Пут ка благодатном смирењу

Иако Рубљов није приказао видљивим обличја Аврама и Саре, она, ипак, живо припадају тајинству ликовног простора иконе, јер је иконописац од ликовне структуре насликаног простора изградио визуелни симбол којим изражава нов квалитет односа између Бога-Свете Тројице и Праоца, као и његових духовних наследника.


Рубљов је сложену визуелну симболику иконе „Света Тојица“ стварао понирањем у личност и у живот праоца Аврама, а надасве у Божји промисао о њему. Зато посматрајући икону „Света Тројица“ Андреја Рубљова, осећамо не само Праочево духовно присуство, већ и позив да одговоримо на питање: да ли, и по чему, и ми припадамо Праочевим духовним наследницима?

ПРАОТАЦ АВРАМ И ЊЕГОВА ЖЕНА САРА

Праотац Аврам је први човек, после праведног Ноја и Нојевих неразумних наследника - зидара Вавилона, који је по својој, од Бога дарованој слободи воље - слободи избора, бирајући између смерности и гордости - добра и зла, више љубио добро. После расејања сујетног и идолопоклоничког народа, градитеља Вавилонске куле, од Нојевог сина Сима, након четрнаест колена, роди се Тара, отац праоца Аврама.

Из Светог Писма сазнајемо да је праотац Аврам, ожењен нероткињом Саром, живео са својим оцем и братом Нахором у Харану, у који су се доселили из Ура Халдејског. Пошто му се отац упокојио у дубокој старости, Господ се јавља Авраму да би му саопштио своју вољу: да напусти земљу своју, дом оца свога и род свој, и да са својом женом Саром и синовцем Лотом оде и живи у земљи коју ће му Господ показати.

Многа искушења која доноси странствовање умарала су душе Праоца и Саре, али, допуштајући искушења, Бог је постепено изграђивао и њихове врлине. Од свих невоља које су странствујући трпели, највећа је била њихова непрекидна чежња за потомством, јер Сара беше неплодна. Бог Аврама бодри, знајући његову патњу, тако што му објављује своју Вољу да га прослави, да му да земљу и многобројно потомство.

„И учинићу од тебе велики народ и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ (Прва књига Мојс.12,2-3).

 У дугом низу година, Аврам се борио са напастима сумње и туге које су га салетале помислима да Бог предуго одлаже испуњење обећања која му је давао. Залазећи у све дубљу старост, и Аврам и Сара су духом посртали пред буром маловерја. „Тада паде Авраам ничице, и насмија се говорећи у срцу својем: еда ће се човеку од сто година родити син? И Сари? Еда ће жена од деведесет година родити?“ (Прва књига Мојс. 17,18)

Аврамова и Сарина унутрашња борба трајала је веома дуго због дубоке премудрости и промисла Божјег. Благодат Божја их храбри да се суоче са својим духовним слабостима, а њихове душе се постепено украшавају поштењем, дуготрпљењем и кротошћу. Обучени да одбаце помисли сумње у истинитост и могућност испуњења сваке Божје речи, обдарени непоколебивом надом, Аврам и Сара ступају у духовну област смирене вере у Бога.


Пошто су кроз дуго страдање приспели у духовни залив смирења, Господ им испуњава жељу срца, и они, духовно сазрели да приме дар Божји, рађају сина Исака. Али Бог је Аврамову веру и благодарност Њему учвршћивао и после рођења Исака, проводећи га кроз ватру сваковрсног трпљења. Највеће искушавање постојаности Аврамове вере збило се у време Исаковог дечаштва. Тада, испитујући да ли Праотац више воли Бога или јединца Исака, Господ од Аврама тражи да уместо овна на жртвеник принесе јединца сина.

Док води сина ка жртвенику, на питање зачуђеног детета о недостајању јагњета које се жртвује, Аврам, испуњен благодаћу Божјом, одговара сину: „Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву“. Очигледно је да Аврама, у том часу, обасјава Дух Свети дарујући му решеност у намери да остане непоколебљив у послушности Богу и истрајан у љубави. Видевши да је Аврам испуњен непоколебљивом вером и оданошћу, Бог спасава Исака од страдања.

Аврамова спремност да и жртвовањем јединца покаже своју оданост Богу, дело је којим Праотац потпуно испуњавања заповест коју му је Бог дао: да у свему дела по вољи Његовој. Зато жртвовање сина ради потврде савршене послушности Богу и није било потребно. Праочева благоразумност - његова будна, трезвена спремност да Богу врати оно што је од Њега добио на дар - сина јединца, милог Исака, величанствен је пример човековог хероизма у вери Богу. Зато Бог, преко Мојсија, посебно обзнањује ову, као и друге Аврамове врлине, а и Господ Исус Христос их више пута истиче у Јеванђељу.

Одакле је проистицала праочева неуспавана спремност на сваку послушност Богу (што и јесте једини доказ искрене љубави према Богу)? Она се рађала из Аврамовог памћења и чувања у срцу сваке Божје речи коју је чуо, а посебно Божјег позива да буде поштен - да ничим и да никада не обмањује ни себе, ни ближње, ни Бога. „А кад Авраму би деведесет година, јави му се Господ и рече му: ја сам Бог свемогући, по мојој вољи живи и буди поштен“ (Прва књига Мојс. 17,1).

Поучавајући своје потомство примером поштења, смирене вере, наде и љубави, Праотац је испунио и Божју заповест да буде узоран васпитач свом потомству - васпитач коме се верује. „Јер знам да ће заповедити синовима својим и дому својем након себе да се држе путева Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао“ (Прва књига Мојсијева 18,19).

