић. - Ево, о томе већ имам извештај на столу. Марко и Душан су вас наизменично држали на оку. Било је и здравица, уопште владало је одушевљење. Марко вас је чак и сликао. Хофленер сигурно мисли да је то био градски фотограф...
- Не знам ко су Марко и Душан.
- Упознаћеш их одмах, не брини. Наши повереници. Сјајни људи. Латили су се овог посла добровољно. Марко је био комита, неустрашив је, само превише импулсиван. Кад у њему узаври комитска крв - све би решавао песницом или ножем... Значи да су господа прогутала мамац?
- Још како! Хофленер има планове у вези са мном. Изгледа да намерава да ме убаци у француске кругове, прибојава се француске обавештајне службе. Размишља да ме убаци и овде, у наш конзулат; једанпут ми је то и напоменуо. Мисли да ме због знања језика може убацити у сваки круг... Видећемо како ће се та ствар даље развијати... Него, какве су ваше везе са грчком полицијом?
- Изванредне! И то од првог дана. Шеф солунске полиције, пуковник Папатиконоло је мој интимни пријатељ. Он је поборник Венизелосове политике и проверени пријатељ Србије...
- Утолико ће нам бити лакше са смрсимо конце Хофленеру. Његови главни обавештајци морају се у најскорије време наћи иза браве. Чини ми се да највећи део обавештења иде преко извесног Цепелина. То је неки бивши конобар из Скопља који годинама живи у Солуну. Видео сам га код Хофленера. Ту је и неки Чех, који има кобасичарску радњу. И њега сам видео. Он је на то принуђен као аустроугарски поданик. Али, имам утисак да се овим послом нерадо бави. Осим тога, колико сам могао да сазнам од Бећира, његова радња је стециште обавештајаца. Све што се у току дана сакупи, увече се оставља код овог кобасичара. У одређено време долази Бећир, скупља и носи Хофленеру. Трећи човек је извесни Христо, ако му то није надимак. Не знам ни ко је, ни одакле је, али ћу и то имати у рукама већ данас...
- Шта предлажеш? - упита га Банковић.
- Њих тројица-четворица не муче ме толико колико ми брига задаје трговац из Скопља. То мора да је опасан човек! Ко зна у какве је све кругове ушао, ко су његове везе и до чега све може да дође...
- Јавићемо нашима да провере све трговце у Скопљу! - уздахну Банковић. - То је тај што шаље скице?
- Да, али мислим да још ништа не би требало јављати. Настојаћу да сазнам од Бећира да ли тај господин трговац долази у Солун. После ће све бити лакше и једноставније. Засад ћу се бацити на овдашње Хофленерове обавештајце. Чим установим у које се време састају код оног Чеха, ви предузмите мере код грчке полиције. Наместићемо им замку да их истовремено похапсе...
- За почетак ће то бити добро! - прихвати Банковић. - Али, та тројица-четворица су само део велике мреже обавештајаца. Нема ниједне турске бербернице, пекаре, алваџинице, кафанице, чистача ципела или портира у хотелу који не ради за аустријски или бугарски конзулат! То су махом пореклом Аустријанци; они сматрају за своју свету дужност да помогну колико могу. Сваки достављач има свој број, њему се истим путем достављају упутства и новац као награда... То значи да је Хофленер веома заузет! - осмехну се каплар Милоје.
- Још како! У том послу помажу му још три обавештајца чије су званичне функције у конзулату, разуме се, друкчије. Они распоређују материјал по важности и подносе реферат Хофленеру. Дабоме, он се труди да то што пре стигне на одређена места. Ако је нешто изузетно, хитно, онда само Бећир може да оде у његов стан.
- Чим будемо ушли у најшири круг обавештајаца, приредићемо им изненађење! - рече каплар Милоје. - Надам се да то неће дуго потрајати...
- У овом коверту је новац за тебе! - рече му Банковић. - Скромна сума, али сваког часа очекујем нову пошиљку из Ниша. Тамо је сада наша влада...
- Ја сам на платном списку аустријског конзулата! - насмеја се каплар Милоје. - Ту су ме и оденули.
За све се побринуо господин Хофленер. Носим његово одело. Морам вам, господине Банковићу, рећи да тако лепо одело нисам имао ни као студент у Лозани...
Обојица праснуше у грохотан смех. Банковић притисну звонце на столу и на вратима се појави Марко.
- Дођи, Марко, и упознај овог човека! - рече му Банковић уз осмех.
Марко приђе и хтеде смерно да пољуби руку младог калуђера, али му овај то не дозволи.
- Марко Алексовић, повереник конзулата и бивши комита! - представи га Банковић. - Брз, окретан, сналажљив. Видра од човека. Види се да је био код војводе Вука кад је овај комитовао и бојевао с Турцима и Бугарима.
Алексовић поцрвене и обори поглед. Као да му је непријатно што чује оволико похвала о себи.
- А ово је, Марко, наш човек, Милоје Петровић, из обавештајног одсека наше врховне команде...
- Тако млад! - оте се Алексовићу. - Богами, овде има доста посла...
- Мени је мило што ћу сарађивати са тако вештим човеком! - рече му каплар Милоје и стеже руку. - Млади смо обојица, зар не? Ниси ни ти старији од мене. Као да смо исписници...
- Богами, мени је двадесет седма- рече Алексовић. - То није мало.
- Мени двадесет четврта - узврати на то каплар Милоје. - Зато нам и предстоји дуга и велика борба. И овде у Солуну и на фронту. Него, Марко, настој да што пре уђеш у траг човеку кога овде зову Цепелин. Остало ће ти рећи господин Банковић.
Наставиће се... |