Дејство делотворног васпитавања Аврамовог бројног духовног потомства испунило се најпре на његовом наследнику Исаку. У дубокој старости Аврам пожеле да ожени Исака, али не „између кћери овијех Хананеја, међу којима живим“, па зато шаље поузданог слугу на пут ка свом племену, казујући му шта да чини.

„Него ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку. А слуга му рече: и ако дјевојка не хтјед буде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио? А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо. Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: ‘сјемену ћу твојему дати земљу ову’, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде. Ако ли дјевојка не хтјед буде поћи с тобом, онда ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо. И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово“ (Прва књига Мојсијева 24,4-9).

Тако се Аврамов законити син, Исак, по упокојењу своје мајке Саре, оженио Ревеком, девојком из племена свог оца. Праочевим опредељењем да невеста његовог сина Исака буде из његовог племена, која пристаје да живи у далекој земљи, испунила се Воља Свете Тројице да Аврам и његов наследник наставе живот у туђини. Зато је Бог наставио да обилато излива своје благодати на Исаку, благословеном сину Аврама и Саре, утврђујући га у послушности Себи. Када Исак науми да се исели из земље у којој је живео, због глади која је у њој наступила, јавља му се Бог и налаже му да земљу не напушта, угледајући се на послушност и веру какву је у Њега имао Аврам.

Свети Максим Исповедник овако тумачи животни пут праоца Аврама:

„Ко (себи) испуњава острашћене телесне похоте, бивајући тако идолопоклоник и идолотворац, у земљи обитава Халдејској. (Почне ли) помало да разлучује ствари спознајући (тако законитости) природног начина (живота), напустиће земљу Халдејску и стићи ће у Харан у Месопотамији; тј. стићи ће у међупростор, између врлине и злоће, (дакле), у стање још непрочишћено од (свих) чулних прелести. То је Харан. Ако ли ко, над чулним се уздигавши, досегне складно поимање добра, ка земљи се добра креће, тј. ка стању слободном од сваке злоће и непознања. Ту је земљу нелажни Бог показао и као награду обећао онима који Га љубе“ (Св. Исак Сирин „Подвижничка слова“, стр. 162).

ЗНАЧАЈ ГОСТОЉУБЉА ПРАОЦА АВРАМА ЗА

ДУХОВНО ПОТОМСТВО

Из Мојсијевог сведочанства видимо да се Бог много пута јављао Авраму. Међу бројним Божјим јављањима издваја се оно у Мамрији, када је Праотац удостојен да угости Бога. Тада је Бог, објављујући се Авраму у обличју Три Анђела, показао милост и према целом људском роду обзнањујући људима да је Бог неразделна Света Тројица.

„Послије му се јави Господ у равници Мамријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у подне.

Подигавши очи своје погледа, и гле, три човјека стајаху према њему. И угледавши их потрча им на сусрет испред врата шатора својега, и поклони им се до земље.

И рече: ‘Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.

Да вам донесемо мало воде и оперете ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом.

И изнијећу мало хлеба те поткрепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге својега’. И рекоше: ‘Учини што си казао’“ (Прва књига Мојсијева 18.1-5).

Зашто је важно разумети смисао и значај гостољубља праоца Аврама према Богу - Светој Тројици? Најпре зато што сам Господ Исус Христос у Новом завету истиче колико је за човека важно духовно сродство са праоцем Аврамом.

У Јеванђељу по Луки читамо да Господ Исус Христос, исцељујући болеснике од њихових телесних и душевних немоћи, исцељене људе назива децом Аврамовом. Овако именујући излечене, Господ поучава сва будућа поколења (а не само тада присутне људе, јер сви који читају о овим догађајима, такође, посредно, њима присуствују). Христос за исцељене каже да су деца Аврамова, подсећајући тако сва будућа поколења на важност сагледавања праочевих врлина, а најпре његове смирене вере. Сећамо се како Бог бодри веру стогодишњег Аврама који чезне за потомством.

„Има ли што тешко Господу? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина“ (Прва књига Мојс. 18,14).

Када Господ Исус Христос разобличава лицемерство фарисеја, јер протестују због Његовог милосрђа према болесницима, пошто је учињено у суботу, Он, и у овој прилици, именује исцељене болеснике као децу Аврамову.  „А учаше у једној синагоги суботом. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Аврамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни? И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше.“ (Лука 13. 10-17)

Христос овако говори и дела да би нас утврдио у сазнању да је своју милост овим људима пружио не зато што су они телесни наследници праоца Аврама, већ да их исцељује због њиховог духовног подвига - њихове спремности да верују да је Он Син Божји који има власт да људима отпушта грехе и да их лечи. Вера ових људи чини их духовним сродницима праоца Аврама - чини их духовно сличним са праоцем Аврамом.

Постоји ли још неки разлог због кога Христос истиче духовно сродство излечених људи са праоцем Аврамом? Разлог је њихова храброст у исповедању вере. Болесници верују, али и гласно исповедају пред народом, упркос опасности која им прети од фарисеја, да је Исус Христос Син Божји. Као што је праотац Аврам примио Свету Тројицу у дом душе своје, угостивши је смиреном вером и низом прекрасно изграђених врлина, на сличан начин су Христа угостили и исцељени болесници, због чега их Спаситељ и присаједињује Праочевом духовном потомству, назвајући их децом Аврамовом.